Пређи на садржај

Програмирано учење

С Википедије, слободне енциклопедије

Програмирано учење (или програмирана настава) је систем заснован на истраживању који помаже ученицима да успјешно уче. Сама метода је вођена истраживањима научника из области примјењене психологије и образовања.[1]

Материјал за учење се налази у некој врсти уџбеника, наставне машине или рачунара. Наставни медијум представља тај материјал у логичном и тестираном низу. Текст може бити предстваљен у малим корацима или већим дијеловима. Након сваког корака (или дијела), ученицима се дају питања која провјеравају њихово разумијевање, а затим се одмах приказује тачан одговор. Ово значи да ученици у свим фазама дају одговоре и одмах добијају повратне информације о свом знању.[2]

Предвиђајући програмирано учење Едвард Ли Торндајк је 1912. године написао сљедеће:

"Ако би се чудом механичке домишљатости књига могла тако уредити да би само оном ко је урадио оно што је упућено на првој страници постала видљива друга страница и тако даље, много тога што сада захтијева лична упутства (од стране наставника) могло би се замјенити штампањем."[3]

Трондајк, међутим, није учинио ништа са својом идејом. Први такав систем осмислио је Сидни Левит Преси 1926. године.[4][5] "Прву наставну машину је развио Сидни Левит Преси. Иако је првобитно развијена као машина за самооцјењивање, касније је показала своју способност да заправо подучава."[6]

Каснији развој програмираног учења

[уреди | уреди извор]

У Другом свјетском рату, када су војску углавном сачињавали регрути, велики нагласак је био на обуци. Оно што је научено у том периоду, имало је велики утицај на образовање и обуку послије рата. Једна од главних метода била је употреба филма као методе групне обуке. Истраживања ефикасности филмова за обуку рађена су у великом обиму.[7][8][9][10]

Из истраживања се издвојило неколико закључака. Прво, филмови су били одлични у давању прегледа ситуације или операције, али мање успјешни у прелажењу преко детаља. Истиче се неколико општих обиљежја филма (а касније и телевизије), као што су то да филм иде својим темпом, да се од гледаоца не захтијева никакав специфичан одговори или активност и да је публика разнолика. Све ово даје назнаке за начине на који се наставни филмови могу побољшати.

У експерименту из 1946. године који је обављен на Univerzitet Jejl , у наставном филму о срцу и циркулацији, студентима су постављана питања након одређених дијелова филма, при чему су одмах добијали повратне информације о тачности својих одговора. Ово је значајно доприњело количини наученог градива из филма. Артур Алан Ламсдејн је прокоментарисао да је приказивање верзије са питањима ефикасно као и прикзивање филма два пута за редом, а при томе је и брже. [1] [11]

Веза између овог експеримента и оних које је извео Сидни Левит Преси. Активни одговори ученика и корисне повратне информације о активностима су сада виђене као кључни елементи у сваком успјешном систему учења. Персијево дијело је било напола заборављено, али је сада препознато као значајно.[12]

Долазак програмираног учења

[уреди | уреди извор]

Шта је то програмирано учење?

[уреди | уреди извор]

Ако је већ спроведено толико истраживања у учењу из наставних филмова, шта је то тачно додало у цијелу причу програмирано учење? Кракта одговор је "контрлу стимуланса", под којим се широко подразумијева сав наставни материјал. Такође, у програмираном учењу је предложен комплетан систем који је укључивао сљедеће фазе:[13][14]

  1. Циљеви курса су наведени у терминима који су објективни и мјерљиви.
  2. Даје се предтест или се наводе почетна понашања.
  3. Даје се крајњи тест.
  4. Наставни материјали су испробани и ревидирани према резултатима (развојно тестирање).
  5. Натавни материјали се конструишу према унапријед одређеној шеми (контрола стимуланса).
  6. Наставни материјали се распоређују у одговарајуће кораке.
  7. Ученик мора да реагује активно (не нужно отворено).
  8. Договара се потврда одговора (сазнавање резултата).
  9. Наставни медијум је примјерен предмету и ученицима.
  10. Наставни материјали се представљају самостално или на начин који одговара ученику.

Клаус је дао корисну дискусију о различитим техникама прогрмирња учења.[15]

Два главна система програмираног учења

[уреди | уреди извор]

Иако је било предложено неколико система, овде ће бити расправе о два најпознатија.

