Пређи на садржај

Речца

С Википедије, слободне енциклопедије

Речце (ијек. ријечце) или партикуле су непроменљиве речи којима се изражава лични став говорног лица према ономе што се износи реченицом.[1] Ови језички знаци се могу односити на целу реченицу или на један њен део.

Речце могу бити:

  • потврдне и одричне: потврдна речца да и одрична речца не;
  • упитне: ли, да ли, зар;
  • императивне: нека;
  • узвичне: ала;
  • закључне: дакле;
  • искључне: само, једино;
  • поредбене: као;
  • показне: ево, ето, ено;
  • речце за истицање личног става (модалне речце): сигурно, наравно, зацело, дакако, вероватно, ваљда, можда, нипошто, уистину, заиста, збиља;
  • речце за посебно истицање: управо, баш, бар;
  • речце за истицање супротности: међутим, пак.

У речце се још убрајају и речи: иначе, такође, уосталом итд. Врло блиске прилозима су речце: још, тек, већ, чак. Речцом се најчешће сматра и енклитика се (у склопу повратних глагола: борити се, љутити се, дешавати се итд).

  1. ^ Станојчић, Ж. и Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства