Милета Деспотовић
Милета Деспотовић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | око 1822. |
Место рођења | , Кнежевина Србија |
Датум смрти | 1. јануар 1880.58 год.) ( |
Место смрти | Београд, Кнежевина Србија |
Војна каријера | |
Служба | 1848-1849 1849-1872 1876-1878 |
Војска | Кнежевина Србија Руска Империја |
Род | коњица |
Чин | капетан пуковник вођа српских устаника у Босни (1876-1878)[1] |
Учешће у ратовима | Српска револуција 1848—1849. Кримски рат Босански устанак 1876-1878 Битка код Седла |
Каснији рад | представник босанских Срба на Берлинском конгресу 1878. |
Милета Деспотовић (око 1822-1880), био је командант устаничких снага у босанском устанку 1876-1878, родом из Србије, пуковник руске војске.[1]
Каријера[уреди | уреди извор]
Српска револуција и Кримски рат[уреди | уреди извор]
Ратујући на страни Стевана Петровића Книћанина у Мађарској 1848-1849, постао је капетан, а затим одлази у Русију, где служи у гардијској коњици. У кримском рату (1853-1856) водио је нередовне чете у Влашкој и Молдавији. Пензионисан је 1872.[1]
Босански устанак[уреди | уреди извор]
На свој захтев примљен је 1876. у српску војску. Министарство војно кнежевине Србије упутило га је за вођу устаника у Босни, где августа 1876. преузима команду од Голуба Бабића.[1]
Организационо је учврстио устаничке јединице, завео дисциплину, објединио командовање, увео униформу и одликовања, покушавши да обуче и опреми 1.000 устаника као регуларну српску војску.[2] За одрицање послушности увео је смртну казну.[1]
Деспотовићеве војне концепције устанка - водити рат као са регуларном армијом - нису одговарале карактеру сељачког устанка. Скупштина устаника прогласила га је средином априла 1877. генералом. Половином 1877. дошао је у сукоб с угледним устаничким вођама, који успевају да сузе његова врло широка овлашћења, искључиво на војна питања.[1] Због његовог одбијања да води герилски начин рата, на који су устаници навикли, устаници су изгубили Битку код Седла, 4. августа 1877, која је довела до војне пропасту устанка.[3]
Био је противник стварања устаничке владе. На Берлинском конгресу учествовао је као представник босанских устаника.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 410.
- ^ Teinović, Bratislav (2018). „СНАБДИЈЕВАЊЕ УСТАНИКА У БОСНИ 1875–1878.”. Vojnoistorijski glasnik (1): 47—70. ISSN 0042-8442.
- ^ Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 8). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 487—488.
Литература[уреди | уреди извор]
- Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод.
- Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 8). Београд: Војноиздавачки завод.