Абдулах Оџелан
Абдулах Оџелан | |
|---|---|
 Оџелан 1997. године | |
| Датум рођења | 4. април 1947. |
| Место рођења | Омерли, Халфети, Турска |
| Држављанство | Турско |
| Народност | Курдско |
| Занимање | Један од оснивача милитантне организације Радничка партија Курдистана (PKK), политички активиста, писац[1] |
| Организација | Радничка партија Курдистана (PKK) |
| Веб-сајт | www |
Абдулах Оџелан (курд. عەبدوڵڵا ئۆجەلان,[2] Abdullah Ocalan; рођен 4. април 1948), такође познат и као Апо[2][3] (скраћеница за Абдулаха и стрица на курдском),[4][5][6] је један од оснивача милитантне организације Радничка партија Курдистана (PKK)[7][8] 1978. године у Турској која се бори за људска права и самоопредјељење Курда у Турској. Оџелан је предводио оружани сукоб са Турском од 1986. до 2013. године.
Ухапшен је 1999. године од стране ЦИА-е и турских безбједносних снага у Најробију и затим пребачен у Турску, гдје је био осуђен на смрт.[9][10][11][12][13] Казна је преиначена у доживотну робију када је Турска укинула смртну казну у прилог својој намери да буде примљена у чланство Европске уније. Од 1999. до 2009. године био је једини затвореник на острву Имрали у Мраморном мору.[14][15][16] Оџелан је признао насилну природу PKK, али каже да је период оружаног сукоба престао и је потребно наћи политичко рјешење за курдско питање.[17] У сукобу између Турске и PKK страдало је око 40.000 људи, укључујући припаднике PKK, Турске војске и цивиле, како турске тако и курдске.[18]
Из затвора, Оџелан је објавио неколико књига, већином објављене 2012. године.
Биографија
[уреди | уреди извор]Абдулах Оџелан је рођен у Омерлију, селу у Халфети, вилајет Шанлијурфа на истоку Турске.[19] По неким изворима датум рођења 4. април 1948. није тачан, а он је сам рекао да не зна тачан датум свог рођења, а по процјени може бити од 1946. до 1947.[20] Он је најстарији од седморо дјеце.[21] По неким изворима његова бака је била етничка Туркиња, као и његова мајка (што је он једном сам признао).[22][23] Према једном предавачу са Универзитета Бар-Илан у Израелу, Оџелан није знао курдски када га је упознао 1991. године: „Он (Оџелан) ми је рекао да говори на турско, даје наређења на турском и мисли на турском“.[24]
Абдулахов брат Осман је био командир PKK, све док није пребјегао и основао Патриотску и демократску партија Курдистана.[25] Његов други брат, Мехмет, је члан прокурдске Партије мира и демократије.[26]
Послије дипломирања у средњој стручној школи у Анкари, Оџелан је почео да ради у Дијарбакиру. Пребачен је мјесец дана касније у Бакиркеј, Истанбул. Касније је кренуо на правне студије на Истанбулском унивезитету, али се годину касније пребацио на политичке науке на Анкарском универзитету. [тражи се извор]Његов повратак у Анкару био је олакшан од стране државе са циљам изазивања побуне у милитантној организацији Турска револуционарна омладинска федерација. Предсједник Сулејман Демирел је касније повукао своју одлуку јер је PKK постала много већа пријетња од ТРОФ-а.[27]
Усред сукоба између крајње љевице и крајње деснице који је кулминирао државним ударом, Абдулах Оџелан је основао PKK. Он је покренуо рат против Турске, како би се успоставила независну курдску државу.[28]
Турско-курдски сукоб
[уреди | уреди извор]PKK је, 1984. године, започео оружану борбу против Турске са циљем независности дијела Курдистана[29][30] у Турској (Турски Курдистан), а убрзо је добила углед ефикасне силе. Њене насилне акције су довеле до тога да је неке државе и међународне органзације ствастају на листу терористичких организација, као што су САД, ЕУ, НАТА, Сирија, Аустралије и многе друге (поред Турске).[31][32][33]
Хапшење и суђење
[уреди | уреди извор]До 1998. Оџелан је базу за своја дјеловања имао у Сирији. Како се ситуација погоршавала турска влада је отворено запријетила Сирији због њене подршке PKK.[34] Као исход тога сиријска влада је приморала Оџелана да напусти земљу, али га није предала турским властима. Оџелан је прво отишао у Русију и одатле се селио у разне земље укључујући Италију и Грчку.[35] Исте године турске власти су затражиле Оџеланово изручење. У то доба правно га је заступала њемачки адвокат Брита Бохлер, која је тврдила како он води легитивну борбу против турске репресије над Курдима.
