Пређи на садржај

Бечки конгрес

С Википедије, слободне енциклопедије
Бечки конгрес, рад Жан-Баптист-Исабеја 1819.

Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. године.[1]

Сврха конгреса је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза.[2]Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон вратио на власт у Француској у марту 1815. године. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. године.[3] Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила.

Бечки конгрес се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била Француска, са којом је потписан Париски мировни споразум 30. маја 1814. године.

Учесници

[уреди | уреди извор]

Представници 4 велике силе победнице настојали су да искључе Француску из озбиљних преговора, али Таљеран је вешто успео да се убаци у унутрашње кругове саветовања у првим недељама преговора. Представници 4 велике силе били су неодлучни како да спроводе преговоре, а да не изазову заједнички протест мањих сила. Због тога су 30. септембра 1814. на прелиминарну конференцију о протоколу позвали Таљерана и шпанског представника Маркиза од Лабрадора.

Већину рада на конгресу урадиле су 4 велике силе (Велика Британија, Русија, Пруска, Аустрија) и Француска. По неким питањима сарађивали су са

Територијалне промене

[уреди | уреди извор]
Државне границе договорене Бечким конгресом 1815.

Пољско-саксонска криза

[уреди | уреди извор]

Најтеже питање конгреса је била Пољско-саксонска криза. Руси и Пруси су предложили да пруски и аустријски део при деоби Пољске припадне Русији, која ће створити независно пољско краљевство у персоналној унији са Русијом са Александром I Романовом као краљем. Као компензацију Пруска је требало да добије Саксонију. Аустријанци, Французи и Британци нису се слагали са тим планом па су на наговор Талерана потписали тајни споразум 3. јануара 1815. да ратују, ако је потребно, да би спречили руско-пруски план. Иако ниједна од три силе није била спремна за рат, Руси су мало попустили и створен је компромис. Русија је добила већину Наполеоновог Варшавског војводства као "Конгресну Пољску", али нису добили Велико војводство Познањ, које је припало Пруској, а нису добили ни Краков, који је постао слободан град. Пруска је добила 40% Саксоније, а остатак је враћен краљу Фридрику Аугусту I од Саксоније.

Друге промене

[уреди | уреди извор]
Кнез Метерних

Главни резултати конгреса:[2]

  • потврда да Француска губи све територије освојене од 1795. до 1810.
  • Увећање Русије, која је добила већину Варшавског војводства
  • Увећање Пруске, која је добила Вестфалију и северну Рајнску област
  • Консолидација Немачке конфедерације од 39 држава, којом је било много лакше управљати него са претходних 300 држава. Немачком конфедерацијом су управљале Аустрија и Пруска.

Представници на конгресу су се сложили са бројним територијалним променама. Норвешка, која је дотад била део Данске улази у персоналну унију са Шведском. Аустрија је добила Ломбардију-Венецију у северној Италији, док је већина северне средишње Италије припала Хабзбуршкој династији (Велико војводство Тоскана, војводство Модена и војводство Парма). Папа је поново успоставио Папску државу. Краљевина Пијемонт-Сардинија је повратила своје копнене поседе, а добило је и контролу над Ђеновом. У јужној Италији Жоашен Мира је најпре добио право на Напуљско краљевство, али пошто је подржао Наполеона у Сто дана био је свргнут, а на престо је враћен Фердинанд IV. Створена је велика Уједињена Краљевина Низоземска. Велика Британија је добила протекторат над Јонским острвима и над Сејшелима по одлуци Париског мировног споразума из 1814. године.

Каснија критика

[уреди | уреди извор]

Конгрес у Бечу је често критикован у 19. веку, а и од стране новијих историчара, да је занемарио националне и слободарске тежње. Сматрало се да је Бечки конгрес интегрални део конзервативног реда, у коме се примат ставља на мир и стабилност на рачун слобода и грађанских права, који асоцирају на америчку и француску револуцију.

У 20. веку многи историчари су се почели дивити државницима Бечког конгреса, који су за око 100 година (1815—1914) спречили један општи европски рат. Међу таквима се налази и Хенри Кисинџер, чија докторска теза је била о Бечком конгресу.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Artz, Frederick B. (1934). Reaction & Revolution: 1814–1832. стр. 110. ASIN B000IOW4HA. 
  2. ^ а б в г д ђ е Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 142. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Бечки конгрес”. Енциклопедија. Архивирано из оригинала 19. 01. 2019. г. Приступљено 19. 1. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]