Пређи на садржај

Инсипидни дијабетес

С Википедије, слободне енциклопедије
Инсипидни дијабетес
ЛатинскиDiabetes insipidus
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностендокринологија, нефрологија
МКБ-10E23.2 N25.1
МКБ-9-CM253.5 588.1
OMIM304800 125800
DiseasesDB3639
MedlinePlus000377
Central000460
Congenital
000461
Nephrogenic 000511
eMedicinemed/543 ped/580
Patient UK[https://patient.info/doctor/diabetes-insipidus-pro diabetes-insipidus-pro Инсипидни дијабетес]
MeSHD003919

Инсипидни дијабетес (лат. diabetes insipidus) је болест, која настаје услед неодговарајуће секреције антидиуретског хормона из хипофизе[1] или поремећаја на нивоу бубрега који не могу адекватно да одговоре на секрецију овог хормона. Познат је и под називом централни, кранијални или неурогени, односно у другом случају као нефрогени дијабетес.

У узрочнике овог поремећаја убрајају се трауме главе (посебно хируршке интервенције у хипоталамусно-хипофизној регији), тумори, запаљењски процеси (енцефалитис, менингитис, туберкулоза), судовне лезије, грануломске болести, генетички фактори, а постоје и урођени облици ове болести. У око 30-40% случајева узрок болести је непознат, па се говори о идиопатском инсипидном дијабетесу.[1]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Основни симптоми су: полиурија (прекомерно лучење мокраће), ноктурија (учестало ноћно мокрење) и компензаторна полидипсија (појачана жеђ). Код деце се може појавити и енуреза (невољно мокрење).

Количина излучене мокраће може износити 5-20 литара за 24 сата. Урин је светле боје, мале специфичне тежине и осмоларности, а болесник мокри сваких 30-60 минута у току дана и ноћи. Тешка дехидрација се јавља у случајевима када је механизам жеђи оштећен или ако болесник одбија да уноси течност. У случајевима дехидрације у крви је присутна повећана концентрација натријума, а клинички се појављују симптоми: главобоља, мука, повраћање и конфузија. Пацијенти се жале на сталан осећај умора и поспаности, а често пате и од опстипације (затвора) због скоро потпуне ресорпције воде из дигестивног тракта.

Могу постојати и други знаци оштећења хипоталамуса (полифагија - појачана глад, хиперсомнија - поспаност, хипертермија и др), а у случају туморске етиологије и одговарајућа симптоматологија.[1]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Стандардни тест за доказивање инсипидног дијабетеса је тест дехидрације, а дефинитивна дијагноза поставља се мерењем одговора хормона вазопресина у плазми на осмотску стимулацију остварену инфузијом раствора натријум хлорида. Код кранијалног инсипидног дијабетеса одређује се локализација могућег оштећења помоћу компјутеризоване томографије или нуклеарне магнетне резонанце.[1]

Током лечења се углавном користи дезмопресин — дугоделујући синтетски аналог вазопресина. Терапијски одговор је варијабилан, па се спроводи пажљива контрола, мерењем диурезе и осмоларности плазме и натријума.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „Инсипидни дијабетес”. Архивирано из оригинала 30. 10. 2007. г. Приступљено 28. 11. 2007. 

Литература

[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).