Ухапшен је, 15. фебруара 1999. године, у Кенији када је био пребачен из грчког дипломатског представништава на аеродром у Најробију, у операцији коју је извела турска Национална обавјештајна организација уз помоћ америчке ЦИА.[36]
Публикације
[уреди | уреди извор]Оџелан је аутор више од 40 књига, од којих је четири књиге писао у затвору.
- Interviews and Speeches. London: Kurdistan Solidarity Committee; Kurdistan Information Centre, 1991. 46 p.
- „Translation of his 1999 defense in court”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2007. г. Приступљено 18. 4. 2017.
- Prison Writings: The Roots of Civilisation. London; Ann Arbor. Prison Writings: Thee Roots of Civilization. MI: Pluto. 2007. ISBN 978-0-7453-2616-0.
- : Prison Writings Volume II: The PKK and the Kurdish Question in the 21st Century. London: Transmedia. 2011. ISBN 978-0-9567514-0-9.
- : Democratic Confederalism. London: Transmedia. 2011. ISBN 978-3-941012-47-9.[37]
- : Prison Writings III: The Road Map to Negotiations. Cologne: International Initiative. 2012. ISBN 978-3-941012-43-1.
- Liberating life: Women’s Revolution.. Cologne. Liberating Life: Woman's Revolution. Germany: International Initiative Edition. 2013. ISBN 978-3-941012-82-0. A PDF of the book is available here at the International Initiative website
- Manifesto for a Democratic Civilization, Volume 1.. Porsgrunn. Civilization: The Age of Masked Gods and Disguised Kings. Norway: New Compass. 2015. ISBN 978-82-93064-42-8.
- Defending a Civilisation.
- Sumer rahip devletlerinden demokratik uygarliga Volumes 1 and 2.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ White 2000
- ^ а б Political Violence against Americans 1999. Bureau of Diplomatic Security. 2000. стр. 123. ISBN 9781428965621.
- ^ „Kurdistan Workers' Party (PKK)”. Encyclopædia Britannica. 24. 5. 2023. Приступљено 25. 7. 2013.
- ^ Mango 2005, стр. 32
- ^ Mango 2005, стр. 32.
- ^ Jongerden, Joost (2007). The Settlement Issue in Turkey and the Kurds: An Analysis of Spatical Policies, Modernity and War. Leiden, the Netherlands: Brill. стр. 57. ISBN 9789004155572. „In 1975 the group settled on a name, the Kurdistan Revolutionaries (Kurdistan Devrimcileri), but others knew them as Apocu, followers of Apo, the nickname of Abdullah Öcalan (apo is also Kurdish for uncle).”
- ^ „Chapter 6—Terrorist Groups”. Country Reports on Terrorism. United States Department of State. 2005. Архивирано из оригинала 26. 5. 2005. г. Приступљено 23. 7. 2008.
- ^ Powell, Colin (2001). „2001 Report on Foreign Terrorist Organizations”. Foreign Terrorist Organizations. Washington, DC: Bureau of Public Affairs, U.S. State Department. Архивирано из оригинала 28. 11. 2010. г. Приступљено 18. 4. 2017.
- ^ „Fiasco in Nairobi”. Архивирано из оригинала 06. 05. 2009. г. Приступљено 24. 5. 2016.
- ^ „Abdullah Ocalan: Is The Famed Kurdish Leader A Double Agent Working For Turkish Intelligence Against His Own Party, The PKK?”. International Business Times. 22. 2. 2013. Приступљено 24. 5. 2016.
- ^ „Abdullah Öcalan'ı kim yakaladı?”. 10. 7. 2008. Архивирано из оригинала 25. 06. 2016. г. Приступљено 24. 5. 2016.
- ^ Varouhakis, Miron. „Greek Intelligence and the Capture of PKK Leader Abdullah Ocalan in 1999” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г.
- ^ „Belgenet Öcalan Davası Gerekçeli Karar”. Архивирано из оригинала 03. 04. 2012. г. Приступљено 18. 04. 2017.
- ^ „Prison island trial for Ocalan”. BBC News. 24. 3. 1999.
- ^ Casier & Jongerden 2010, стр. 146
- ^ Council of Europe (1999). Parliamentary Assembly Documents 1999 Ordinary Session (Fourth part, September 1999), Volume VII. Council of Europe. стр. 18. ISBN 9789287141392.
- ^ Kirchmayer, Katharina (јун 2010). The Case of the Isolation Regime of Abdullah Öcalan. GRIN Verlag. стр. 37. ISBN 9783640636945.
- ^ „Bir dönemin acı bilançosu”. Hürriyet (на језику: Turkish). 16. 9. 2008. Приступљено 17. 9. 2008.
- ^ „A Short Biography”. Partiya Karkerên Kurdistan / Kurdistan Workers Party. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 2. 2. 2015.
- ^ Kutschera, Chris (1999). „Abdullah Ocalan's Last Interview”. Архивирано из оригинала 17. 10. 2013. г. Приступљено 15. 10. 2013.
- ^ Aliza Marcus, Blood and Belief, New York University Press. (pp. 16)
- ^ Blood & Belief: The Pkk and the Kurdish Fight for Independence, by Aliza Marcus. (2007). pp. 15., 2007
- ^ Perceptions: journal of international affairs – Volume 4, no.1, SAM. . Center. 1999. pp. 142.
- ^ Turkey (2003). Facing a New Millenniium: Coping With Intertwined Conflicts, Amikam Nachmani. стр. 210.
- ^ Kutschera, Chris (јул 2005). „PKK dissidents accuse Abdullah Ocalan”. The Middle East Magazine. Архивирано из оригинала 7. 2. 2009. г. Приступљено 22. 12. 2008.
- ^ "BDP wants autonomy for Kurds in new Constitution" Архивирано 2012-07-01 на сајту Archive.today, Hürriyet Daily News, 4 September 2011
- ^ Cicek, Nevzat (31. 7. 2008). „'Pilot Necati' sivil istihbaratçıymış”. Taraf (на језику: Turkish). Архивирано из оригинала 9. 8. 2008. г. Приступљено 4. 1. 2009. „Abdullah Öcalan'ın İstanbul'dan Ankara'ya gelmesine keşke izin verilmeseydi. O zamanlar Dev-Genç'i bölmek için böyle bir yol izlendi... Kürt gençlerini Marksistler'in elinden kurtarmak ve Dev-Genç'in bölünmesi hedeflendi. Bunda başarılı olundu olunmasına ama Abdullah Öcalan yağdan kıl çeker gibi kaydı gitti. Keşke Tuzluçayır'da öldürülseydi!”
- ^ „Kurdish leader Ocalan apologizes during trial”. CNN. 31. 5. 1999. Архивирано из оригинала 9. 12. 2001. г. Приступљено 11. 1. 2008.
- ^ Ministry of Foreign Affairs, The Workers' Party of Kurdistan (PKK), Federation of American Scientists
- ^ Special Report: Terrorism in Turkey Архивирано 2008-05-28 на сајту Wayback Machine Ulkumen Rodophu, Jeffrey Arnold and Gurkan Ersoy, 6 February 2004
- ^ Foreign Terrorist Organizations U.S. Department of State, 28 September 2012
- ^ „MFA - A Report on the PKK and Terrorism”. Приступљено 23. 1. 2015.
- ^ „Turco-Syrian Treaty”. Архивирано из оригинала 9. 2. 2002. г. Приступљено 9. 2. 2002., 20 October 1998
- ^ Bacik, G.; Coskun, BB (2011). „The PKK problem: explaining Turkey's failure to develop a political solution”. Studies in Conflict & Terrorism. 34 (3): 248—265. S2CID 109645456. doi:10.1080/1057610X.2011.545938. Приступљено 13. 7. 2016.
- ^ Buonomo, Giampiero (2000). „Ocalan: la suggestiva strategia turca per legittimare la pena capitale”. Diritto&Giustizia Edizione Online. Архивирано из оригинала 01. 08. 2012. г. Приступљено 18. 04. 2017.
- ^ Weiner, Tim (20. 2. 1999). „U.S. Helped Turkey Find and Capture Kurd Rebel”. New York Times. Приступљено 15. 12. 2007.
- ^ Ocalan, Abdullah (2011). "Democratic Confederalism (PDF). Transmedia Publishing Ltd. стр. 21.
Литература
[уреди | уреди извор]- Casier, Marlies; Jongerden, Joost (2010). Nationalisms and Politics in Turkey: Political Islam, Kemalism and the Kurdish Issue. Taylor & Francis. стр. 146. ISBN 978-0-203-84706-0.
- Mango, Andrew (2005). Turkey and the War on Terror: 'For Forty Years We Fought Alone'. Routledge: London. стр. 32. ISBN 9780203687185.
- Jongerden, Joost (2007). The Settlement Issue in Turkey and the Kurds: An Analysis of Spatical Policies, Modernity and War. Leiden, the Netherlands: Brill. ISBN 9789004155572.
- Political Violence against Americans 1999. Bureau of Diplomatic Security. 2000. стр. 123. ISBN 9781428965621.
- White, Paul J. (2000). Primitive Rebels Or Revolutionary Modernizers?: The Kurdish National Movement in Turkey. Zed Books. ISBN 978-1-85649-822-7.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Kurd Locked in Solitary Cell Holds Key to Turkish Peace 15 March 2013 Wall Street Journal
- Özcan, Ali Kemal (2005). Turkey's Kurds: A Theoretical Analysis of the PKK and Abdullah Ocalan. London & New York: Routledge. ISBN 978-0-415-36687-8..
- Spiros Ch. Kaminaris (јун 1999). „Greece and the Middle East”. Middle East Review of International Affairs. 3 (2).
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Special report: The Ocalan file, BBC News, 26 November 1999. (језик: енглески)
