Пређи на садржај

Велика Аркана

С Википедије, слободне енциклопедије
Велика Аркана Рајдер-Вејт шпила

Велика Аркана у контексту тарот карата, представља главне карте у шпилу тарота. Реч „аркана” потиче од латинске речи arcānum, што значи тајна или мистерија. У шпилу тарота, Аркане се деле на две главне групе: Велика Аркана и Мала Аркана.

Овај скуп садржи 22 карте, свака са посебним називима и бројевима (од 0 до 21). Свака карта представља одређене концепте, принципе или архетипове, и сматра се да носи дубљу симболичну поруку и значај. Карте Велике Аркане често се фокусирају на важне животне догађаје или дубоке личне промене.[1] Назив не користе играчи тарока.

Пре 17. века, тарот карте су се користиле искључиво за играње игара, а Луда и 21 адут су једноставно били део стандардног пакета карата који се користио за игре и коцкање.[2] Придаван им је алегоријски и културни значај, али осим тога, адути првобитно нису имали мистични или магијски значај.[2] Са шпилови дизајнираним за карташке игре (тарот карташке игре), ове карте служе као трајни адути и разликују се од преосталих карата – боје карата – које окултисти називају Мале Аркане.[3]

Изрази „Главна“ и „Мала аркана“ се користе у окултним и гатачким применама шпила као у вежбању езотеричног тарота и потичу од Жан-Батиста Питоа (1811–1877), који је писао под именом Пол Кристијан.[4]

Сер Мајкл Дамет пише да су Луда и адути првобитно имали једноставно алегоријско или езотерично значење, углавном настало у 15. веку на италијанским дворовима.[2] Окултни значај је почео да се појављује у 18. веку, када је Антоан Кур де Жебелин (1725-1784), швајцарски свештеник и масон, објавио 2 есеја о Тароту у 8. тому дела под називом фр. Le Monde Primitif (1781)[5] (Првобитни свет), недовршена енциклопедија која се састоји од 9 томова. (1773-1782). Први есеј о тароту у 8. тому Првобитног света - есеј под називом Du Jeu des Tarots (Игра тарота) (на странама 365-394) - је написао Кур де Жебелин, а други есеј - под називом Recherches sur les Tarots, et sur la Divination par les Cartes des Tarots (Студија о таротима и гатању са тарот картама) (на странама 395-410) - написао је Луј-Рафаел-Лукреције де Фајола, гроф од Мелета (1727-1804). Одатле се наставила надоградња окултног и гатачког значаја тарота и Велике и Мале Аркане.[6] На пример, Кур де Жебелин је тврдио да тарот адути имају египатски, кабалистички и божански значај; Етеја (Жан-Батист Але) (1738-1791) развио је метод прорицања помоћу тарота; Елифас Леви (Алфонс Луј Констан) (1810-1875) је радио на томе да се одвоји од египатске природе прорицатељског тарота, враћајући га у Марсејски тарот, стварајући „закривљену“ кабаластичку кореспонденцију, и чак је сугерисао да Велике Аркане представљају фазе живота.[4] Маркиз Станислав де Гуаи (1861-1897) поставио је Велику Аркану као иницијацијску секвенцу која ће се користити за успостављање пута духовног уздизања и еволуције.[2] Године 1980. Сели Николс (1908-1982), јунговски психолог, написала је да тарот има дубок психолошки и архетипски значај, чак и да кодира цео процес јунговске индивидуације.[7]

Списак карата Велике аркане

[уреди | уреди извор]

Попут раних чопора у италијанским оделима на којима су првобитно били засновани, у картомантичном чопору сваки Велики Аркан приказује сцену, која углавном приказује особу или неколико људи, са много симболичких елемената. У многим шпиловима сваки има број (обично римским бројевима) и име, мада немају сви шпилови оба, а неки имају само слику. Сваки тарот шпил је другачији и носи другачију конотацију са уметношћу, али већина симболике остаје иста. Најранији, прекартомантични шпилови су носили неименоване и ненумерисане слике на својим трионфима илити адутима (вероватно зато што је велики број људи који су их користили у то време били неписмени), а редослед карата није био стандардизован.[8] Снага је постављана традиционално као једанаеста карта, а Правда осма, али је утицајни тарот Рајдер-Вејт променио положај ове две карте како би се боље уклопиле са астролошким кореспонденцијама које је разрадио Херметички ред Златне зоре, према којим је осма карта повезана са Лавом, а једанаеста са Вагом.[тражи се извор] Данас многи шпилови користе ову нумерацију, посебно у свету енглеског говорног подручја. Оба распореда се сматрају важећим.[тражи се извор]

Број Марсеј Кур де Жебелен[2][9] Рајдер-Вејт[10] Етеја[11] Пол Кристијан[12] Освалд Вирт[13] Златна зора[14] Књига Теутова

(Кроули)[15]

0 (окултно) или ненабројиво Луда Луда Луда Лудост Крокодил[а] Луда[б] Луда Луда
I Жонглер Маг

(„Шибицар, или Жонглер”)

Маг Болест Магус Маг Маг Магус[в]
II Папиница Висока свештеница Висока свештеница Етеја / Упитница Капија уточишта (окултног Уточишта) Свештеница Висока свештеница Свештеница
III Царица Царица („Краљица”) Царица Ноћ / Дан Изида-Уранија Царица Царица Царица
IV Цар Цар („Краљ”) Цар Подршка / Заштита Кубни камен Цар Цар Цар
V Папа Јерофант („Високи свештеник”) Јерофант Брак / Унија Господар мистерија (аркана) Папа Јерофант Јерофант
VI Љубавници Брак Љубавници (нема)[г] Два пута Љубавник Љубавници Љубавници
VII Кочија Озирис Победник Кочија Неслагање Озирисове кочије Кочија Кочија Кочија
VIII Правда Правда Снага Правда / Правник Темис

(„Вага и мач”)

Правда Правда Прилагођење
IX Пустињак Мудрац

(„Трагач за истином и правдом”)

Пустињак Издајник Покривена лампа Пустињак Пустињак Пустињак
X Точак среће Точак среће Точак среће Срећа / Увећање Сфинга Точак среће Точак среће Точак среће
XI Снага Храброст

(„Снага”)

Правда Снага / Суверен Зауздан лав („Укорћени лав”) Снага Снага Пожуда
XII Обешеник Разборитост Обешеник Разборитост / Народ Жртва Обешеник Обешеник Обешеник
XIII (Смрт) - неименована Смрт Смрт Смртност / Ништавило Скелетни косач

(„Косач”, „Коса”)

Смрт Смрт Смрт
XIV Умереност Умереност Умереност Умереност / Свештеник Две урне („Геније Сунца”) Умереност Умереност Уметност
XV Ђаво Тајфун Ђаво Велика сила Тајфун Ђаво Ђаво Ђаво
XVI Божја кућа Дворац Плута („Божја Кућа”) Кула Јад / Затвор Обезглављена кула („Муњевита кула”) Кула Разваљена кула Кула
XVII Звезда Озирис, Пасја звезда („Сиријус”) Звезда Опустошење / Ваздух Магова звезда Звезда Звезда Звезда
XVIII Месец Месец Месец Коментари / Вода The Twilight Месец Месец Месец
XIX Сунце Сунце Сунце Просветљење / Ватра Пламено светло Сунце Сунце Сунце
XX Суд Стварање

(„Судњи дан”)

Суд Суд Буђење мртвих (Геније мртвих) Суд Суд Еон
XXI Свет Свет

(„Време”)

Свет Путовање / Земља Магова круна Свет Свемир Свемир

Езотеризам

[уреди | уреди извор]

До 19. века, за тарот се тврдило да је „Библија Библије“, езотерично складиште свих значајних истина стварања.[2] Тренд је започео истакнути масон и протестантски свештеник Антоан Корт де Жебелин који је сугерисао да тарот има староегипатско порекло и мистични божански и кабалистички значај.[4] Његов савременик, Луј-Рафаел-Лукреције де Фајола, гроф од Мелета, потврдио је тврдње Кур де Жебелина сугеришући (нападнут као погрешан[4]) да је тарот повезан са Ромима и да је заправо утиснута књига Хермес Трисмегиста.[4] Ове тврдње је наставио Етеја. Етеја је првенствено препознат као оснивач и пропагатор гатачког тарота, али је такође учествовао у пропагирању окултног тарота тврдећи да тарот има староегипатско порекло и да је извештај о стварању света и књига вечне медицине.[4] Елифас Леви је ревитализовао окултни тарот повезујући га са мистичном Кабалом и учинио га „главним састојком у магијском предању“.[20] Као што Декер, Депаули и Дамет примећују, „њему (Левију) дугујемо његово (тарот) широко распрострањено прихватање као средства за откривање скривених истина и као документа окултизма... Левијеви списи су формирали канал кроз које је западна традиција магије текла до модерних времена“.[20]

Мистицизам

[уреди | уреди извор]

Почетком 19. века масонски писци и протестантски свештеници утврдили су тврдње да су тарот адути били ауторитативни извори древне херметичке мудрости, хришћанске гнозе и алата откривања божанског картомантског надахнућа.[4] Године 1870. Жан Батист Питоа (познатији као Пол Кристијан) написао је књигу под насловом фр. Histoire de la magie, du monde surnaturel et de la fatalité à travers les temps et les peuples. У тој књизи, Кристијан идентификује тарот адуте као „принципијелне сцене“ староегипатских иницијацијских „тестова“.[2] Кристијан пружа проширену анализу древних египатских обреда иницијације која укључује пирамиде, 78 корака и иницијално откривање тајни. Декер, Депаулис и Дамет пишу:

At one stage in the initiation procedure, Christian tells us...the postulant climbs down an iron ladder, with seventy-eight rungs, and enters a hall on either side of which are twelve statues, and, between each pair of statues, a painting. These twenty-two paintings, he is told, are Arcana or symbolic hieroglyphs; the Science of Will, the principle of all wisdom and source of all power, is contained in them. Each corresponds to a "letter of the sacred language" and to a number, and each expresses a reality of the divine world, a reality of the intellectual world and a reality of the physical world. The secret meanings of these twenty-two Arcana are then expounded to him.[21]

