Carmina Galli

Carmina Galli je zbirka pesama Nikole Živanovića, objavljena 2014. u kraljevačkoj Povelji. Knjiga je dobila nagradu Branko Miljković.

O knjizi[uredi | uredi izvor]

Naslov i tema knjige[uredi | uredi izvor]

Naslov je knjiga dobila po istoimenoj završnoj poemi. Naslov poeme upućuje na rimskog pesnika iz prvog veka p. n. e. Kornelija Gala. Poema nije zamišljena kao Galova biografija nego kao knjiga pesama u duhu rimskih pesnika. Svi delovi poeme su ljubavne pesme, koje delimično mogu stajati i samostalno. Poema je podeljena na dva dela, po dve ljubavnice. Prva je istorijski poznata Galova Likorida, a druga je neimenovana. Prvi deo poeme čine klasične rimske ljubavne pesme u kojima dominira tema ljubavi prema gradu. U prvoj pesmi dat je opis dvoje ljubavnika od kojih jedan ne može da zaspi ne bi li gledao svoju dragu. Pošto se ona probudi, on zaspi. Ovde je uveden mit o Endimionu koga Selena posmatra noću dok on spava. Pravi ljubavnici se ne mogu sastati. Slično tome, u narednim pesmama, ljubav se može osetiti samo bez prisustva drage. Pokrenut ljubavlju prema njoj, lirski junak se oduševljava lepotom grada, ljudi i žena koji su u njemu. Peva o rimskim lepoticama, ali se njihovo lice u pesmi meša sa njenim. Ponovni susret označava stih "sami smo ko da nema nikog u celom Rimu." Rim je ispražnjen od ljubavi i čarolije pošto ih je samo pozajmio od nje, pa ih njeno prisustvo ukida. Druga knjiga ima jaču narativnu osnovu. Na nekom čitanju poezije Gal upoznaje udatu ženu koju zavede. Potom oni odlaze u Baje (banju koja je bila poznata po tome što su u nju odlazili preljubnici) i tamo provode nekoliko dana. Po povratku u Rim Gal oseća ljubomoru i presipituje svoje stanje, shvativši da je on u nezgodnijem položaju od muža jer je on taj koji zna da je deli sa još nekim. Znanje je patnja. U pretposlednjoj pesmi Gal započinje svoju jadikovku u kojoj ocrtava portret antičkog (ali i savremenog pesnika) kome slava pribavi sve (meso, vino i žene) ali mu to ne pripada, uvek ostaje tuđe. Pesnik je slavni klošar. Završna pesma dovodi do kulminacije i razrešenja ljubavnog trougla kada Gal biva izboden strelama. U toj pesmi se dovršava mitska paralela započeta u prvoj pesmi Gal je Mars, muž je Vulkan (ćelav je pa mu Gal u prvoj pesmi taj fizički nedostatak povezije sa Vulkanovom hromošću), Cezar je Jupiter, a sama ljubavnica Venera koju je Jupiter dosudio hromom Vulkanu umesto hrabrom Marsu. Ostatak knjige sačinjavaju pesme u različitim formalnim oblicima, koji je tematski vezuju za završnu poemu. Uvodna pesma knjige je prevod jedne rane Eliotove pesme, koji Živanović objavljuje kao svoju, u skladu sa tim da su antički pesnici prevode smatrali za svoje pesme, a sam Gal je najverovatnije bio samo prevodilac.

Filozofski pogledi[uredi | uredi izvor]

