Pređi na sadržaj

Jelka Kljajić Imširović

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jelka Kljajić Imširović
Датум рођења1947.
Место рођењаБач
Датум смрти2006.

Jelka Kljajić Imširović (Bač ,1947 – Beograd, 2006) jugoslovenska anarhistkinja[1][2], disidentkinja i mirovna aktivistkinja, sociološkinja principijelnih stavova i kritičke oštrice jednako upućene vlastima Socijalističke federativne republike Jugoslavije ( SFRJ), režimu Slobodana Miloševića u tzv. skraćenoj Jugoslaviji (SRJ), kao i „demokratskim“ vlastima nakon rušenja Miloševića.

Smatrajući da je vlast u SFRJ „ nesocijalistička“[3] Jelka Kljajić Imširović je bila je učesnica studentskih protesta 1968, a  kritički osvrt na jugoslovensku, marksističku Praxis – filozofiju, iznela i na Korčulanskoj letnjoj školi[3]1971. godine. Zajedno sa krugom studenata Beogradskog univerziteta, nezadovoljnih prećutkivanjem da socijalistička država zapravo živi klasni sukob i to na štetu radničke klase, bila je uhapšena[4] 1972. godine,osuđena prvostepeno na godinu i šest meseci, što je drugostepenom presudom promenjeno u godinu dana, koliko je i provela u zatvoru.

Uprkos iskustvu zatvora i ometanju njene naučne karijere[5], Jelka Kljajić Imširović je nastavila i sa aktivističkim i sa teorijskim radom.

Pred raspad, i sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji, Jelka Kljajić Imširović što pokreće, što učestvuje u nizu antiratnih i feminističkih inicijativa. Jedna je od osnivačica Beogradskog ženskog lobija i Žena u crnom,  takođe je bila aktivna u Ženskom parlamentu, Centru za antiratnu akciju, Beogradskom krugu, Asocijaciji za žensku inicijativu (Ažin), Ženskim studijama -Beograd[6].

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Jelka Kljajić Imširović rođena je u Baču ( Vojvodina) 1947. godine, u kolonističkoj, zemljoradničkoj porodici. Osnovnu školu završila je u Baču, Gimnaziju u Bačkoj Palanci. Iako sklonija prirodnim naukama, upisuje studije sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu: „Ni danas, posle više od 30 godina ne znam tačno da li je moj afinitet prema prirdnim naukama u gimnazijskim godinama bio više izraz spontanih afiniteta, ili društveno uslovljena forma izbegavanja suočavanja sa društvenom stvarnošću. bez stipendije, studije su bile mislena imenica, a stpendiju sam dobila za studije sociologije. Ali, i da se nisam našla na sociologiji, studentsku pobunu 1968. bih doživela, verujem, i kao moju pobunu"[3].

Diplomirala je 1970. godine, i magistrirala na istom fakultetu 1982. godine. sa temom „Shvatanje savremenog društva u kritičkoj teoriji frankfurtske škole”.

U prvim godinama nakon izlaska iz zatvora, sarađivala je sa Radio Beogradom 3, pod tuđim imenom. Počevši od 1974. godine  zaposlila se kao bibliotekarka na Odeljenju za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, i na tom radnom mestu ostala do 1993. godine, nakon čha je prešla na mesto asistentkinje na predmetu Metodika nastave sociologije.[7]

Takođe, bavila se i prevoditeljskim radom, prevodeći sa nemačkog jezika.

Disidenstvo

[uredi | uredi izvor]

Politički angažman Jelke Kljajić Imširović počinje na studijama sociologije, koje su se poklopile sa studentskim pobunama 1968. godine. Priključujući se pobuni ona će, iako to sama nije očekivala, postati politička zatvorenica i disidentkinja u SFRJ. O disidenstvu je pisala i sama, u svojevrsnoj  sociološkoj skici u kojoj je iznela kratak pregled istorije disidenstva u posleratnoj Jugoslaviji, kao i sopstevna iskustva sa državnom represijom.

Osvrnuvši se na položaj disidenata, Jelka Kljaić Imširović je zapisala: "Ni sebe, a ni svoje drugare, nisam doživljavala kao puke žrtve represivnog režima. Smatrala sam da čovek koji se na bilo koji način suprotstavlja takvom režimu, treba da računa s tim da postoji velika verovatnoća da ce biti i osuđen.“[3]

Studentska pobuna 1968.

[uredi | uredi izvor]

Prema oceni Jelke Klajić Imširović, studenstka pobuna u SFRJ je odraz očiglednog nesklada stvarnosti i političkih proklamacija državnog vrha socijalističke države. Nju samu je pokrenulo „zdravorazumsko saznanje o bedi vladajuce radničke klase i radnog seljaštva“[3], koje je do tada artikulisala samo u krugu porodice i prijatelja. Studentske pobune, koje su obeležile svet 1968. godine, obeležile su i život i rad Jelke Kljajić Imširović.

Hapšenje

[uredi | uredi izvor]

Nakon same pobune 1968, situacija se na jugoslovenskim univerzitetima, među studentima i studentkinjama radikalizuje, ujedno, i državni vrh kreće sa jačanjem repersije nad neistomišljenicima, kako studentima , tako i profesorima na univerzitetima, i drugima.[8] U svom tekstu „Disidentsvo i zatvor“, Jelka Kljajić Imširović  pojašnjava da je u krugu od dvadesetak studenata zaključeno da su: „revolucionarna teorija drustva i revolucionarna radnicka partija dve bitne pretpostavke i istovremeno činioci transformacije savremenog represivnog klasnog drustva u istinsko socijalističko drustvo.“[3]

Ideja o revolucionarnoj radničkoj partiji nikada nije zaživela, ali su skice Milana Nikolića o mogućoj revolucionarnoj radničkoj partiji bile dovoljno za hapšenje Jelke Kljajić Imširovića, Pavluška Imširovića, i samog Nikolića[9], sa optužbom za neprijateljsko udruživanje protiv naroda i države, i propagandu, a u medijima su imenovani (neopravdano i netačno) kao „ trocistička trojka“.[10][11] Osuđenja je na godinu i šest meseci zatvora.

Slobodni univerzitet u Beogradu

[uredi | uredi izvor]

Rad Jelke Kljajić Imširović, Pavluška Imširovića, Milana Nikolića, kao i drugih pripadnika grupe mladih studenata koji su sa marskističkih pozicija kritikovali SFRJ ( poput Vladimira Mijanovića, Miodraga Milića, Dragomira Olujića, Gordanа Jovanovića, koji su, uz već pomenute Pavluška Imširovića i Milana Nikolića završili na sudu poznatom kao „suđenje šestorici“[12][9] 1984. godine ), organizuju Slobodni univerzitet, neformalnu akademsku instiituciju na kojoj učestvuju studenti i mladi ljudi.

Slobodni univerzitet je oformljen u stanu[13] Vladimira Mijanovića, i bio je aktivan po stanovima učesnika sve do pomenutog hapšenja i suđenja „šestorici“.

Naučno-istraživački rad

[uredi | uredi izvor]

Nakon izlaska iz zatvora, Jelka Kljajić Imširović nastavlja, osim aktivističkog angažmana i svoj akademski rad. uprkos pritiscama vlasti da se odstrani sa Filozofskog fakulteta.[14] Objavljuje autorske radove i prikaze u stručnim časopisima, i bavi se i prevodilačkim radom.

U naučno-istraživačom radu njen fokus je usklađen sa njenim aktivističkim angažmanom – u nizu tekstova, prikaza i prevoda bavi se, između ostalog, i pitanjem masa, klasa kao i kritičkom teorijom društva Frankfurtske škole.

Mirovni aktivizam

[uredi | uredi izvor]

Jugoslovensko disidenstvo, koje se pojavljilo u više struja (ugrubo se može imenovati kao levičarsko- marksističko, građansko i nacionalističko, što je ujedno i svojevrsna hronologija njihivog pojavljivanja), sa raspadom SFRJ se mahom pojavljuje i kao opozicija režimu Miloševića i ratu. Najprincipijelnija disidentska struja koja se organizovala protiv raspada i ratova u SFRJ jeste levičarska, nju sledi  građanska opcija, ali se i nacionalisti pojavljuju na različite načine da bi, praktično, i preuzeli opoziciono delovanje tokom devedestih godina u Srbiji, u liku bivšeg partijskog apartčika Vuka Draškovića.

Najistrajnije u antiratnom angažmanu su svakako žene, aktivstkinje-levičarke, i među prvima upravo Jelka Kljajić Imširović, kao i druge feminisitkinje sa teritorije bivše SFRJ. One su izrasle iz  prve feminističke konferencije održanoj u SFRJ - „Drug-ca“ organizovane 1978[15], da bi preko feminističke grupe „Žena i društvo“ oformile i prvi SOS telefona u Beogradu[16], povezan sa ostalim feminističkim grupama u bivšoj Jugoslaviji. Predanost feminističkih grupa mirovnom aktivizmu bila je jedinstvena tokom trajanja režima Miloševića, i nakon njegovog rušenja.

Naime, prvi antiratni protest u Beogradu organizovale su ženske grupe.[17] Beogradski ženski lobi ( jedne od osnivačica su Jelka Kljajić Imširović i Nadežda Radović), Ženski parlament (čije je stvaranje najviše poticala Neda Božinović) i Ženska stranka.

Beogradski ženski lobi

[uredi | uredi izvor]

Aktivnosti Beogradskog ženskog lobija kao i Ženske stranke i Ženskog parlamenta) bile su usmerene na parlamentarni život u Srbiji. Jedna od važnih aktivnosti, neposredno pred rat, u vezi je sa debatom o abortusu, novom zakonu o porodici, i predlogom da se uvede Ministarstvo za žene.[17]

Sa početkom rata, Beogradski ženski lobi objavaljuje antiratno saopštenje, povodom rata u Sloveniji[18], u junu 1991, i organizuje prvi anti-ratni protest u Beogradu. U avgustu 1991. – Beogradski ženski lobi upućuje Skupštini SFRJ zahtev za demilitarizaciju Jugoslavije naslovljen „Rat ne vodi miru“, takođe učestvuje u i u antiratnoj akciji „Crni flor“, kao i u nizu drugih akcija.

Jedna od važnih tema kojima će se baviti Jelka Klajić Imširović  u Beogradskom ženskom lobiju, i kojom su feminsitikinje bavile i tokom i nakon rata, jeste  klerikalizacija Srbije. U saopštenju[19] Beogradskog ženskog lobija iz 1997. godine, koje kritikuje Srpsku pravoslavnu crkvu, osim Jelke Kljajić Imširović i Nadežde Radović (Ćetković), potpisuje se i dr Svenka Savić, feminstkinja i lingvistkinja iz Novog Sada.

Žene u crnom

[uredi | uredi izvor]

U osnivačice antimilitarističko-feminističke grupe Žene u crnom, osim Jelke Kljajić Imširović, između ostalih spadaju Staša Zajović. Lepa Mlađenović, Nadežda Radović, Ljiljana Gaković, Lina Vušković, i Slavica Stojanović.

Najupornije antiratne proteste u Srbiji, poznate kao „stajanje sredom“, upravo su održavale Žene u crnom, pune četiri godine, od 09.10.1991, do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine,  uvek sredom, i svake srede u te četiri godine.

Naučno-istraživački rad

[uredi | uredi izvor]

Sa izbijanjem rata u SFRJ, analitički radovi Jelke Kljajić Imširović se okreću samom ratu, nacionalizmu, i klerikalizaciji društva. U svom radu iz 1991. godine  „Od socijalizma do samoupravnog nacionalizma“, Jelka Klajić Imširović osvrćući se na političku ponudu „partijskog pluralizma“ ocenjuje da : „Nacional-partijske oligarhije koje su došle na vlast posle višestranačkih izbora u većoj ili manjoj meri praktikuju modele vladanja karakteristične za jednopartizam“.[20]

Bavila se i istraživanjima o položaju žena, a svoje radove je objavljivala u stručnim časopisima, u  glasilu „Republika“ kao i u aktivističkim zbornicima.

