Пређи на садржај

Опсесивно-компулзивни поремећај

С Википедије, слободне енциклопедије
Опсесивно-компулзивни поремећај
Ритуално прање руку је чест симптом
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпсихијатрија, психологија

Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП) је врста неурозе коју карактеришу опсесивне (принудне, интрузивне, наметљиве) мисли и компулзивне (присилне) радње (задаци или ритуали) у покушају да се редукује или неутралише нереалан страх (стрепња или анксиозност). Особа обавља радње које доживљава као туђе, наметнуте и непријатне, а ако се успротиви том пориву, страх, осећање кривице и стрепња се интензивирају.

Извршење присилне радње или изговарање неких речи доноси привремено растерећење или редукцију напетости и стрепње, али се потреба за присилним радњама убрзо поново јавља чиме се понавља читав поступак.[1]

И човекови најбољи пријатељи, као што су пси, могу такође патити од ОКП. Овакво понашање код паса у ствари представља принуду-активност којом они смањују страх и стрес. Узроци ОКП код животиња, као и код људи, укључују предиспозицију гена, утицај окружења, а понекад и болести.[2]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Учесталост

Према бројним епидемиолошким истраживањима, опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП) данас спада у један од најчешћих неуротских поремећаја од којег пати око 2,5% човечанства (од 1,7 до 4%). Према извештајима америчког Националног института за ментално здравље, око два милиона (према другим изворима три милиона) Американаца пати од опсесивно-компулзивног поремећаја. Развојем дијагностике значајно се повећао број новооткривених појединаца са тим поремећајем, али је и развитком нових метода лечења и бољом едукацијом пацијената повећан и број излечених.[3]

Опсесивно компулзивни поремећај по годинама старости на-100,000  становника у 2002.
  нема података
  мање од 45
  45-52.5
  52.5-60
  60-67.5
  67.5-75
  75-82.5
  82.5-90
  90-97.5
  97.5-105
  105-112.5
  112.5-120
  више од 120

Раса и националност

Опсесивно-компулзивни поремећај има сличну преваленцу код различитих раса и националности, иако специфична патолошка преокупација у појединим културама и религијама може повећати проценат оних са ОКП (на пример, осећај кривње због бласфемије чешћи је код религиозних католика и ортодоксних Јевреја).[3]

Полне разлике

Опсесивно-компулзивни поремећај се са подједнаком учесталошћу јавља код мушкараца и жена. Први симптоми поремећаја се у просеку нешто раније уочавају код мушкараца (углавном у детињству или адолесценцији) него код жена (у раним двадесетим годинама). Зато се код неких жена ОКП јавља и током трудноће, иако се симптоми ОКП-а код већ оболелих трудница могу и погоршати. Погоршање симптома налазимо и током предменструалног периода код жена.[4]

Старост

Први симптоми поремећаја се код оба пола обично јављају у детињству (око десете године живота) или у раном одраслом добу(у средњим двадесетим годинама). Није необично да се обољење јави и код детета млађег од пет година. Симптоми ОКП-а се изузетно ретко јављају код лица старијих од 35 година. Основни симптоми су осећање присиле, борба против наметнутих мисли и радњи и свест о нелогичности и бесмислености симптома.[5]

„У зависности од узраста разликују се и начини којима се особа бори против наметнутог. Деца у млађим узрастима нису свесна бесмислености присилних симптома којима се бране од стрепње. Нешто старија деца свесна су тога и боре се, показују отпор. Адолесценти предузимају и извесне противмере како би се одбранили, док одрасле особе почињу да избегавају ситуације које би могле изазвати принудну радњу или мисао. Ово даље води умањењу радног функционисања, кретања и општења са другима. Јављају се осећања стида, кривице и неприлагођености што уме да одведе у отуђење од читавог света због своје необичности“.[6]

Морталитет

Један од водећих узрока смрти пацијената са ОКП је самоубиство. Процене указују да је чак 10% пацијената са ОКП покушало самоубиство у адолесцентним или одраслим годинама живота[5].

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Постоје различите теорије о факторима и узроцима који изазивају опсесивно-компулзивни поремећај али ни једна није истраживањима доказана. Научници се генерално слажу да психолошки и биолошки фактори играју улогу у изазивању нереда, иако се разликују по степену нагласка на оба типа фактор.

Висок скор предиспонирајућих гена
Међу бројним узроцима као најзначајнији наводи се хередитет (наследна предиспозиција). Истраживањима, у око 60-87% случајева ОКП утврђена је хередитарна предиспозиција (у 45-65% код деце, 27-47% код одраслих,[7] 80-87% код монозиготних близанца и 47-50% код дизиготних близанаца)[8]. Неколико генетских истраживања утврдила су повезаност ОКП са присуством различитих серотонергичких, допаминергичних и глутаматергичних гена. У суштини, сваки човек може патити од ОКП, али код људи који су по природи плашљиви, емотивни, плачљиви, нижег самопоштовања, као и код оних који теже подносе неправду и критику, ОКП се чешће јављају[9][10][11][12] [13].

Улога неуротрансмитера
Изложеност хроничном стресу, инфекције и повреде главе, мењају функцију и грађу мозга и зато се многи неуротски поремећаји, у које спадају и опсесивно-компулзивни, могу објаснити акумулацијом латентног деловања стреса, инфекције или повреде. Симптоми у ОКП се могу погоршати стресом, међутим, стрес није етиолошки фактор ОКП. ЦТ имиџинг мозга људи са ОКП је показао да они имају другојачије обрасце мождане активности од оних без ОКП и да је различито функционисање кола у одређеном делу мозга, као што је стријатум, може да изазове поремећај. Разлике у другим деловима мозга и неравнотежа хемијских супстанци у мозгу, посебно серотонина и допамина, може такође да допринесе ОКП.[14][15] У изолованим истраживања се константно налази необична допаминска и серотонинска активност у различитим регионима мозга код особа са ОКП. Она се може дефинисати као допаминергична хиперфункција у префронталном кортексу и серотонергичка хипофунција у базалним ганглијама[16][17].

И у овим случајевима конституција организма има важну улогу, јер одређује под којим теретом и после колико времена ће се нервни систем „сломити“[18][19].

Животна средина
Векови су протекли као „доба меланхолије“[20], док се за двадесети век може рећи да је „доба стрепње (анксиозности)“, светски подаци указују на епидемију стрепње, посебно у двадесетпрвом веку, при чему се симптоми стрепње, а са њом и ОКП, из генерације у генерацију, јављају све раније и све учесталије.[21]

Патологија

[уреди | уреди извор]
Категоризација опсесија и принуда[22]
Опсесије Повезане присилне радње
Страх од контаминације Прање, чишћење
Потреба за симетријом, прецизно уређење Наручивања, уређење, балансирање, исправљање ("само право")
Нежељене сексуалне или агресивне мисли или слике Провера, молитве, „поништавање“ акције, тражење сигурности
Сумње (нпр да ли је гас у кући искључен, врата закључана) Упорно понављање провере
Забринутост због бацања нечег вредног Ограда од дасака

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Типични симптоми опсесивно-компулзивне неурозе су:

  • опсесивне мисли које се увек враћају и не излазе из главе,
  • присилно бројање (нпр. корака при ходу),
  • присилно прање руку или вршење неких ритуалних радњи.

Листа најчешћих опсесија и компулзија.[23]

Опсесије Компулзије
Повреде, насиље, агресија или природне катастрофе
  • сталне мисли да ће повредити себе или друге људе (нпр када је у близини оштрих предмета или прозора...)
  • страх да уколико не уради ритуале десиће се земљотрес или поплава...
  • стално проверавање да ли су закључана врата, затворени прозори, угашен штедњак...
  • проверавање да ли су повредили себе или друге људе
  • проверавање да ли се нешто лоше десило
Симетрија, ред, уређивање, понављање
  • потреба да све буде симетрично или уједначено
  • потреба да ствари буду савршене или „баш како треба“
  • уређивање предмета више пута све док нису симетрични
  • бројање плочица на поду, књига у књижари, цигли у зиду и сл.
  • додиривање нечега одређени број пута на десној, потом на левој страни
Сексуалне и религиозне
  • забрањене или неодговарајуће сексуалне мисли, слике или импулси
  • екстремна забринутост да ће починити грех или урадити нешто неморално
  • избегавање неких активности, људи, места како би се спречила појава сексуалних или

религиозних опсесија

  • потреба да се понављају неке радње да би се спречиле опсесије
  • тихо бројање, понављање фраза или молитве
Сакупљање и гомилање
  • страх да се баце безвредне ствари јер верују да ће им требати у будућности
  • немогућност бацања предмета
  • собе препуне празних флаша, новина, конзерви и сл.
  • сакупљање одређених предмета са улице или сметлишта
Запрљаност, болест, повреде
  • страх од „контаминације“ прљавштином, бубама, пљувачком, урином, фецесом, инсектима, радијацијом, токсичним отпадом и сл.
  • прање руку, туширање претерана употреба сапуна, тоалет папира, шампона
  • избегавање да додирну неке људе, предмете, животиње из страха од контаминације

Дијагноза и диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Да би се дијагностиковао опсесивно-компулзивни поремећај, код појединца у временском периоду од две недеље или дуже мора бити евидентирана учестала појава опсесивних мисли или компулзивних радњи (или истовремене појаве оба симптома).

Најчешћи медицински проблем у лечењу ОКП поставља погрешно постављена дијагнозе[24]. Зато сваки клиничар који се бави лечењем ОКП мора добро да распознаје и диференцијално дијагностички разликује критеријуме као што су тикови, расположење, анксиозност или други компулзивни облици понашања, као што су трихотиломанија или неуродерматитис[24].

Као посебан проблем и честу замку у диференцијалној дијагностици и неуспешном препознавању и дијагностиковању ОКП представљају следећи поремећаји, који се често срећу код пацијената, и које треба имати у виду[8][24]:

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Опсесивно-компулзивни поремећај је хронична болест са широким спектром и различитим интензитетом симптома. Без лечења, интензитет и манифестације симптома могу да се увећавају и слабе, и спонтано се ретко повлаче.

У близу 70% пацијената почетак лечења значајно побољшава стање ОКП и редукује његове симптоме. Међутим, ОКП остаје хронично обољење, са симптомима који могу јачати или слабити током целог живота пацијента.

Око 15% пацијената може показати прогресивно погоршање симптома или погоршање у функционисању током времена (старења). Док око 5% пацијената има потпуну ремисију симптома између епизода егзацербације.

Фармаколошко лечење се најчешће спроводи у континуитету. Ако успешно лечен појединац нагло престане да спроводи прописани режим узимања лекова, рецидив није неуобичајен.

Одређени број процената може реаговати негативно на лечење, упорним симптомима. Зато лечење ових пацијенти може захтевати примену већег броја медикамената или веће дозе лекова и/или упућивање у специјализоване установе. У овој групи, мањи број пацијената, могу бити кандидати за неурохируршке (психохируршке) интервенције[25].

