Корисник:Maja Mladenović (pop.muzika)/песак3

Diskoteka

Diskoteka (fr. discotéque) u srpskom jeziku može podrazumevati:

1. zbirku gramofonskih ploča, kaseta i sl, koje su se nalazile u: radio i razglasnim stanicama, školskim ustanovama, klubovima itd.
2. klub u kojem se pušta snimljena muzika ili se izvodi uživo (elektronska, akustična, elktro-akustična) muzika za igru. U srpskom jeziku sinonimi za termin diskoteka, koji podrazumeva klub, u upotrebi su disko klub i diskać.

Istorijat

Diskotekama u Srbiji, odnosno nekadašnjoj Jugoslaviji, prethodile su igranke koje su se organizovale u salama kulturno-umetničkih domova, studentskim i radničkim menzama, u svečanim salama škola, na fakultetima, sportskim terenima, u parkovima i na gradskim trgovima. Iako je noćnih klubova u Beogradu bilo i u periodu između dva svetska rata, po završetku Drugog svetskog rata, usled socijalnih okolnosti, čini se da su masovna okupljanja, tipa igranke, koje su bile masovne i uvek namenjene za širu publiku, preovladavale nad drugim vidovima muzičkih zabava. Veoma brzo po otvaranju diskoteka u metropolama Zapadne Evrope i u Beogradu se sprovodio isti trend. Iako su disko klubovi bili aktuelni već šezdesetih, njihova zlatna era bila je upravo u sedamdesetim. Među najpoznatijim svetksim diskotekama svakao se ističe Studio 54 u Njujorku. Disko klubovi bitno su se razlikovali od mesta gde su se održavale igranke. To su bili prostori često smešteni u podrumu, sa zamrečnim svetlom, a kasnije i sa specijalinom rasvetom u boji zvanom lajtšou (lightshow). Enterijer disko klubova bio je veoma skroman. U centru sa podijumom za igru, a uz zidove stolovi i separei za sedenje, uz obaveznu prodaju pića na šanku. Za razliku od mesta za igranke koja su bila često multifunkiconalna, preko dana sale za KUD-ove, ili prostorije mesnih zajednica, sportski tereni, menze itd, prostorije diskoteka imale su samo jednu namenu za koju su napravljene, a to je ples.

U našoj prestonici prvi disko klub Kod Laze otvoren je krajem šezdesetih – 1967. godine u podrumu pozorišta Atelje 212 i radio je samo jednu sezonu. Preteča diskoteka u Beogradu predstavlja klub Euridika čije su prostorije isključivo bile namenjene za zabavu. Potom od zatvaranja prvog disko kluba otvorene su sledeće diskoteke u Beogradu: Klub studenata tehnike – KST (1968); u Domu omladine disko klub je otvoren 1969. godine; Cepelin (1970), koji se nalazio pored Pete gimnazije u blizini parka Tašmajdan; Mažestik u istoimenom hotelu (1970); Crveno i crno u Miloša Pocerca (1970); Akvarijus (1972), u Deligradskoj br. 7; Duga (1981) u Sredačkoj i dr. Muzika koja se puštala u diskotekama bila je drugačija od one koja je bila aktuelna u prethodno opisanim decenijama. U diskotekama nije bila praksa da nastupaju bendovi već disk džokeji (DJ) koji su puštali muziku sa ploča i sami birali redosled pesama. Među prvim disk džokejima u našoj prestonici isticali su se: Saša Radosavljević, Borislav Mitrović i Radivoje Petrović.

Diskoteke su sedamdesetih zamenile igranke iz prethodnog perioda. Iako je igranki bilo i dalje, atraktivnije je bilo otići u disko kulb. Velika popularnost klubova opstala je dugo pre svega iz velike isplativosti onom ko ih je posedovao. Ulaz se često naplaćivao i bilo je lakše i jeftinije angažovati (kao i danas) samo jednog čoveka koji će puštati muziku, nego čitav bend. Za razliku od igranki gde je piće počelo da se toči i naplaćuje tek u drugoj polovini šezdesetih, diskoteke su (i dalje) nezamislive bez šanka, što je velikim delom privlačilo posetioce.