Фусноте

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Christian, following Lévi, placed his "Crocodile" between Arcanum XX and Arcanum XXI.
  2. ^ Wirth typically placed his unnumbered "Fool" last, but depicted the penultimate Hebrew letter shin (ש) on the card, following Lévi's arrangement of Arcanum 0 between Arcanum XX and Arcanum XXI.[16][17]
  3. ^ Some versions of Crowley's tarot include two additional variants of this arcanum with different artwork.[18][19]
  4. ^ But note that Revak identifies a single card labeled "1. Etteilla/Male querent" that does not correspond to any in the Tarot de Marseille.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Decker, Ronald; Depaulis, Thierry; Dummett, Michael (5. 12. 1996). A Wicked Pack of Cards: Origins of the Occult Tarot (на језику: енглески). Bloomsbury Academic. стр. 38. ISBN 978-0-7156-2713-6. 
  2. ^ а б в г д ђ е Michael Dummett. The Game of Tarot. London: Duckworth, 1980. ISBN 0715631225 Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Dummett” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  3. ^ Decker, Ronald; Dummett, Michael (2002). A History of the Occult Tarot, 1870-1970 (на језику: енглески). London: Duckworth. ISBN 978-0-7156-3122-5. 
  4. ^ а б в г д ђ е Ronald Decker, Thierry Depaulis, and Michael Dummett. A Wicked Pack of Cards. The Origins of the Occult Tarot. New York. St. Martin's Press, 1996
  5. ^ Le Monde primitif, analysé et comparé avec le monde moderne considéré dans son génie allégorique et dans les allégories auxquelles conduisit se génie (Paris: Chez l'auteur) (9 vols., 1773-1782) (The Primeval World, Analyzed and Compared to the Modern World considered in its Allegorical Genius and in the Allegories to which this Genius led). There is a translation (from French into English) by Donald Tyson of the 2 essays on Tarot in Vol. 8 of Le Monde Primitif at: https://web.archive.org/web/20111004232937/http://www.donaldtyson.com/gebelin.html - To view the entire text of Vol. 8 of Le Monde Primitif in French, click on: https://ia600201.us.archive.org/5/items/mondeprimitifana08cour/mondeprimitifana08cour.pdf
  6. ^ See Divinatory, esoteric and occult tarot for a detailed history of the construction of the occult tarot.
  7. ^ Sallie Nichols. Jung and Tarot: An Archetypal Journey. San Francisco: Weiser Books, 1980. ISBN 9780877285151.
  8. ^ hamiltonparker (2012-06-15). „Getting Started with Reading the Tarot Cards for Yourself”. Craig & Jane (на језику: енглески). Приступљено 2019-04-10. 
  9. ^ „Antoine Court de Gébelin | Tarot | Monde primitif”. Sable Feather Press. Архивирано из оригинала 2019-06-09. г. Приступљено 2019-10-09. 
  10. ^ Waite, Arthur Edward (2005) [first published 1911]. The Pictorial Key to the Tarot. Mineola, NY: Dover Publications Inc. стр. 36—79. ISBN 9780486442556. 
  11. ^ Revak, James W. „The Influence of Etteilla & His School on Mathers & Waite, Appendix B: Comparing the Trumps of Etteilla's Tarot with Those of the Tarot de Marseille”. Vila Revak. Архивирано из оригинала 2014-03-24. г. Приступљено 2019-10-09. 
  12. ^ Decker, Depaulis & Dummett 1996, стр. 200.
  13. ^ Wirth, Oswald (1990). The Tarot of the Magicians. York Beach, ME: Samuel Weiser, Inc. стр. 155. ISBN 0877286566. 
  14. ^ Decker & Dummett 2002, стр. 97–98.
  15. ^ Ziegler, Gert (1988). Tarot: Mirror of the Soul. York Beach, ME: Samuel Weiser, Inc. стр. 13–59. ISBN 0877286833. 
  16. ^ Decker, Depaulis & Dummett 1996, стр. 187.
  17. ^ Decker & Dummett 2002, стр. 179.
  18. ^ Akron; Banzhaf, Hajo (1995). The Crowley Tarot: The Handbook to the Cards. Stamford, CT: U.S. Games Systems, Inc. стр. 11. ISBN 0880797150. 
  19. ^ Gillis, R. Leo (јесен 2009). Katz, Marcus, ур. „The (Printer's) Devil Is in the Details”. Tarosophist International. св. 1 бр. 4. стр. 39—62. ISSN 2040-4328. 
  20. ^ а б Ronald Decker, Thierry Depaulis, and Michael Dummett. A Wicked Pack of Cards. The Origins of the Occult Tarot. New York. St. Martin's Press, 1996. pp. 174
  21. ^ Ronald Decker, Thierry Depaulis, and Michael Dummett. A Wicked Pack of Cards. The Origins of the Occult Tarot. New York. St. Martin's Press, 1996, pp. 206.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Велика Аркана на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велика_Аркана&oldid=27739349”