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Obsessive-Compulsive Disorder: Practice Essentials, Background, Pathophysiology”. 30 (3). 19. 7. 2021: 338—52. 
  2. ^ (језик: енглески) Laura L. Smith, Obsessive Compulsive Disorder (OCD) in Our Best Friends [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (13. новембар 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
  3. ^ а б Karno, M.; Golding, J. M.; Sorenson, S. B.; Burnam, M. A. (1988). „The epidemiology of obsessive-compulsive disorder in five US communities”. Archives of General Psychiatry. 45 (12): 1094—9. PMID 3264144. doi:10.1001/archpsyc.1988.01800360042006. 
  4. ^ American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. 4th Edition, Text Revision (DSM-IV-TR). Washington, DC: American Psychiatric Association; 2000.
  5. ^ а б Dell'Osso, B.; Altamura, A. C.; Allen, A.; Marazziti, D.; Hollander, E. (2006). „Epidemiologic and clinical updates on impulse control disorders: A critical review”. European Archives of Psychiatry and Clinical Neuroscience. 256 (8): 464—75. PMC 1705499 Слободан приступ. PMID 16960655. doi:10.1007/s00406-006-0668-0. 
  6. ^ Predrag Đorđević, Opsesivno kompulsivni poremećaj „на www.akademijauspeha.com”. Архивирано из оригинала 27. 08. 2011. г. Приступљено 17. 4. 2013. 
  7. ^ Van Grootheest, D. S.; Cath, D. C.; Beekman, A. T.; Boomsma, D. I. (2005). „Twin studies on obsessive-compulsive disorder: A review”. Twin Research and Human Genetics : The Official Journal of the International Society for Twin Studies. 8 (5): 450—8. PMID 16212834. doi:10.1375/183242705774310060. 
  8. ^ а б Carey G; Gottesman I. (1981). „Twin and family studies of anxiety, phobic, and obsessive disorders”. Ур.: Klein DF; Rabkin JG. Anxiety: New Research and Changing Concepts. New York: Raven Press. 
  9. ^ Arnold PD, Rosenberg DR, Mundo E, Tharmalingam S, Kennedy JL, Richter MA. (2004). „Association of a glutamate (NMDA) subunit receptor gene (GRIN2B) with obessive-compulsive disorder: a preliminary study.”. Psychopharmacology. 174 (4): 530—538. PMID 15083261. S2CID 23795673. doi:10.1007/s00213-004-1847-1. .
  10. ^ Arnold, P. D.; Sicard, T.; Burroughs, E.; Richter, M. A.; Kennedy, J. L. (2006). „Glutamate transporter gene SLC1A1 associated with obsessive-compulsive disorder”. Archives of General Psychiatry. 63 (7): 769—76. PMID 16818866. doi:10.1001/archpsyc.63.7.769. 
  11. ^ Denys, D.; Van Nieuwerburgh, F.; Deforce, D.; Westenberg, H. (2006). „Association between the dopamine D2 receptor TaqI A2 allele and low activity COMT allele with obsessive-compulsive disorder in males”. European Neuropsychopharmacology : The Journal of the European College of Neuropsychopharmacology. 16 (6): 446—50. PMID 16427255. S2CID 4614465. doi:10.1016/j.euroneuro.2005.12.001. hdl:1854/LU-351469. 
  12. ^ Dickel, Diane E.; Veenstra-Vanderweele, Jeremy; Cox, Nancy J.; Wu, Xiaolin; Fischer, Daniel J.; Van Etten-Lee, Michelle; Himle, Joseph A.; Leventhal, Bennett L.; Cook, Edwin H.; Hanna, Gregory L. (2006). „Association Testing of the Positional and Functional Candidate Gene SLC1A1/EAAC1 in Early-Onset Obsessive-compulsive Disorder”. 10.1001/Archpsyc.63.7.778. 63 (7): 778—85. PMID 16818867. doi:10.1001/archpsyc.63.7.778. 
  13. ^ Lin, P. Y. (2007). „Meta-analysis of the association of serotonin transporter gene polymorphism with obsessive-compulsive disorder”. Progress in Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 31 (3): 683—9. PMID 17291658. S2CID 40442832. doi:10.1016/j.pnpbp.2006.12.024. 
