Инсипидни дијабетес
Инсипидни дијабетес | |
---|---|
Латински | Diabetes insipidus |
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | ендокринологија, нефрологија |
МКБ-10 | E23.2 N25.1 |
МКБ-9-CM | 253.5 588.1 |
OMIM | 304800 125800 |
DiseasesDB | 3639 |
MedlinePlus | 000377 Central000460 Congenital000461 Nephrogenic 000511 |
eMedicine | med/543 ped/580 |
Patient UK | [https://patient.info/doctor/diabetes-insipidus-pro diabetes-insipidus-pro Инсипидни дијабетес] |
MeSH | D003919 |
Инсипидни дијабетес (лат. diabetes insipidus) је болест, која настаје услед неодговарајуће секреције антидиуретског хормона из хипофизе[1] или поремећаја на нивоу бубрега који не могу адекватно да одговоре на секрецију овог хормона. Познат је и под називом централни, кранијални или неурогени, односно у другом случају као нефрогени дијабетес.
У узрочнике овог поремећаја убрајају се трауме главе (посебно хируршке интервенције у хипоталамусно-хипофизној регији), тумори, запаљењски процеси (енцефалитис, менингитис, туберкулоза), судовне лезије, грануломске болести, генетички фактори, а постоје и урођени облици ове болести. У око 30-40% случајева узрок болести је непознат, па се говори о идиопатском инсипидном дијабетесу.[1]
Клиничка слика
[уреди | уреди извор]Основни симптоми су: полиурија (прекомерно лучење мокраће), ноктурија (учестало ноћно мокрење) и компензаторна полидипсија (појачана жеђ). Код деце се може појавити и енуреза (невољно мокрење).
Количина излучене мокраће може износити 5-20 литара за 24 сата. Урин је светле боје, мале специфичне тежине и осмоларности, а болесник мокри сваких 30-60 минута у току дана и ноћи. Тешка дехидрација се јавља у случајевима када је механизам жеђи оштећен или ако болесник одбија да уноси течност. У случајевима дехидрације у крви је присутна повећана концентрација натријума, а клинички се појављују симптоми: главобоља, мука, повраћање и конфузија. Пацијенти се жале на сталан осећај умора и поспаности, а често пате и од опстипације (затвора) због скоро потпуне ресорпције воде из дигестивног тракта.
Могу постојати и други знаци оштећења хипоталамуса (полифагија - појачана глад, хиперсомнија - поспаност, хипертермија и др), а у случају туморске етиологије и одговарајућа симптоматологија.[1]
Дијагноза
[уреди | уреди извор]Стандардни тест за доказивање инсипидног дијабетеса је тест дехидрације, а дефинитивна дијагноза поставља се мерењем одговора хормона вазопресина у плазми на осмотску стимулацију остварену инфузијом раствора натријум хлорида. Код кранијалног инсипидног дијабетеса одређује се локализација могућег оштећења помоћу компјутеризоване томографије или нуклеарне магнетне резонанце.[1]
Лечење
[уреди | уреди извор]Током лечења се углавном користи дезмопресин — дугоделујући синтетски аналог вазопресина. Терапијски одговор је варијабилан, па се спроводи пажљива контрола, мерењем диурезе и осмоларности плазме и натријума.
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Verbalis JG (мај 2003). „Diabetes insipidus”. Rev Endocr Metab Disord. 4 (2): 177—85. PMID 12766546. doi:10.1023/A:1022946220908.
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |