Ана Диоген
Ана | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | друга пол. 11. века |
Датум смрти | прва пол. 12. века |
Место смрти | Србија |
Породица | |
Супружник | Урош I Вукановић |
Потомство | Урош II, Белош, Деса, Јелена, Марија |
Српска велика жупаница | |
Период | прва пол. 12. века |
Ана (друга пол. 11. века — прва пол. 12. века) је била супруга српског великог жупана Уроша I Вукановића (ум. око 1145. године) и мајка потоњих српских великих жупана Уроша II, Белоша и Десе, а такође и мајка угарске краљице Јелене и кнегиње Марије.[1][2][3][4] Позната је само на основу познијих извора. Њено име (Ана) забележено је у неким старим српским родословима, где се помиње као супруга Беле Уроша, који се у историографији препознаје као велики жупан Урош I.[5][6]
Исти родослови бележе да је Ана била ћерка француског краља, али тај навод није прихваћен у историографији,[7][8][9] пошто се већа вредност поклања сведочењу италијанског хроничара Пјетра Ранцана, који је за време службе на угарском двору од 1488. до 1490. године саставио дело под називом "Epitome rerum Hungarorum", у коме је забележио да је неименована мајка угарске краљице Јелене, супруге краља Беле II (1131-1141), била сестричина неименованог византијског цара (лат. Eius uxor matrona singulari prudentia Helena dicta est, quam perhibent neptem ex sorore fuisse Constantinopolitani imperatoris).[10]
На основу сведочења Ане Комнине такође је познато да се Урош заједно са братом Стефаном Вуканом налазио у групи српских великаша који су 1094. године послати у Цариград као таоци,[11][12] те се стога претпоставља да је његов брак са царевом сестричином могао бити склопљен управо за време његовог заточења у византијској престоници. На основу тих података, историчари су покушавали да пруже одговор на питање о могућем идентитету Урошеве супруге, која је према различитим претпоставкама могла бити сродница византијских царева Алексија I (1081-1118) и Јована II (1118-1143).[13][14][15]
Према једној од тих претпоставки, Урошева супруга је била Ана Диогениса, ћерка Константина Диогена и Теодоре Комнине, која је била сестра цара Алексија I. Пошто за претпоставку о Анином пореклу из породице Диогена не постоји непосредна потврда у изворима, питање о идентитету Урошеве супруге се у науци и даље сматра отвореним.[16][17]
Поменута претпоставка о пореклу од породице Диогена проистекла је из старијих навода по којима је Ана, супруга српског великог жупана Стефана Немање, била ћерка византијског цара Романа IV Диогена (1067-1071), што је у историографији одбачено као хронолошки немогуће, а додатним анализама је показано да је податак о цару Роману као Анином оцу настао накнадним додавањем, које се нашло и у некритички приређеном издању житија из 1794. године, одакле се потом проширило по литератури.[18]
Потомство
[уреди | уреди извор]Српски велики жупан Урош I и његова супруга Ана имали су следеће потомство:
У неким родословима се као син Беле Уроша и Ане помиње и Завида, претпотављени отац српског великог жупана Стефана Немање.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Калић 1970, стр. 22-23.
- ^ Калић 1981, стр. 200.
- ^ Калић 1986, стр. 21–35.
- ^ Калић 1997, стр. 63–81.
- ^ Стојановић 1883, стр. 30.
- ^ Стојановић 1927.
- ^ Engel 1801, стр. 191.
- ^ Ковачевић 1900, стр. 39.
- ^ Живковић 2006, стр. 131.
- ^ Kulcsár 1977, стр. 119.
- ^ Крекић 1966, стр. 389.
- ^ Живковић 2006, стр. 127.
- ^ Wertner 1888, стр. 65-68.
- ^ Wertner 1891a, стр. 543.
- ^ Wertner 1891b, стр. 8-13.
- ^ Vajay 1979, стр. 21-22.
- ^ Farkas 2016, стр. 87-118.
- ^ Радојчић 1913, стр. 528–531.
Литература
[уреди | уреди извор]- Vajay, Szabolcs (1979). „Byzantinische Prinzessinnen in Ungarn” (PDF). Ungarn-Jahrbuch. 10: 15—28.
- Engel, Johann Christian (1801). Geschichte des Ungrischen Reichs und seiner Nebenländer, III: Geschichte von Serwien und Bosnien. Halle: Gebauer.
- Живковић, Тибор (2006а). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Калић, Јованка (1970). „Рашки велики жупан Урош II”. Зборник радова Византолошког института. 12: 21—39.
- Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211.
- Калић, Јованка (1986). „Кнегиња Марија”. Зограф: Часопис за средњовековну уметност. 17: 21—35.
- Калић, Јованка (1997). „Жупан Белош”. Зборник радова Византолошког института. 36: 63—81.
- Калић, Јованка (1998). „Европа и Срби у XII веку”. Глас САНУ. 384 (10): 95—108.
- Ковачевић, Љубомир (1900). „Неколика питања о Стефану Немањи: Прилог критици извора за српску историју ХII. века”. Глас СКА. 58: 1—108.
- Крекић, Бариша (1966). „Ана Комнина”. Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт. стр. 367—394.
- Kulcsár, Petrus, ур. (1977). Pietro Ranzano: Epithoma rerum Hungararum id est annalium omnium temporum, liber primus et sexagesimus. Budapest: Akadémiai Kiadó.
- Радојчић, Никола (1913). „Прво издање Теодосијева Житија Св. Саве”. Српски књижевни гласник. 30: 528—531.
- Стојановић, Љубомир (1883). „Српски родослови и летописи”. Гласник Српског ученог друштва. 53: 1—160.
- Стојановић, Љубомир (1927). Стари српски родослови и летописи (PDF). Зборник за историју, језик и књижевност српског народа: Прво одељење. 16. Београд: Српска краљевска академија.
- Farkas, Csaba (2016). „A basileus unokahúga” (PDF). Fons: Forráskutatás és Történeti Segédtudományok. 23: 87—118.
- Wertner, Moriz (1888). „Zur Genealogie der Nemanjiden: Eine Widerlegung”. Der Deutsche Herold. 19: 65—68.
- Wertner, Moriz (1891a). „Die fürstlichen Nemanjiden: Beiträge zur Kenntniss der ungarisch-serbischen Beziehungen”. Ungarische Revue. 11: 536—571.
- Wertner, Mór (1891b). A középkori délszláv uralkodók genealogiai története. Temesvár: Nyomatott a Csanád-egyházmegyei könyvsajtón.