Pređi na sadržaj

3. maj 1808.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
3. maj 1808, Francisko Goja

Treći maj 1808. (na španskom: El tres de mayo de 1808 en Madrid ili Los fusilamientos de la montaña del Príncipe Pío,[1] ili Los fusilamientos del tres de mayo[2]) je slika španskog slikara Franciska Goje naslikana 1814. koja se nalazi u muzeju Prado u Madridu. Na ovoj slici Goja je pokušao da obeleži španski otpor Napoleonovim vojskama tokom okupacije 1808. u Španskom ratu za nezavisnost. Sadržaj slike, prezentacija i emocionalna sila obezbeđuju status revolucionarne, arhetipske slike užasa rata. Iako se zasniva na mnogim izvorima visoke i popularne umetnosti, Treći maj 1808. predstavlja jasnu odvojenost od konvencije. Udaljavajući se od tradicije hrišćanske umetnosti i tradicionalnog prikazivanja rata, ona nema poseban presedan i prepoznata je kao jedna od prvih slika moderne ere.[3] Prema istoričaru umetnosti Kenetu Klarku, Treći maj 1808. je „prva velika slika koja se može nazvati revolucionarnom u svakom smislu te reči, u stilu, subjektu i u svrsi”.[4] Treći maj 1808. inspirisala je brojne druga umetnička dela, među kojima su i serije slika Eduara Manea i dve Pikasove slike, Masakr u Koreji i Gernika.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Napoleon Bonaparta proglašen je prvim konzulom Francuske republike 10. novembra 1799. a krunisan je cara 1804. godine. Pošto je Španija kontrolisala pristup Mediteranu, bila je politički i strateški važna za interese Francuske. Vladajući španski suveren, Karlos IV, međunarodno je smatran neefektnim. Napoleon je iskoristio slabog kralja tako što je predložio da dve nacije osvaje i podele Portugal, tako da svaka uzime trećinu plena, a poslednju trećinu dobija španski premijer Manuel de Godoj, zajedno sa titulom princa. Godoj, međutim, nije shvatio Napoleonovu istinsku nameru i nije bio svestan da je njegov novi saveznik i suvladar, sin prethodnog kralja, Ferdinand Šesti, koristio invaziju samo kao priliku da zauzme španski parlament i presto. Ferdinand je planirao ne samo da Godoj bude ubijen tokom predstojeće borbe za vlast, već i da žrtvuje živote svojih roditelja.[5]

Pod izgovorom ojačavanja španske vojske, 23.000 francuskih vojnika ušlo je u Španiju u novembru 1807.[6] Čak i kada su Napoleonove namere postale očigledne sledećeg februara, otpor nije bio veliki, osim nekoliko izolovanih akcija u nepovezanim područjima, uključujući Saragosu.[7] Nakon što je Napoleon ubedio Ferdinanda da vrati špansku vladavinu Čarlsu Četvrtom, ovaj nije imao izbora nego da se odrekne vlasti 19. marta 1808. godine u korist Žozefa Bonaparte, Napoleonovog brata.

Iako je španski narod u prošlosti prihvatio inostrane monarhije, pružali su otpor novom francuskom vladaru. Drugog maja 1808, izazvani vestima o planiranom premeštanju poslednjih članova španske kraljevske porodice u Francusku, ljudi u Madridu su se pobunili. Saopštenje koje je Maršal Murat tog dana izdao glasi: „Stanovništvo Madrida koje se pobunilo prouzrokovalo je nasilje. Potekla je francuska krv.To zahteva osvetu. Svi oni koji su uhapšeni u ustanku, biće streljani.”[8] Goja je obeležio pobunu u svom Drugom maju, koji prikazuje juriš konjice protiv pobunjenika na trgu Puerta del Sol u centru Madrida.[9] Mnogo poznatija slika, Treći maj ilustruje francusku odmazdu: pre zore sledećeg dana stotine Španaca je streljano na brojnim lokacijama oko Madrida. U februaru 1814, nakon konačnog proterivanja Francuza, Goja je pristupio privremenoj vladi sa zahtevom da „očuva svojom četkom najznačajnije i herojske akcije naše slavne pobune nad Tiraninom Evrope.”[10] Njegov predlog je prihvaćen i on je počeo sa radom. Nije poznato da li je lično bio svedok pobune ili odmazde,[9] uprkos mnogim kasnijim pokušajima da ga postave na neki od dva događaja.[11]

