Белорепи јелен

Белорепи јелен
	Мужјак
	Женка
Статус угрожености
	; Најмање угрожен (IUCN 3.1)
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Artiodactyla
Породица:	Cervidae
Потпородица:	Capreolinae
Род:	Odocoileus
Врста:	O. virginianus
Биномно име
	Odocoileus virginianus; (Zimmermann, 1780)
Подврсте
	38, види текст
	White-tailed deer range map
Синоними
	Dama virginiana Zimmermann, 1780; Dama virginianus Zimmermann, 1780;

Белорепи јелен или вирџинијски јелен (лат. Odocoileus virginianus) је врста јелена која као аутохтона врста насељава већи део Северне Америке и северозапад Јужне (све до Перуа и Боливије).^[1]^[2] Уведен је и на Нови Зеланд, сва острва Великих Антила (Куба, Јамајка, Хаити и Порторико^[3]), и неке земље у Европи, као што су Чешка, Финска, Румунија, Србија, Немачка и Француска.^[4]

Опис

Боја крзна белорепог јелена је црвено-смеђа у пролеће и лето, а током јесени и зиме прелази у сиво-смеђу. Препознатљив је по карактеристичној белој доњој страни репа. Реп подиже када је узбуњен како би упозорио грабљивца да је откривен.^[5]

Популација белорепог јелена у Њујорку је потпуно беле боје осим носа и папака (није последица албинизма). Бивше војно складиште Сенека у њујоршком граду Ромулусу има највећу познату концентрацију белих јелена. На овом подручју је бели јелен захваљујући заштити достигао велику бројност. Индикација старости јелена је дужина њушке и боја длаке, старији јелени теже да имају дуже њушке и сивља крзна. Хоризонталне зенице белорепог јелена омогућавају му добар ноћни вид и вид у боји током дана.

Белорепи јелен значајно варира у величини, углавном следећи Аленово правило^[6] и Бергманово правило^[6] да је просечна величина већа што је животиња удаљенија од екватора. Мужјаци у Северној Америци обично теже 68 до 136 kg,^[7] али су зрели мужјаци тешки преко 180 kg забележени у најсевернијим крајевима њиховог ареала, пре свега у Минесоти, Онтарију и Манитоби. Године 1926. Карл Џ. Ленандер млађи је измерио тежину одстрељеног мужјака белорепог јелена у близини Тофтеа у Минесоти, који је након што су му извађени унутрашњи органи био тежак 183 kg, на основу чега је процењено да је док је био жив био тежак 232 kg.^[8] Женке (кошуте) у Северној Америци обично теже 40-90 kg. Женке из тропских крајева и са Флорида Киза значајно су мање од јединки из крајева са умереном климом, у просеку теже 35-50 kg, али забележени су и случајеви женки тешких само 25 kg.^[9] Белорепи јелени са Анда већи су од осталих тропских јелена ове врсте и имају густо крзно благо вуненог изгледа. Дужина се креће од 95−220 cm, укључујући реп од 10−37 цм, а висина у раменима је 53−120 cm.^[10]^[11] Укључујући све подврсте, просечна тежина одраслих мужјака током лета је 68 kg, а одраслих женки је 45,3 kg. Међу највећим је врстама јелена у Северној Америци, а највећа је у Јужној Америци.^[12]

Белорепи јелен има двобојни вид са плавом и жутом као основним бојама;^[13] за разлику од њега човек има тробојни вид. Дакле, белорепи јелен има проблем да распозна нијансе наранџасте и црвене које су човеку видљиве.^[14]

Мужјацима сваке године поново расту рогови. Отприлике једна од 10.000 женки такође има рогове, мада се то обично повезује са фримартинизмом.^[15]

Подврсте

Три јединке подврсте O. v. borealis у Њу Хемпширу

На свету постоји 26 подврста. Седамнаест од њих се налази у Северној Америци (на мапи распрострањености подврста оне су представљене бројевима (који се на списку подврста налазе у заградама)).^[16]

Северна Америка

O. v. acapulcensis (1)– (приобаље јужног Мексика)
O. v. borealis (2)– северни белорепи јелен (највећа и најтамнија подврста)
O. v. carminis (4)– (тексашко мексичка граница)
O. v. chiriquensis (5)– (Панама)
O. v. clavium (6)– (Флорида Киз)
O. v. couesi (7)– (Аризона)
O. v. dacotensis (9)– дакотски белорепи јелен (једна од најсевернијих и друга по величини подврста)
O. v. hiltonensis (12)– (Хилтон Хед Ајленд недалеко од обале Јужне Каролине)
O. v. leucurus (13)– (приобаље Орегона)
O. v. macrourus (14)– (Средњи запад САД)
O. v. mcilhennyi (15)– (приобаље Луизијане)
O. v. mexicanus (17)– (средњи Мексико)
O. v. miquihuanensis (18)– (северни Мексико)
O. v. nelsoni (19)– (од унутрашњости јужног Мексика до Никарагве)
O. v. nemoralis (20)– (од карипског приобаља јужног Мексика до Панаме)
O. v. nigribarbis (21)– (приобаље Џорџије)
O. v. oaxacensis (22)– (јужни Мексико)
O. v. ochrourus (23)– (запад Канаде и САД)
O. v. osceola (24)– (приобаље Флориде)
O. v. rothschildi (26)– (панамско острво Којба)
O. v. seminolus (27)– (Флорида)
O. v. sinaloae (28)– (јужни Мексико)
O. v. taurinsulae (29)– (Бул Ајленд у Јужној Каролини)
O. v. texanus (30)– (од Тексаса до Јужне Дакоте)
O. v. thomasi (31)– (јужни Мексико)
O. v. toltecu (32)– (од јужног Мексика до Ел Салвадора)
O. v. venatorius (35)– (Хантинг Ајленд у Јужној Каролини)
O. v. veraecrucis (36)– (карипско приобаље Мексика)
O. v. virginianus (37)– (јужне државе САД)
O. v. yucatanesis (38)– (северни Јукатан у јужном Мексику)

Јужна Америка

O. v. cariacou (3)– (Француска Гвајана и северни Бразил)
O. v. curassavicus (8)– (Курасао)
O. v. goudotii (10)– (Колумбија (Анди) и западна Венецуела)
O. v. gymnotis (11)– (северна половина Венецуеле, укључујући област Љанос)
O. v. margaritae (16)– (острво Маргарита)
O. v. nemoralis (20)– (од карипског приобаља јужног Мексика до Панаме)
O. v. peruvianus (25)– (Перу и Боливија)
O. v. tropicalis (33)– (Перу и Еквадор, могуће и Колумбија)
O. v. ustus (34)– (Еквадор, могуће и јужна Колумбија и северни Перу)

Распрострањеност подврста
Северна Америка (без Централне Америке)	Централна и Јужна Америка

Извори

^ ^а ^б Gallina, S. & Lopez Arevalo, H. (2016). „Odocoileus virginianus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 9. 6. 2021.
^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 125. ISBN 86-331-2075-5.
^ islaculebra.com
^ „White-tailed Deer (Odocoileus virginianus)”. www.arthurgrosset.com.
^ Bildstein, Keith L. (мај 1983). „Why White-Tailed Deer Flag Their Tails”. The American Naturalist. 121 (5): 709—715. JSTOR 2460873. S2CID 83504795. doi:10.1086/284096.
^ ^а ^б „North American White-tailed Deer” (PDF). www.whitetailsunlimited.com.
^ „White-tailed Deer - Odocoileus virginianus - NatureWorks”. nhpbs.org.
^ „The Outdoor Life Book of World Records”. Outdoor Life. Приступљено 20. 2. 2011.
^ „White-tailed deer and red brocket deer of Costa Rican Fauna”. 1-costaricalink.com. Архивирано из оригинала 30. 12. 2010. г. Приступљено 20. 2. 2011.
^ „ADW: Odocoileus virginianus: Information”. Animaldiversity.ummz.umich.edu. 13. 2. 2011. Приступљено 20. 2. 2011.
^ Boitani, Luigi, Simon & Schuster's Guide to Mammals. Simon & Schuster/Touchstone Books . 1984. ISBN 978-0-671-42805-1.
^ science.smith.edu (2011). Архивирано 2012-06-20 на сајту Wayback Machine
^ VerCauteren, Kurt C.; Pipas, Michael J. (2003). „A review of color vision in white-tailed deer”. Wildlife Society Bulletin. 31 (3): 684—691.
^ FWC, Deer colorblind to orange, but if you glow ... Архивирано на сајту Wayback Machine (13. октобар 2016), Wakulla.com, February 23, 2009. This is a report of
G. H. Jacobs, J. F. Deegan, J. Neitz, B. P. Murphy, K. V. Miller & R. L. Marchinton, "Electrophysiological measurements of spectral mechanisms in the retinas of two cervids: white-tailed deer (Odocoileus virginianus) and fallow deer (Dama dama)", Journal of Comparative Physiology A, volume 174, number 5, pages 551–557, 1994.
^ Wislocki, G.B. (1954). „Antlers in Female Deer, with a Report of Three Cases in Odocoileus”. Journal of Mammalogy. 35 (4): 486—495. JSTOR 1375571. doi:10.2307/1375571.
^ „Odocoileus virginianus”. www.fs.fed.us. Приступљено 8. 6. 2020.

Литература

Burnie D.; Wilson D.E., ур. (2005). Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. DK Adult. ISBN 978-0-7894-7764-4.
Wilson, D.E.; Reeder, D.M., ур. (2005). Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.

Спољашње везе

Овај чланак везан за сисаре је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

[IUCN-1] а ^б Gallina, S. & Lopez Arevalo, H. (2016). „Odocoileus virginianus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 9. 6. 2021.

[британика_1-2] Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 125. ISBN 86-331-2075-5.

[3] slaculebra.com

[4] „White-tailed Deer (Odocoileus virginianus)”. www.arthurgrosset.com.

[5] Bildstein, Keith L. (мај 1983). „Why White-Tailed Deer Flag Their Tails”. The American Naturalist. 121 (5): 709—715. JSTOR 2460873. S2CID 83504795. doi:10.1086/284096.

[white-tail-6] а ^б „North American White-tailed Deer” (PDF). www.whitetailsunlimited.com.

[7] „White-tailed Deer - Odocoileus virginianus - NatureWorks”. nhpbs.org.

[8] „The Outdoor Life Book of World Records”. Outdoor Life. Приступљено 20. 2. 2011.

[9] „White-tailed deer and red brocket deer of Costa Rican Fauna”. 1-costaricalink.com. Архивирано из оригинала 30. 12. 2010. г. Приступљено 20. 2. 2011.

[Animaldiversity.ummz.umich.edu-10] „ADW: Odocoileus virginianus: Information”. Animaldiversity.ummz.umich.edu. 13. 2. 2011. Приступљено 20. 2. 2011.

[11] Boitani, Luigi, Simon & Schuster's Guide to Mammals. Simon & Schuster/Touchstone Books . 1984. ISBN 978-0-671-42805-1.

[12] science.smith.edu (2011). Архивирано 2012-06-20 на сајту Wayback Machine

[13] VerCauteren, Kurt C.; Pipas, Michael J. (2003). „A review of color vision in white-tailed deer”. Wildlife Society Bulletin. 31 (3): 684—691.

[14] FWC, Deer colorblind to orange, but if you glow ... Архивирано на сајту Wayback Machine (13. октобар 2016), Wakulla.com, February 23, 2009. This is a report of
G. H. Jacobs, J. F. Deegan, J. Neitz, B. P. Murphy, K. V. Miller & R. L. Marchinton, "Electrophysiological measurements of spectral mechanisms in the retinas of two cervids: white-tailed deer (Odocoileus virginianus) and fallow deer (Dama dama)", Journal of Comparative Physiology A, volume 174, number 5, pages 551–557, 1994.

[15] Wislocki, G.B. (1954). „Antlers in Female Deer, with a Report of Three Cases in Odocoileus”. Journal of Mammalogy. 35 (4): 486—495. JSTOR 1375571. doi:10.2307/1375571.

[16] „Odocoileus virginianus”. www.fs.fed.us. Приступљено 8. 6. 2020.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

Нормативна контрола
Државне	Израел Сједињене Државе
Остале	Енциклопедија Британика