Izbor radova

[uredi | uredi izvor]
  1. Dileme kritičke teorije, Filozofija, 4/1971., str.103-144.
  2. Filozofska hermeneutika Hansa Georga Gadamera, Filozofija, 3-4/1973., str.77.-88.
  3. Migracija radnika: serija radova Instituta za geografiju sveučilišta u Zagrebu, Sociološki pregled, 1/1973., str.141.-146.
  4. Razmišljanja savremenih marksista o Marksovom “Kapitalu”, Sociološki pregled, 2-3/1973., str.327.-340.
  5. Ideja i pokret saveta u nemačkoj Novembarskoj revoluciji, Kulturni radnik, 2/1976., str.149.-190.
  6. Shvatanje mase u nemačkoj fenomenološkoj i formalnoj sociologiji: Maks Šeler, Leopold fon Vize i Teodor Gajger, u zborniku: Masa u sociološkoj teoriji (red. m.ranković), Institut za sociološka istraživanja filozofskog fakulteta, Beograd, 1977., str.240.-260.
  7. Shvatanje savremenog društva i njegovog razvitka u kritičkoj teoriji frankfurtske škole, u zborniku: Ogledi iz sociologije društvenog razvoja (red. m.ranković), Institut za sociološka istraživanja filozofskog fakulteta, Beograd, 1981., str.105.-
  8. O knjizi “Kontrarevolucija i revolt”, u: H.markuze, kontrarevolucija i revolt, Grafos, Beograd, 1982.,str.131.-142. (pogovor)
  9. Od staljinizma do samoupravnog  nacionalizma, Centar za filozofiju i društvenu teoriju, beograd, 1991., 256 str. (knjiga)
  10. Kriza, rat, sankcije... i ženske potrebe (uvodni tekst i  upitnik), u zborniku: Žene za mir, Žene u crnom, Beograd, 1994., str.261.-265.
  11. Vlast, rat, zaborav: proizvođenje i nametanje zaborava o ratu, u zborniku: Žene za mir, Žene u crnom, Beograd, 1996., str.74.-78.
  12. Etničko čišćenje, rasizam, ksenofobija, ibid., str.84.-90.
  13. Beskraj ratobornog režima. zakon o nasleđivanju – još jedan atak na ljudska prava i protivnike rata i militarizma, republika br.133-134, 1-29.februar 1996.
  14. Disidenti i zatvor, Republika br.196/1998., str.11-22.
  15. Ženski parlament 1991-1993., u zborniku: Ka vidljivoj ženskoj istoriji, ženske studije, Beograd, 1998., str.85-107.
  16. Žena i veronauka: patrijarhat kao božja volja, u zborniku: Religija, žene, obrazovanje: izmedju duhovnosti i politike, Nandi, Beograd, 2001., str.52-61.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Jelka Imširović”. www.audioifotoarhiv.com. Приступљено 2024-01-20. 
  2. ^ „In memoriam”. Vreme. 6. april, 2006. Приступљено 20.01.2024.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ а б в г д ђ „"Republika" - Disidenti i zatvor”. www.yurope.com. Приступљено 2022-11-07. 
  4. ^ „worker press jul 27. 1972.” (PDF). Приступљено 18. 12. 2022. 
  5. ^ „Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja”. www.republika.co.rs. Приступљено 2022-11-07. 
  6. ^ „Jelka Imširović”. www.audioifotoarhiv.com. Приступљено 2022-11-07. 
  7. ^ „Jelka Imširović”. www.audioifotoarhiv.com. Приступљено 2022-11-07. 
  8. ^ Tomić, Atanacković (2009). Društvo u pokretu. Novi Sad: Cenzura. стр. 43. ISBN 978-86-86559-07-4. 
  9. ^ а б Spehnjak, Cipek. „Disidenti, opozicija i otpor – Hrvatska i Jugoslavija 1945. - 1990.”. Приступљено 18. 12. 2022. 
  10. ^ „"Republika"”. www.yurope.com. Приступљено 2022-11-07. 
  11. ^ „The Militant 1972” (PDF). Приступљено 18. 12. 2022. 
  12. ^ „Otpori i zabrane – Prilog istoriji:Zvončići slobode - Kultura sećanja - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2010-05-12. Приступљено 2022-11-07. 
  13. ^ „"Slobodni univerzitet osnovan u stanu Vlade Revolucije"”. NOVA portal (на језику: српски). 2021-05-06. Приступљено 2022-11-07. 
  14. ^ „Ja kao objekt praćenja”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2022-11-07. 
  15. ^ Pantelić, Vladimir. „27-30. 10. 1978. | DRUG-CA ŽENA - Arhiva SKC Beograd” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 11. 11. 2022. г. Приступљено 2022-12-18. 
  16. ^ „Osmomartovski poklon - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2020-03-08. Приступљено 2022-11-07. 
  17. ^ а б Liht, Drakulić. „Kada je ime za mirovnjaka bilo žena: rat i rod u bivšoj Jugoslaviji” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 10. 2022. г. Приступљено 18. 12. 2022. 
  18. ^ „C:\ TYPESET\ fsveske11\ LOBI.qxd”. www.womenngo.org.rs. Приступљено 2022-11-07. 
  19. ^ „C:\ TYPESET\ FSVESKE9\ LOBI.QXD”. www.womenngo.org.rs. Приступљено 2022-11-07. 
  20. ^ Sveučilište u Zagrebu. Filozofski fakultet. Odsjek za filozofiju. Okrugli stol (2019). Citirano u Kriza i kritika racionalnosti : Nasljeđe '68 : radovi četvrtog Okruglog stola Odsjeka za filozofiju 2018. Borislav Mikulić, Mislav Žitko, Nebojša. Grubor, Aldo Milohnić, Željka Matijašević, Tea Škokić. Zagreb: Filozofski fakultet Sveučilišta. стр. 164. ISBN 978-953-175-821-5. OCLC 1130797317. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jelka_Kljajić_Imširović&oldid=27066077”