Slika[uredi | uredi izvor]

Opis[uredi | uredi izvor]

Centralna figura

Slika se usredsređuje na dve grupe muškaraca: jedna rigidno postavljena streljačka grupa, a druga neorganizovana grupa zarobljenika držana na nišanu. Dželati i žrtve se suočavaju na uskom prostoru. Kvadratna lampa koja se nalazi na zemlji između dve grupe baca dramatično svetlo na scenu. Najsjajnija iluminacija pada na žrtve levo, u čijim se redovima nalazi monah ili kaluđer u molitvi.[12] Nadesno i na sredini slike, druge osuđene figure stoje sledeće u redu da budu streljane.[13] Centralna figura je osvetljeni čovek koji kleči usred krvavih leševa onih koji su već streljani, raširenih ruku. Njegova žuta i bela odeća odražavaju svetlost lampe. Njegova jednostavna bela majica i sunčano lice pokazuju da je on običan radnik.[3]

Na desnoj strani nalazi se streljački odred, zarobljen u senci i obojen kao monolitna jedinica. Gledani skoro od pozadi, njihovi bajoneti i šeširi formiraju nemilosrdnu i postojanu kolonu. Bez ometanja intenziteta predstave koja je u prvom planu, selo se strmo razvija u noćnoj udaljenosti,[14] i verovatno obuhvata kasarnu koju koriste Francuzi.[15] U pozadini između brda i čakoa je gomila sa bakljama: možda posmatrači, a možda drugi vojnici ili žrtve. Smatra se da su Drugi i Treći maja 1808. bili namenjeni delovima veće serije.[16] Pisani komentari i indirektni dokazi ukazuju na to da je Goja slikao četiri velike slike koje su obeležile pobunu u maju 1808. U svojim memoarima Kraljevske akademije 1867. Hoze Kaveda je pisao o četiri slike Goje, a Kristobal Feriz, umetnik i kolekcionar, spominje još dve slike na ovu temu: Pobuna u kraljevskoj palati i Odbrana artiljerijske kasarne.[16] Nestanak dve slike može ukazati na zvanično nezadovoljstvo prikazom narodne pobune.[16]

Ikonografija i nastanak[uredi | uredi izvor]

Sveti Bartolomej, Đovani Batista Tijepolo, 1722.

U početku slika se susrela sa pomešanim reakcijama kritičara umetnosti i istoričara. Umetnici su ranije imali tendenciju da prikazuju rat u visokom stilu istorijskog slikarstva, a Gojino neherojsko predstavljanje je bilo neobično za to vreme. Prema nekim ranijim mišljenjima, slika je bila tehnički neispravna: perspektiva je ravna ili žrtve i dželati stoje previše blizu da bi bilo realno. Iako ova zapažanja mogu biti tačna, pisac Ričard Šikel tvrdi da se Goja ne bori za akademsku prikladnost već da ojača ukupni uticaj dela.[17]

Slika je strukturno i tematski vezana za tradicije mučeništva u hrišćanskoj umetnosti, kao što je naglašeno u dramatičnom korišćenju kjaroskuroa, kao i u prikazu života nasuprot neizbežnosti neposrednog pogubljenja.[18] Međutim, Gojina slika se nalazi van ove tradicije. U Trećem maju čovek sa podignutim rukama u središnjoj tački kompozicije često se upoređuje sa razapetim Hristom,[19] a slična poza ponekad se vidi u prikazima Hristove molitve na Maslinskoj gori.[20] Gojina figura prikazuje stigmu na desnoj ruci, dok lampa u centru slike upućuje na tradicionalni element koji se povezuje sa rimskim vojnicima koji su uhapsili Hrista u vrtu.[21] Ne samo da se postavlja kao da je u raspeću, on nosi žuto i belo: heraldičke boje papstva.[22] Sveti Bartolomej kog je 1722. naslikao Đovani Batista Tijepolo je tradicionalna scena mučeništva na kojoj svetac moli Boga. Goja je izvukao inspiraciju iz ikonografije takvih nasilnih scena. Lampe kao izvor iluminacije u umetnosti široko su koristili barokni umetnici, a ovu tehniku je usavršio Karavađo. Tradicionalno, dramatični izvor svetlosti i rezultujući kjaroskuro korišćeni su kao metafora za prisustvo Boga. Osvetljenje bakljom ili svećom je dobilo religiozne konotacije; ali u Trećem maju lampa ne proizvodi takvo čudo. Umesto toga, oslobađa svetlost samo tako da streljačka jedinica može da završi svoj mračan rad i obezbedi snažnu osvetljenost tako da gledalac može svedočiti o besmislenom nasilju. Tradicionalna uloga svetlosti u umetnosti kao kanala duhovnog je srušena.