  14. ^ „Obsessive-Compulsive Disorder (OCD) - Cause”. WebMD. Приступљено 17. 4. 2013. 
  15. ^ Van Der Wee, N. J.; Stevens, Henk; Hardeman, Johannes A.; Mandl, Rene C.; Denys, Damiaan A.; Van Megen, Harold J.; Kahn, René S.; Westenberg, Herman M. (децембар 2004). „Enhanced Dopamine Transporter Density in Psychotropic-Naive Patients With Obsessive-Compulsive Disorder Shown”. American Journal of Psychiatry. 161 (12): 2201—2206. PMID 15569890. doi:10.1176/appi.ajp.161.12.2201. 
  16. ^ „Dopamine Transporter Density in the Basal Ganglia in Obsessive-Compulsive Disorder”. 
  17. ^ Harsányi, A.; Csigó, K.; Demeter, G.; Németh, A. (2007). „New approach to obsessive-compulsive disorder: dopaminergic theories”. Psychiatria Hungarica : A Magyar Pszichiatriai Tarsasag Tudomanyos Folyoirata. 22 (4): 248—258. PMID 18167420. 
  18. ^ Greist, J. H.; Jefferson, J. W.; Kobak, K. A.; Katzelnick, D. J.; Serlin, R. C. (1995). „Efficacy and tolerability of serotonin transport inhibitors in obsessive-compulsive disorder. A meta-analysis”. Archives of General Psychiatry. 52 (1): 53—60. PMID 7811162. doi:10.1001/archpsyc.1995.03950130053006. 
  19. ^ Kobak, K. A.; Greist, J. H.; Jefferson, J. W.; Katzelnick, D. J.; Henk, H. J. (1998). „Behavioral versus pharmacological treatments of obsessive compulsive disorder: A meta-analysis”. Psychopharmacology. 136 (3): 205—16. PMID 9566805. S2CID 40717997. doi:10.1007/s002130050558. 
  20. ^ Robert Burton Anatomy of Melancholy, 1621
  21. ^ Institut „Batut“(2008) Istraživanje zdravlja stanovnika Republike Srbije, „Analitička studija 1997-2007” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 13. 05. 2012. г. Приступљено 17. 4. 2013. 
  22. ^ Greenberg, William M (11. 3. 2024). „Obsessive-Compulsive Disorder: Practice Essentials, Background, Pathophysiology”. 
  23. ^ Марковић, Јасминка. „Опсесивно-компулзивни поремећај у адолесцената У: Здравствени проблеми специфични за адолесценцију” (PDF). Удружење педијатара Србије. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 05. 2016. г. Приступљено 8. 1. 2020. 
  24. ^ а б в (језик: енглески) William M Greenberg, MD; Chief Editor: David Bienenfeld, MD Obsessive-Compulsive Disorder Differential Diagnoses „Diagnostic Considerations на WebMD”. Приступљено 17. 4. 2013. 
  25. ^ GIULIANA CHIAPPE Las obsesiones se pueden operar „EL UNIVERSAL 2010.”. Приступљено 17. 4. 2013. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Alvarenga PG, Mastrorosa RS, Rosario MC. Obsessive compulsive disorder in children and adolescents. In: Rey JM (ed): IACAPAP e-Textbook of Child and Adolescent Mental Health, International Association for Child and Adolescent Psychiatry and Allied Professions, Geneva, 2012; 1-16.
  • Geller DA (2006). „Obsessive compulsive and spectrum disorders in children and adolescents”. Psychiatr Clin North Am. 29: 352—70. .
  • Thomsen PH (2012). „Obsessive compulsive disorder”. Eur Child Adolesc Psychiatry. 21: 5—13. .
  • Mitrović D, Marković J. Dečija psihijatrija. U: Nedić A, Živanović O (ured): Psihijatrija, udžbenik za studente medicine, Medicinski fakultet, Novi Sad, 2013; 325-42.
  • Rosa-Alcázar A, Iniesta-Sepúlveda M, Rosa-Alcázar A. „Pharmacological treatments for obsessive-compulsive disorder in children and adolescents: A qualitative review”. Actas Esp Psiquiatr. 41: 196—203. 2013. .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опсесивно-компулзивни_поремећај&oldid=27786299”