Један је био предложен од стране психолога Нормана Краудера из америчког ваздухопловства. Од њега је било затражено да истражи обуку људи за одржавање авиона.[16] Краудеров систем је био да постави питања са вишеструким избором у тексту и пружи повратну информацију за сваки могући одоговор.[17][18][19] Примјери ове методе показују да су алтернативе понуђене у питањима изабране да покрију грешке које би ученици вјероватно направили.[3][19] Краудеров систем, који је он назвао "интринзично програмирање" био је познатији под именом "програмирање гранања" због своји алтернатива са вишеструким избором.

Много познатији је био други систем програмираног учења који је предложио бихевиориста Барус Фредерик Скинер. Он је изнјео неке веома дјелотворне критике традиционалних наставних метода.[20] Његова шема програмиране наставе је била да представи материјал као дио "распореда поткрепљења" на типичан бихејвиористички начин. Програмирани текст Скинерове теорије бихејвиоризма је најпотпунији примјер његових идеја на дјелу.[21] Скинеров систем се генерално звао "линеарно програмирање" јер су његове активности биле смјештене у иначе континуирани текст. Он је био диван публициста за своје идеје, као што се може видити из овога пасуса:

"Постоји једноставан посао да се уради. Задатак се може рећи конркетно. Потребне технике су познате. Опрема се лако може обезбједити. Ништа не стоји на путу осим културолошке инерције... Ми смо на прагу узбудљивог и револуционараног периода у коме ће се научно проучавање човјека ставити у њеогв најбољи интерес. Образовање мора одиграти своју улогу. Мора прихватити чинјеницу да је свеобухватна ревизија образовне праксе могућа и неизбјежна.“[22]

Обје су методе првобитно представљене у машинама, а касније у облику књиге. Оба система су била у одређеној мјери усмјерена на ученика кроз приступе подучавања појединачних ученика који су радили властитим темпом. Иако на различите начине оба система су користила знање о резултатим да унприједе учење.[1][23] У оба система садржаји су предтестирани како би се идентификовали и уклонили проблеми. Оба система су нагласила јасне циљеве учења, а напредак у учењу је мјерен предтестовима и крањим тестовима еквивалентне тежине. Многи практични тестови су показали ефикасност ових метода.[24]

Каснији ефекти

[уреди | уреди извор]

Многе од ових идеја су покупљене и коришћене у другим образовним областима, као што су отворено учење и учење помоћу рачунара.[25][26]

Идеје програмираног учења су утицале на Дјечију телевизијску радионицу која је урадила истраживање и развој за Улица Сезам. Употреба развојног тестирања и подјела појединачних програма на мале дијелове су карактеристични за програмирано учење.[27][28]

Ово још више важи за Блуове Трагове, јер је њихов истраживачки тим за разлику Улице Сезам која је тестирала трећину својих епизода, тестирао сваку епизоду по три пута са дјецом узраста између двије и шест година у предшколским срединама као што су јавне школе и приватни центри за дневни боравак. Постојале су три фазе тестирања: евалуација садржаја, видео евалуација и анализа садржаја.[29] Њихови тестови пилот епизода спроведени су широм Њујорка са преко 100 дјеце узраста од три до седам година, те су показали да се пажња и разумијевање младих гледаоца повећава са сваким поновљеним гледањем.[30][31]

Примјери

[уреди | уреди извор]

Дневни орални језик и Саксонска метода, математички програм, су специфичне имплементације програмираног учења које имају нагласак на понављању.[32]

Добро познате књиге које користе програмирано учење укључују Боби Фишер подучава шах, Инжењерска математика од Кена Строуда и Рјешења диференцијалних једначина Лапласове трансформације - Програмирани текст од Роберта Струма. Неколико доступних уџбеника за учење страних језика такођер користи програмирано учење.[33][34][35]