Žrtva koju je predstavio Goja je anoniman kao i njegove ubice. Njegova molba nije upućena Bogu na način tradicionalnog slikarstva, već bezličnom streljačkom odredu. Nije mu dodeljen heroizam individualnosti, već je on samo deo kontinuuma žrtava. Ispod njega leži krvav i unakažen leš; iza njega i oko njega su drugi koji dele zajedničku sudbinu. Ovde po prvi put, prema biografu Fredu Liču, uzvišenost u individualnom mučeništvu zamenjuje uzaludnost i beznačajnost, viktimizacija masovnog ubistva i anonimnost kao žig modernih prilika.[22]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Uprkos komemorativnoj vrednosti rada, nisu poznati nikakvi detalji o njegovoj prvoj izložbi, i nije pomenut ni u jednom preživelom savremenom izveštaju. Ovakav nedostatak tumačenja može biti zbog preferencije Fernanda Sedmog prema neoklasičnoj umetnosti,[23] i činjenici da se popularni revolti bilo koje vrste nisu smatrali primerenom temom za ponovno uspostavljenu vlast Burbona. Spomenik palima u ustanku, koji je i poručen od strane privremene vlade 1814. „zaustavio  je Ferdinand Sedmi, u čijim očima su senatori i heroji iz rata za nezavisnost imali malu zaslugu, zbog svojih reformatorskih tendencija.” [24]

Prema nekim izveštajima, slika je ležala u skladištu trideset do četrdeset godina pre nego što je prikazana javnosti. Njegovo spominjanje u popisu muzeja Prado iz 1834. pokazuje da je slika ostala u posedu vlade ili monarhije,[16] a većina kraljevske kolekcije je preneta u muzej nakon njegovog otvaranja 1819. Teofil Gotije je spomenuo da je video Gojin „masakr”  tokom posete muzeju 1845. a posetilac iz 1858. je to takođe zabeležio, iako se oba izveštaja odnose na delo koje prikazuje događaje drugog maja,[16] možda zato što Drugi Maj nastavlja da bude špansko ime za celo dešavanje.[25]

Zaveštanje[uredi | uredi izvor]

Smaknuće cara Maksimilijana, Eduar Mane

Prvo parafraziranje Trećeg maja bilo je Maneovo Smaknuće cara Maksimilijana,[26] naslikano u nekoliko verzija između 1867. i 1869. Beležući aktuelni događaj kojem ni on ni umetnost fotografije nije svedok,[27] Mane se čini  inspirisan Gojom. Možda je video delo u Pradu 1865. pre nego što je započeo rad na svojim slikama, koje su bile suviše osetljive da bi bile izložene u Francuskoj tokom Maneovog života.[26]

Umetnički kritičar Artur Danto upoređuje Gojin rad i Maneov:

Treći maj takođe prikazuje izvršenje, rani događaj u tzv. Peninsularnom ratu između Francuske i Španije. Napoleon Bonaparte je izvršio invaziju na Španiju 1808. godine, zarobio kraljevsku porodicu i zamenio ih svojim bratom, Džozefom. Francuzi su bili nepopularni u Španiji, kao što su kasnije bili i u Meksiku, i naišli su na žestoku pobunu, koja je konačno trijumfovala. Pogubljenje trećeg maja je bilo neselektivno ubijanje civila od strane francuskih vojnika kao odmazda za gerilski napad prethodnog dana. Gojina slika masakra, koja prikazuje uplašene civile koji su suočeni sa streljačkim odredom, imala je za cilj da izazove ljutnju i mržnju španskih gledalaca.[27]

