Pređi na sadržaj

Španska groznica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prizor iz vojne bolnice sa bolesnicima od španske groznice (Fort Rajli (Kanzas), Kamp Fanston)

Španska groznica ili Španski grip je bila jedna od najsmrtonosnijih pandemija u istoriji čovečanstva. Pojavila se pri kraju Prvog svetskog rata (januar 1917 – decembar 1920), i u tri talasa se širila Zemljom. Ona je prva od dve pandemije uzrokovane virusom influence A H1N1.[1] Prema novijim procenama, trećina svetske populacije je bila inficirana i imala je klinički ispoljenu bolest (oko petsto miliona ljudi)[2], a umrlo je oko pedeset miliona ljudi.[3][4][5][6] Dakle, španska groznica je odnela pet puta više života nego Prvi svetski rat. Proučavanje španske groznice možda može doneti rezultate koji će pomoći da se izbegne pojava neke nove smrtonosne pandemije.

Simptomi

[uredi | uredi izvor]

Žrtve španske groznice uveliko su patile. Nekoliko sati nakon osećanja prvih simptoma, javljali su se ekstremni umor, groznica i glavobolja, a žrtve bi pomodrile. Ponekad bi plava boja postala toliko izražena da je bilo teško odrediti originalnu boju kože pacijenta. Pacijenti bi imali tako snažan kašalj da su neki pokidali čak i svoje trbušne mišiće. Pena i krv su navirali iz usta i nosa. Neki su krvarili i iz ušiju, neki povraćali, a drugi nisu mogli kontrolisati svoje ponašanje, mokrenje ili defekaciju. Španska groznica pogodila je svet tako naglo i teško da su mnoge od njenih žrtava umrle u roku od nekoliko sati od prvog simptoma. Neki su umrli dan ili dva nakon što su shvatili da su bolesni. Ozbiljnost ove groznice bila ja alarmantna. Ljudi su širom sveta bili zabrinuti da će pogoditi i njih. Neki gradovi naredili su svima da nose maske. Pljuvanje i kašljanje u javnosti je bilo zabranjeno. Zatvorene su škole i pozorišta, a ograničena masovnija okupljanja.

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Grafikon mortaliteta u Severnoj Americi i Evropi tokom 1918-19

Prvi talas pandemije španske groznice započeo je u proleće 1918. Za njim su usledila dva talasa koja su odnela najveći broj života. Drugi pandemijski talas započeo je u jesen 1918, a treći u zimu 1919. Geografska lokacija prve pojave pandemičnog virusa nije poznata, a postoji mišljenje da je bolest nazvana španskom zbog toga što Španija nije bila učesnik rata, te se o bolesti od samog početka otvoreno pisalo u štampi, za razliku od drugih zemalja gde je bila prisutna jaka cenzura. Podataka o broju obolelih i umrlih u našoj zemlji tokom španske groznice ima malo, čemu su uzrok složene ratne okolnosti i stvaranje nove države upravo u vremenu kada je bolest bila prisutna. Međutim, gotovo sigurno je bolest uzela veliki danak, kao i u drugim evropskim državama. Bolest se javila kod srpskih vojnika u aprilu na Krfu, a u julu na Solunskom frontu.

Pre početka španske groznice, a od 1890. godine, smatralo se da influencu izaziva Haemophilus influenzae (Pfajferov bacil). Pfajfer je ovu bakteriju pronašao tokom pandemije influence 1889–1890. godine. Tokom trajanja španske groznice javlja se sumnja u pogledu tačnosti navođenja Pfajferovog bacila kao etimološkog uzročnika influence. Petog oktobra 2005. objavljeno je da je rekonstruisan, odnosno praktično ponovno oživljen uzročnik španske groznice. Rekonstrukciju su izveli naučnici iz Si Di Sija (Centers for Disease Control and Prevention) iz Atlante, u saradnji sa naučnicima Instituta za Patologiju američke vojske i Mount Sinai School of Medicine. Naučnici se nadaju da će detaljnim proučavanjem virusa španske groznice u potpunosti izučiti osnovu virulencije i patogenosti virusa influence. Velika pažnja je usmerena na ova izučavanja zbog globalnog straha da bi aktuelni ptičiji grip, izazvan virusom influence A (H5N1), mogao izazvati pandemiju poput one 1918–1919. godine. Upoređivanjem virusa španske groznice i aktuelnog virusa ptičijeg gripa nastoje se izvući zaključci o tome koliko je blizu ili daleko virus ptičijeg gripa od pandemične sposobnosti.

Naučnici smatraju da gotovo zasigurno rekonstruisani virus španske groznice ne bi izazvao bolest takvih razmera kao 1918. godine u slučaju izlaska iz laboratorije. Razlog tome je globalni imunitet koji je stvoren kontaktom sa H1N1 virusima influence.

Španska groznica u Srbiji

[uredi | uredi izvor]

Istoriografi u Srbiji su decenijama unazad istraživačku pažnju usmeravali ka razotkrivanju velova zaborava sa slavnih ratnih pobeda i političkih i diplomatskih napora, zapostavljajući brojne aspekte društvene istorije u koje spadaju i pojave i posledice različitih bolesti. Uz sve to, tiha smrt u krevetu, od posledica bolesti, nije doživljavana kao „herojska“, poput one na ratištu. Zato joj je pridavana manja pažnja. Izuzetak predstavlja epidemija udružena tri tifusa iz prve polovine 1915. godine, ali ona je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Istraživačka stremljena usmerena ka njoj direktno su povezana sa vojnim, političkim i diplomatskim angažmanom, sa velikom pažnjom koju je ta epidemija izazvala u svetu, i aktivnostima brojnih stranih lekarskih misija. Zato je ova epidemija, za razliku od epidemije španske groznice bila tema mnogih radova. Situacije se iz osnova promenila 2020. godine, kada je pod uticajem pandemije Kovida,  njome, počeo da se bavi prof. dr Vladimir Krivošejev, istoričar i kulturolog, okupljajući oko sebe i druge saradnike. Već krajem te godine, iz štampe je izašla knjiga Epidemija španske groznice u Srbiji 1918-1919 - sa posebnim osvrtom na valjevski kraj.[7]

Istraživanja koja je sproveo dr Krivošejev ukazala su da, pošto je sa tla Sjedinjenih Američkih Država stigao do francuskih luka, virus španske groznice je „lađama francuskim“ dospeo do egejskih i jonskih pristaništa, i već je tokom proleća 1918. počeo da obara u postelju srpske vojnike na Solunskom frontu. U Srbiju je stigao drugim, kopnenim putevima, nešto kasnije, tokom leta. Beogradske novine su 11. jula informisale čitaoce da se bolest koja je zahvatila celu Evropu, pojavila i u Beogradu. Šest dana kasnije Beograđanka Natalija Aranđelović u svoj dnevnik upisuje: „Danas se nikako ne osećam dobro. Groznica me lomi, ispod grudi me boli već 4-5 dana“. Sećajući se tih dana Valjevka Perka Spasenić je zabeležila: „Počela je u leto i oni koji su je prvi dobili prolazili su bolje jer su jeli lubenice i prali glavu hladnom vodom“.

To je bio prvi, benigniji talas pandemije. Drugi, sa novim, mutiranim, i znatno mortalnijim sojem virusa pojavio se krajem leta. Po svemu sudeći srpske i francuske trupe su u proboj Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine krenule već zaražene. U rezervnim bolnicama koje su se formirale duž linija prodora, od Velesa i Štipa, pa dalje ostajalo je znatno više obolelih nego ranjenih. Obilazeći ih, dr Roman Sondermajer je u svoj dnevnik zabeležio da je samo u Mitrovici registrovao 350 obolelih od gripa, od kojih 150 sa zapaljenjem pluća; umrlo je više od 50 vojnika, 7 u poslednjih 24 časa. Flora Sends se sećala da je u bolnici u Ćupriji svaki dan umiralo 2 do 3 obolela. Iz Niške bolnice je poslat izveštaj da imaju 1.400 obolelih, a da pristižu i novi. Više od 95% Francuza sahranjenih na tlu Srbije umrlo je od posledica virusa, a ne od metka, šrapnela ili bajoneta.[8]

Oboleli vojnicu su epidemiju proširili na južne delove Srboje, dok se na severu ona razvijala i pre dolaska oslobodilaca. Natalije Aranđelović je sredinom oktobra u svoj dnevnik upisala da „grdan svet umire od ove španske groznice“, a Valjevka Perka Spasenić se sećala: „Pre nego što su naši trebali da dođu zavladala je španska groznica u tolikoj meri da je po troje – četvoro u kući umiralo od nje, pa i cela porodica“.