Nekoliko pesama sa početka knjige relativizuju pojam stvrnosti. Stvarnost se uzima kao inferiorna u odnosu na ono što se oseća. Ona je samo jedan od mogućih ishoda tog osećanja i kao takva manje je važna. U ovoj poeziji sve mogućnosti, ostvarene ili neostvarene imaju jednaku vrednost. Jedna od najvažnijih posledica ovakvog shvatanja je ta da značaj i mera ostvarenosti neke ljubavi nemaju veze sa time koliko je ona trajala. U rimskoj mitologiji postojalo je niže božanstvo Kairos - bog srećnog trenutka. U jednoj od centralnih pesama knjige "Velika alba", Gal, koji se ovde pojavljuje kao duh, ponavlja Geteove stihove iz "Fausta": "Rekao si ne jednom „Živote lep si, stani“,/ Plakao posle toga jer vreme nije stalo, /Surovo nastavlja život i ne veruje u čuda." Slično tome u pesmi "Kaže, ne poznaješ me" pesnik ne smatra da mora da poznaje osobu koju voli pošto je: "lepota tek lepota, kad je od znanja čista,/ Kao ogledalo bistra, /Kada kroz nju, bez muke, ljubav sama sebi prilazi?" Druga značajna tema je odnos mladosti i starosti. Pesnik smatra da se sreće može postići (ili podneti) samo u mladosti. Jedna pesma počinje Helderlinovim stihom iz pesme "Večernja fantazija": "Sagorećeš i ti mladosti/ ti nema i snena najzad!/ Mirna i vedra tada biće starost." Zadržavši samo prvi stih, pesnik se pita kada će ta mladost proći i završava shvatanjem vremena koje ne prolazi: "Sagorećeš i ti mladosti, ali kasno?/ Gde su te staračke bore, kad će te sede vlasi?/ Na prazno melju kutnjaci godina, na prazno/ Sekutići sati." Slika čoveka osuđenog na večnu mladost data je u pesmi "Vitanovačka", a njoj su suprotstavljene i dve slike starosti. Prva je "Oda mojoj babi" u kojoj je opisana starica koja je potpuno izgubila svaku intelektualnu sposobnost tako da još može samo da posmatra "ptice koje ne rade ništa." Druga slika je data u pesmi "Poslednji" u kojoj je dat portret ostarelog intelektualca čiji je duh još mlad ali ga telo prisiljava na predaju. Sam koncept završne poeme odnosi se prema savremenoj poeziji koja je puna citatnosti i metatekstualnosti. Vraćajući se Galu, pesnik piše pesme koje kao da prethode velikim delima svetske poezije. Ovo je ironična upotreba Šilerovog pojma naivnog pesnika. Živanović pod personom Gala peva kao naivan pesnik ali kao Živanović, sasvim je svestan evropskog kulturnog nasleđa koje se na Galovoj (mada izgubljenoj poeziji) zasniva. Na taj način, u ovu peomu unosi celokupnu svetsku književnost ali u njenom naivnijem, čistijem vidu.

Nove tehnike[uredi | uredi izvor]

Versifikacija[uredi | uredi izvor]

Carmina Galli osim mešanja slobodnog i vezanog stiha koje je Živanović primenio već u prethodnoj knjizi uvodi i mnoge novine. Pre svega, tu je poema koja se zasniva od niza kratkih pesama koje se međusobno kontrastiraju, tako da u celini pesme deluju kao što stihovi deluju i kraćoj pesmi. Primeri ovakvih pesama su "Godine učenja", "Pesnik i muze", "Kukurak i kadulje", "Velika alba", i sama naslovna poema. Vezani izosilabički stih je najprisutniji u poemi "Godine učenja". Živanović je u njega umetnuo pesme koje je pisao od dvadesete do trideset i pete godine, sa refrenskim pesmama pod naslovom "Proleće", tako da se od prve do poslednje može pratiti sazrevanje stila, odricanje od izosilabizma, ali i duševni nemiri prilikom kojih se formira ličnost, autor cele knjige. Nasuprot toj poemi, pesme u "Kukureku i kaduljama" su slepljene jedna sa drugom u jednistven tekst. Ponekad od cele prvobinte pesme ostane samo jedan stih. U ovoj poemi, rima često služi da poveže prvobitno rastavljene pesme i tako postigne utisak veće koherentnosti. Poema "Čovek koji nije imao ništa" narativnog je karaktera. Zasniva se na metafori - čovek svoje uspomene, nepotrebne stvari stavlja na tavan dok se tavan ne sruši i ubije ga. Ubilo ha je ono potisnuto, ubile su ga uspomene, ubilo ga je to što nije mogao da pusti ono što je prošlo. Naracija, međutim, ne ide linearno, već se iz dela u deo poeme, baca senka na neke druge aspekte ovakvog života. Cela priča je ispričana već u prvom delu, ali se onda pažnja obraća na pojedine detalje. Pesma je pisana u projektivnom stihu. Veliki je broj starih pesničkih oblika kavi su alba, kantilena, oda, balada, rimska elegija. Kada je o baladi reč, Živanović uzima obrazac vijonovske balade koja se sastojala od nekoliko ottava rima posle kojih je sledio envoi koji peva, ne pesnik, već žongler. Svaka od strofa se završava refrenom. Breht je ovakvu baladu unapredio tako što je strofe oslobodio izosilabizma i tačno utvrđenog broja stihova, a refren je produžio na nekoliko stihova pošto su se njegove balade pevale. Živanović se nadovezuje na Brehta ali umesto refrena ponavlja sličnu situaciji - vest i smrti voljene osobe koja u svakoj strofi umire na drugačiji način. U završnoj strofi, envoi, vest o smrti ne stiže i lirski junak oseća usamljenost. Kada je reč o završnoj poemi, Živanović ne imitira elegijski distih. Umesto toga se koristi četrnaestercem. Međutim, taj četrnaesterac poštuje stope antičke poezije tako da se dobija utisak da je zaista reč o nekom antičkom metru. Odbacivanje elegijskog distiha je uzrokovano time što je to na srpskom jeziku veštački stih koji bi ometao u postizanju onoga što je ključno - rimskog realizma.

Rimski realizam[uredi | uredi izvor]

Živanovićev pojam kojim želi da objasni glavni element stila u završnoj poemi. Već u prethodnoj knjizi, Živanović se odrekao metafora i pesničkih ukrasa, posebno onih koji su vezani za igre rečima ili značenjima koja prističu iz nekoliko reči. Ukratko, odbacio je avangardno nasleđe. Rimski pesnici su pisali pesme u kojima se gotovo prozno realistiki opisuju događaji i osećanja. Ovo je bio put ka ostvarenju čiste poezije kako ju je Živanović video kod Kavafija.

Kompozicija[uredi | uredi izvor]

Knjiga nema cikluse i u redukovanoj meri se služi istim kompozicionim principim smenjivanja složenijih pesama i minijatura, rimovanih i nerimovanih pesama kao i prethodna zbirka pesma. Važnije od toga je da se knjiga kreće od filozofki intoniranih pesama ka onima koje su proistekle iz iskustva, čemu je ishodište završna poema. Prva pesma knjige je prevod koja autor potpisjuje kao svoj, a završna poema originalno delo koje autor potpisuje kao prevod. Posle završne poeme nalazi se odjavna pesma koja povezuje hrišćanske motive u knjizi.

Nivoi značenja[uredi | uredi izvor]

Odjavna pesma "Reka spasa" može poslužiti kao primer za ukazivanje na nivoe značenja prisutne u svakoj pesmi: "Niz reku široku kao more, niz more koje teče/ Bezbrojni mrtvi plove u sanducima, te lađe/ Crne se jedna kraj druge. Ovde je uvek veče/ Sunce obzorjem kruži, a nema gde da zađe.// Maina, nigde vetra, ni daha, val se slama/ Na istom mestu, ne bi pokrenuo ni list,/ A mrtvi mirno plove pod crnim katarkama,/ Na svakoj, umesto jedra, razapet je Hrist."

Prvi nivo značenja je nivo pesničke slike, on je takođe povezan sa igrom rečima oko razapinjanja jedra i razapinjanja Hrista. Ipak, on je pre svega vizuelan, tačnije verbalno-vizuelan. Drugi nivo značenja je mistički. Po Svedemborgu sva lica anđela gledaju u lice Hrista. Mada je Hrist samo jedan. Treći nivo značenja je etički - čovek je spasen ako ima svog Hrista, ako plovi na jedrima od svojih muka i grehova. Četvrti je stvarnosni - gde se prikazano dešava? Poema "Kukurek i kadulje" počinje stihom "Na uglu Dositejeve i Brankove". Takav ugao ne postoji u Beogradu. Spasenje se takođe odvija mimo stvarnosti.

Gej elementi, sado-mazohistički elementi, vulgarni elementi, hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]