Gernika, Pablo Pikaso

Treći maj se navodi kao uticaj na Pikasovu Gerniku iz 1937. koja pokazuje posledice nacističkog nemačkog bombardovanja Gernike tokom španskog građanskog rata.[28][29] Izložba 2006. godine u Prado i Rejna Sofiji pokazala je Treći maj, Gerniku i Smaknuće cara Maksimilijana u istoj prostoriji.[30] Takođe u prostoriji je bio Pikasov Masakr u Koreji, naslikan 1951. godine tokom Korejskog rata što je još direktnija referencu na kompoziciju Trećeg maja.[31]

Masakr u Koreji Pabla Pikasa (1951) bio je oslikan kao protest protiv intervencije Sjedinjenih Država u Koreji.[32] Pikaso direktno citira Treći maj 1808. [31] u onome što jedan kritičar smatra bombastičnom i duhovitom kompozicijom.[32] Aldus Huksli je 1957. napisao da Goji nedostaje Rubensova sposobnost da ispuni platno naručenom kompozicijom; ali je Treći maj smatrao uspehom jer Goja „govori na svom maternjem jeziku i stoga može izraziti ono što želi sa maksimalnom snagom i jasnošću.”[17]

Kenet Klark primetio je radikalno odstupanje od slikarske istorije i njenog singularnog intenziteta:

Sa Gojom mi ne razmišljamo o ateljeu ili čak o umetniku na poslu. Mi mislimo samo na događaj. Da li to podrazumeva da je Treći maj vrsta superiornog novinarstva, zapis o jednom incidentu u kojem se dubina fokusa žrtvuje zbog neposrednog efekta? Stidim se da kažem da sam jednom to mislio; ali što duže gledam ovu neobičnu sliku i Gojine druge radove, jasnije prepoznajem da sam pogrešio.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prince, John Critchley (1808–1866), Oxford University Press, 06. 02. 2018, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  2. ^ Díaz Padrón, Matías (30. 06. 2007). „El retrato de Carlos I de Van Dyck del palacio de Summerset identificado en los fondos del Museo del Prado”. Archivo Español de Arte. 80 (318): 127—140. ISSN 1988-8511. doi:10.3989/aearte.2007.v80.i318.36. 
  3. ^ a b Blochmann, Reinhart (1921), Arbeit. — Wärme. — Licht, Vieweg+Teubner Verlag, str. 105—116, ISBN 9783663153085, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  4. ^ Clark, Stephen R.L. (29. 05. 1975), History, Oxford University Press, str. 130—144, ISBN 9780198245162, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  5. ^ Langdon, John. „France in World PoliticsAldrich, Robert and John Connell, editors. France in World Politics. New York: Routledge, 1989.”. Contemporary French Civilization. 15 (1): 145—146. ISSN 0147-9156. doi:10.3828/cfc.1991.15.1.015. 
  6. ^ The French Revolution and the Revolutionary Wars, Yale University Press, str. 312—338, ISBN 9780300240528, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  7. ^ Connell, Patrick; Penner, Louis A. (2004). „The antecedents of OCB: Motives as mediators”. PsycEXTRA Dataset. Pristupljeno 09. 12. 2018. 
  8. ^ Modern Spain : a documentary history. Cowans, Jon. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 2003. ISBN 978-0-8122-3717-7. OCLC 51505511. 
  9. ^ a b Pohl 1943, str. 112–129
  10. ^ Clark, Lillian P. (1924). „The citizenship course for naturalization classes”. PsycEXTRA Dataset. Pristupljeno 09. 12. 2018. 
  11. ^ Fernández Aparicio, Raúl (28. 01. 2015). „Saura y las Multitudes: de Goya a Munch = Saura and Multitudes: from Goya to Munch”. Espacio Tiempo y Forma. Serie VII, Historia del Arte. 0 (3): 105. ISSN 1130-4715. doi:10.5944/etfvii.3.2015.12699. 
  12. ^ Witham, Larry A. (07. 12. 2006), Organized Religion, Oxford University Press, str. 139—158, ISBN 9780195315936, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  13. ^ Eastlake, Charles Locke, CHAPTER VII, Cambridge University Press, str. 112—131, ISBN 9781139343992, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  14. ^ red. „PDT — mit Licht gegen aktinische Keratosenrimidin”. hautnah dermatologie. 28 (2): 117—117. ISSN 0938-0221. doi:10.1007/s15012-012-0079-z. 
  15. ^ Temple, Dorothy Osborne, Lady (13. 09. 1928), 2 Now I have got the trick, Oxford University Press, ISBN 9780198118213, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  16. ^ a b v g d Holman, Tomlinson (2001), Synchronization, Elsevier, str. 139—153, ISBN 9780240804538, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  17. ^ a b Connell, J., Extremes, ethics and inequality., CABI, str. 137—158, ISBN 9781845936600, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  18. ^ van Hecke & Labahn 2010.
  19. ^ Spivey, Michael Z. „The Binomial Recurrence”. Mathematics Magazine. 89 (3): 192—195. ISSN 0025-570X. doi:10.4169/math.mag.89.3.192. 
  20. ^ „A Painting by Goya”. Parnassus. 6 (3): 7. ISSN 1543-6314. doi:10.2307/770959. 
  21. ^ Hampton, M. (01. 02. 2004). „Review: Depictions of War in Edwardian Newspapers, 1899-1914 * Glenn R. Wilkinson: Depictions of War in Edwardian Newspapers, 1899-1914”. Twentieth Century British History. 15 (2): 202—204. ISSN 0955-2359. doi:10.1093/tcbh/15.2.202. 
  22. ^ a b Bührke, Th. „Grünes Licht für das Space Telescope”. Physik Journal. 46 (4): 122—122. ISSN 0031-9279. doi:10.1002/phbl.19900460408. 
  23. ^ Tomlinson, Gary A. (1983). „Books”. The Opera Quarterly. 1 (2): 137—139. ISSN 0736-0053. doi:10.1093/oq/1.2.137. 
  24. ^ Ford, John (15. 12. 2011), To my industrious friend, the Author of this English Dictionary, Mr. Henry Cockram of Exeter, Oxford University Press, str. 678—678, ISBN 9780199592906, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  25. ^ Delesma Chumbe, Angel Frank (20. 06. 2018). „Prevalencia del carcinoma epidermoide en el Servicio de Cirugía Cabeza y Cuello del Hospital Nacional Dos de Mayo durante el periodo 2005-2016”. Odontología Sanmarquina. 21 (2): 113. ISSN 1609-8617. doi:10.15381/os.v21i2.14776. 
  26. ^ a b Paulson, Ronald (2008). „Manet and the Execution of Maximilian (review)”. The Hopkins Review. 1 (1): 164—171. ISSN 1939-9774. doi:10.1353/thr.2008.0018. 
  27. ^ a b Danto, Arthur C. (1986). „Comment by Arthur C. Danto”. Leonardo. 19 (2): 157. ISSN 0024-094X. doi:10.2307/1578283. 
  28. ^ Holroyd, Sir Charles, (9 April 1861–17 Nov. 1917), Director of National Gallery, 1906–16; Keeper, National Gallery of British Art (Tate Gallery), 1897–1906, Oxford University Press, 01. 12. 2007, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  29. ^ „NETWATCH: Botany's Wayback Machine”. Science. 316 (5831): 1547d—1547d. 15. 06. 2007. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.316.5831.1547d. 
  30. ^ „CBS News/New York Times Monthly Poll, June 1978”. ICPSR Data Holdings. 04. 10. 2006. Pristupljeno 09. 12. 2018. 
  31. ^ a b Chapter Eight. WORLD WAR I: AN INTERLUDE, Princeton University Press, ISBN 9781400864171, Pristupljeno 09. 12. 2018 
  32. ^ a b Lieberman, William S. (1952). „Picasso: His Graphic Art”. The Bulletin of the Museum of Modern Art. 19 (2): 3. ISSN 1938-6761. doi:10.2307/4058187. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

3. maj 1808. na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=3._мај_1808.&oldid=27845587”