Čuvena Flora Send sećala se dočeka oslobodilaca: „Čitav grad je izašao na ulicu; svi su klicali i pljeskali, stavljali su cveće na vratove konja“. Masovana okupljanja bez protivepidemijskih mera su doprineli da se, koncentracija virusa poveća i „sabije epidemijska kriva“, te da, kako je iz tek oslobođenog Kragujevca izvestio vojvoda Bojović, oboli cela armija i stanovništvo.

Epidemija, sa punim mortalnim udarom je u Srbiji trajala kratko, od kraja septembra - početka oktobra, kako gde, pa do pred kraj 1918. godine. Vrlo brzo je dostignut kolektivni imunitet, ali po koju cenu.  Prota Milan D. Smiljanić je u knjigu umrlih crkve u Sirogojnu upisao: „Ova je zaraza tako brzo uzela maha da su cele familije ležale bolesne, a da niko nije bio zdrav, da niko nije imao bolesnicima dodati vode ili podložiti peć. Umiralo je mnogo. Ponegde su mrtvi ležali sa bolesnima po 3-4 dana jer nije imao ko da ih sahrani. Često su žene same kopale rake i sahranjivale. U jednu raku dvoje, troje je zakopavano. Poneke su kuće sasvim opustele. Pošto ima mnogo mrtvih, a ova mi je knjiga mala, počeh ovako rubrike na dvoje razdva­jati, da bi sve u ovaj protokol moglo stati“.

Detaljna istraživanja upisa u knjige umrlih iz različitih delova Srbije ukazala su da je u Srbiji od posledica drugog talasa  španske groznice, za samo par jesenjih meseci 1918. umrlo više od 3% stanovništva,, istina, negde i manje od 0,5 posto, ali u pojedinim zabačnim ruralnim krajevima za par meseci je umrlo i više od 10% stanovništva. Ukupan broj žrtava pandemije bio je znatno više od 100.000 ljudi. To je brojka slična broju života koje je krajem 1914 i tokom prve polovine 1915 odnela čuvena epidemija tifusa. Ali ne sme da se zanemari da je tada bilo reči o tri udružene tifusne bolesti, koje su harale pola godine, a 1918 se radilo o samo jednoj bolesti, čiji je glavni udar potrajao samo par meseci. Uz to, bitno je da se naglasi, da je u Srbiji 1918. godine živelo znatno manje stanovnika nego na početku 1915.[9]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „La Grippe Espagnole de 1918” (na jeziku: francuski). Institut Pasteur. Arhivirano iz originala (Powerpoint) 17. 11. 2015. g. 
  2. ^ Taubenberger & Morens 2006. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFTaubenbergerMorens2006 (help)
  3. ^ „Historical Estimates of World Population”. Arhivirano iz originala 09. 07. 2012. g. Pristupljeno 29. 3. 2013. 
  4. ^ Patterson & Pyle 1991.
  5. ^ Billings 1997.
  6. ^ Johnson & Mueller 2002.
  7. ^ Krivošejev, Vladimir (2020). Epidemija španske groznice u Srbiji 1918-1919 - sa posebnim osvrtom na valjevski kraj. Prometej, Novi Sad i RTS izdavaštvo, Beograd. ISBN 978-86-515-1738-2. 
  8. ^ Krivošejev, Vladimir (2024). Španska groznica u Srbiji. Od zanemarene, preko pogubne do zaboravljene bolesti,. Muzej žrtava genocida. ISBN 978-86-82832-15-7; 978-86-82832-14-0 Proverite vrednost parametra |isbn=: invalid character (pomoć). 
  9. ^ Krivošejev, Vladimir (2024). Španska groznica u Srbiji. Posledice pandemije. Muzej žrtava genocida. ISBN 978-86-82832-16-4. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]