Одскора принципи програмираног учење су примјењени на обуку у рачунарским програмима.[36]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Spalding, Willard B. (1963-09). „Handbook of Research on Teaching”. Journal of Teacher Education. 14 (3): 346—350. ISSN 0022-4871. doi:10.1177/002248716301400317.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  2. ^ Wilson, J.A.R. (1962-12). „Book Reviews : Applied Programed Instruction by Stuart Margulies and Lewis D. Eigen (Editors). New York: John Wiley & Sons, Inc., 1962. Pp. 387”. Educational and Psychological Measurement. 22 (4): 810—811. ISSN 0013-1644. doi:10.1177/001316446202200422.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ а б Bobbitt, J. F. (1912-11). „Education: A First Book. Edward L. Thorndike”. The Elementary School Teacher. 13 (3): 154—155. ISSN 1545-5858. doi:10.1086/454195.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  4. ^ Holzinger, Karl J. (1926-04). „Methods of Handling Test Scores. Luella Cole Pressey , Sidney Leavitt Pressey”. The Elementary School Journal. 26 (8): 632—632. ISSN 0013-5984. doi:10.1086/455959.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  5. ^ Sidney Pressey and the Automatic Teacher, The MIT Press, 2021-08-03, стр. 35—60, ISBN 978-0-262-36374-7, Приступљено 2025-01-13 
  6. ^ <429::aid-jclp2270040410>3.0.co;2-1 „Hilgard, E. R. Theories of learning. New York: Appleton-Century-Crofts, 1948, pp. 409. $3.75”. Journal of Clinical Psychology. 4 (4): 429—429. 1948-10. ISSN 0021-9762. doi:10.1002/1097-4679(194810)4:4<429::aid-jclp2270040410>3.0.co;2-1.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  7. ^ „Films”. Performing Brains on Screen: 249—254. 2022-02-14. doi:10.1017/9789048541553.010. 
  8. ^ Hovland, Carl I.; Lumsdaine, Arthur A.; Sheffield, Fred D. (1949). „Experiments on mass communication, Vol. 3.”. doi:10.1037/14519-000. 
  9. ^ Lumsdaine, A. A. (1953-03). „Audio-visual research in the U. S. Air Force”. Educational Technology Research and Development. 1 (2): 76—90. ISSN 1042-1629. doi:10.1007/bf02716985.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  10. ^ Wagoner, Walter (1959-06). „Religion and Learning at Yale: The Church of Christ in the College and University 1757–1957. By Ralph Gabriel. New Haven: Yale University Press, 1958. 271 pp. $4.00.”. Church History. 28 (2): 217—218. ISSN 0009-6407. doi:10.2307/3161474.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  11. ^ SEAGOE, MAY V. (1962-07). „Two More on Testing”. Contemporary Psychology: A Journal of Reviews. 7 (7): 276—278. ISSN 0010-7549. doi:10.1037/006960.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  12. ^ Borko, Harold (2007-01-17). „A. A. Lumsdaine and Robert Glaser (Editors). Teaching machines and programmed learning: A source book. Washington, D. C.: Department of Audio-Visual Instruction, National Education Association, 1960. 724 pp.”. Behavioral Science. 7 (4): 479—480. ISSN 0005-7940. doi:10.1002/bs.3830070410. 
  13. ^ „PROGRAMMED LEARNING IN THE UNIVERSITIES”. Programmed Learning and Educational Technology. 4 (4): 264—269. 1967-10. ISSN 0033-0396. doi:10.1080/1355800670040402.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  14. ^ Leith, G. O. M.; Davies, D. F. (1966-10). „INTERFERENCE AND FACILITATION IN A PROGRAMMED LEARNING TASK”. Programmed Learning. 3 (3): 154—162. ISSN 0951-1741. doi:10.1080/1355800660030304.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  15. ^ Borko, Harold (2007-01-17). „A. A. Lumsdaine and Robert Glaser (Editors). Teaching machines and programmed learning: A source book. Washington, D. C.: Department of Audio-Visual Instruction, National Education Association, 1960. 724 pp.”. Behavioral Science. 7 (4): 479—480. ISSN 0005-7940. doi:10.1002/bs.3830070410. 
  16. ^ Taylor, Joan; Rowntree, Derek; Jacobs, Paul I.; Maier, Milton H.; Stolurow, Lawrence M. (1967-02). „Basically Branching: A Handbook for Programmers”. British Journal of Educational Studies. 15 (1): 90. ISSN 0007-1005. doi:10.2307/3119589.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  17. ^ Crowder, Lee Ann. Goal programming: computational solutions for large-scaled models (Теза). Iowa State University. 