Naslov knjige se može prevesti kao "Galove pesme" ali gallus je istovremeno vulgaran naziv za muški polni organ, sličan u srpskoj jeziku rečima kao što su "miško", "stojko", "đura" itd. Knjiga je posvećena dvojici muškaraca a Gal u završnoj poemi ima dve ljubavnice. Gal je persona, i samo se on svojim ljubavima obraća kao ženama. Nigde u ostatku knjige nije idetnifikovan pol voljene osobe. Sado-mazohistički elemetni se nalaze već u prvoj pesmi, koja je zapravo prevod Eliotove pesme "Ljubavna pesma Svetog Sebastijana". Ni u ovoj pesmi, Eliot ne odaje pol voljene osobe. Pesma opisuje hrišćanski obred pranja nogu, međutim on se pretvara u sado-mazohistički čin. U prevodu je to samo pojačano. Posebo upotrebom trohejskog deseterca kao osnovnog stiha. Tu dolazi do zamene hrišćanske ljubavi Platonovim erosom. I Hrist i Platon tvrde da je ljubav put do besmrtnosti ali koriste sasvim druge reči. Spajanjem ova dva pojma dolazi do toga da se ostvareni eros (žudnja, želja) može postići samo uništavanjem voljene osoba ili dozvoljavanjem da te voljena osoba uništi (pesma "Repriza"). Uništavanje voljene osobe je konzumacija ljubavi, a sopstveno uništenje u trenutku ljubavnog zanosa spas (u skladu sa Geteom). Knjiga se može tumačiti i kao nastavak tradicije mistične poezije kakvu su pisali Sveti Jovan od Krsta i Tereza Aviljska. U tom ključu ove pesme ne bi trebalo shvatiti kao pesme o ljubavnicima već o odnosu jednog (dominantnijeg) dela duše prema drugom (submisivnijem). Tokom knjige delovi duše preuzimaju ulogu onog drugog, tako da je odnos dominacije i submisivnosti relativizovan.

Recepcija[uredi | uredi izvor]

Žiri nagrade Branko Miljković, u sastavu Nikola Vujčić (predsednik), Aleksandar Kostadinović i Goran Stanković prilokom obrazloženja nagrade izjavili su: "Nikola Živanović je nosilac simultane obnove odeljenih pesničkih tradicija, usled čega se i njegov autorski rukopis pokazuje kao sticaj heterogenih, pa i protivrečnih stremljenja. Osim ranijeg znalačkog rukovanja kako slobodnim stihom tako i tradicionalnim pesničkim oblicima, kao i već ispoljene potrebe za konfrontacijom banalnih prizora s velikim pesničkim temama – u nagrađenoj knjizi Carmina Galli pesnik, pored posvedočenog afiniteta za poetsku minijaturu, demonstrira sposobnost građenja opsežnih, višedelnih pesničkih celina. Eliotovski početak zbirke Carmina Galli ne nagoveštava samo određeno shvatanje literarne baštine, već i opredeljenje autora za ono nekanonsko i apokrifno u njoj. Živanović je nastavljač evropskog toka književnog moderniteta koji je prepoznatljiv po „estetici ružnog", po „okrutnom i groznom skopčanim s uživanjem". Raznovrsno pervertiranje konvencionalnog odnosa između mladosti i iskustva, tela i duha, erosa i tanatosa bitna je odlika Živanovićevog pristupa tradiconalnim temama i predstavlja, između ostalog, osnovu njegove inovativne rekonfiguracije ljubavnog pesništva." Jana Aleksić je u kritici ove knjige rekla: "Upravo u trenutku lične nedoumice u vezi sa mnogobrojnim tekućim poetikama i politikama književnosti, zatekla me je knjiga čiste poezije, poezije kao takve, poezije kao umetničke svesti i egzistencije po sebi. Živanovićeva pesnička zbirka, kao uverljiva dikcija vlastite epohe, modifikuje već postojeći Eliotov „idealni poredak“ umetničkih dela i vrednošću saobražava celini starog i novog." Branisav Živanović je izjavio: "Nasuprot vaznesenju, horizontala Živanovićeve nove pesničke zbirke, kao i kod simbolista, označava tvrdokornu stvarnost, kolektiv blaziran u svojim opsesivnim rutinama za sticanjem, neosetljiv za damare života umetničke egzistencije. Otud pesnikovo samoizgnanstvo u sobu, u sebe, u porok kao vrlinu, u smrt kao najveću i možda jedinu vrednost nakon propasti ljubavi – i distance prema potencijalno budućoj, drugoj, novoj koja za njega znači samo novu bol i razočaranje – već zazivanje i hrljenje u sadovsku, (sado)mazohističku, perverznu, riskantnu, nemoguću, privremenu, agresivnu i destruktivnu, žrtveno-obrednu, dionizijsku, kao jedinu prihvatljivu i moguću ljubav („Ljubavna pesma Svetog Sebastijana“, „Dionisove kosti“, „Repriza“, „Carmina Galli“)."

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]