  18. ^ Reid, L. S. (1960-01-01). „Automatic Teaching: the State of the Art. Eugene Galanter, Ed. Wiley, New York; Chapman and Hall, London, 1959. viii + 198 pp. $3.25”. Science. 131 (3392): 29—30. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.131.3392.29-b. 
  19. ^ а б Borko, Harold (2007-01-17). „A. A. Lumsdaine and Robert Glaser (Editors). Teaching machines and programmed learning: A source book. Washington, D. C.: Department of Audio-Visual Instruction, National Education Association, 1960. 724 pp.”. Behavioral Science. 7 (4): 479—480. ISSN 0005-7940. doi:10.1002/bs.3830070410. 
  20. ^ Stolurow, Lawrence M. (1965-10). „A MODEL AND CYBERNETIC SYSTEM FOR RESEARCH ON THE TEACHING‐LEARNING PROCESS”. Programmed Learning. 2 (3): 138—157. ISSN 0951-1741. doi:10.1080/1355800650020302.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  21. ^ Wolfle, Dael (1961-02-10). „McGraw-Hill Encyclopedia of Science and Technology . McGraw-Hill, New York, 1960. 15 vols. $175.”. Science. 133 (3450): 374—375. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.133.3450.374.  line feed character у |title= на позицији 58 (помоћ)
  22. ^ Yang, Yan (2016-03-01). „Making Space for Active Learning: The Art and Practice of Teaching”. Harvard Educational Review. 86 (1): 143—152. ISSN 0017-8055. doi:10.17763/0017-8055.86.1.143. 
  23. ^ Georg Stern, Hans (1964-04). „Book Reviews : Human Learning in the Schools: Readings in Educational Psychology by John P. De Cecco (Editor). New York: Holt, Rinehart and Winston, Inc., 1963. 636 pp. $4.75”. Educational and Psychological Measurement. 24 (1): 172—173. ISSN 0013-1644. doi:10.1177/001316446402400133.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  24. ^ Filep, Robert T.; Glaser, Robert (1967-01). „Teaching Machines and Programmed Learning, II: Data and Directions”. American Educational Research Journal. 4 (1): 82. ISSN 0002-8312. doi:10.2307/1161729.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  25. ^ Pritchard, Alan (2009). Ways of learning: learning theories and learning styles in the classroom. A David Fulton book (2. ed изд.). Abingdon, Oxon New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-415-46608-0. 
  26. ^ Rowntree, Derek (1994). Teaching through self-instruction: how to develop open learning materials (Rev. ed., Repr изд.). London: Kogan Page [u.a.] ISBN 978-1-85091-957-5. 
  27. ^ Fisch, Shalom M.; Truglio, Rosemarie T., ур. (2001). "G" is for growing: thirty years of research on children and Sesame Street. Mahwah, N.J: Erlbaum. ISBN 978-0-8058-3394-2. 
  28. ^ Lesser, Gerald S. (1975). Children and television: lessons from Sesame Street. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-394-71448-6. 
  29. ^ „(PDF) Researching Blue's Clues: Viewing Behavior and Impact”. ResearchGate (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-13. 
  30. ^ Tracy, Diane (2002). Blue's clues for success: the 8 secrets behind a phenomenal business. Chicago: Dearborn Trade. ISBN 978-0-7931-5376-3. 
  31. ^ Gladwell, Malcolm (2000). The tipping point: how little things can make a big difference (1st ed изд.). Boston: Little, Brown. ISBN 978-0-316-31696-5. 
  32. ^ Hanft, Barbara; Shepherd, Jayne (ур.). Collaborating for Student Success: A Guide for School-Based Occupational Therapy, 2nd Edition. AOTA Press. ISBN 978-1-56900-476-0. 
  33. ^ Sandberg, Karl C.; Tatham, Eddison C. (1997). French for Reading (на језику: енглески). Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-331603-2. 
  34. ^ Sandberg, Karl C. (1973). German for reading : a programmed approach for graduate and undergraduate reading courses. Internet Archive. Englewood Cliffs, N.J. : Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-354019-2. 
  35. ^ Franco, Fabiola (1998). Spanish for reading : a self-instructional course. Internet Archive. Hauppauge, N.Y. : Barron's Educational Series. ISBN 978-0-7641-0333-9. 
  36. ^ Emurian, Henry H.; Holden, Heather K.; Abarbanel, Rachel A. (2008-03-01). „Managing programmed instruction and collaborative peer tutoring in the classroom: Applications in teaching Java™”. Computers in Human Behavior. Part Special Issue: Cognition and Exploratory Learning in Digital Age. 24 (2): 576—614. ISSN 0747-5632. doi:10.1016/j.chb.2007.02.007. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Програмирано_учење&oldid=28975466”