Скадарска Крајина
.jpg)
Скадарска Крајина,[1][2] односно Зетска Крајина,[3] је историјска и географска област у данашњој Црној Гори, између планина Сутормана, Румије, брда Тарабоша, реке Бојане и Скадарског језера.[4] Првобитно је припадала средњовјековној Дукљи, односно Зети, а убрајана је међу приморске области Доње Зете.[5] Током раздобља турске власти припадала је Скадарском санџаку. Западни дио области је ослобођен 1878. године, а источни 1912. године. Од тада се налази у саставу Црне Горе. Према административном уређењу, припада општини Бар.
Историја
[уреди | уреди извор]
Крајина се први пут помиње у Љетопису попа Дукљанина, као област у којој се почетком 11. вијека налазио двор дукљанског кнеза Јована Владимира.[6][7] На истом месту се налазио и храм посвећен Богородици, при којем се развио манастир Острос, познат и као Пречиста Крајинска. Током средњовековног раздобља, Крајина је спадала у Доњу Зету, која је обухватала све зетске приморске области.
Средином 15. вијека, Католичка црква је уз помоћ Млетачке републике покушала да створи посебну унијатску, односно гркокатоличку епархију у Доњој Зети, са циљем сузбијања српске православне Зетске епархије.[8] Тада је у тој области био постављен и посебан унијатски владика, који је покушао да се учврсти управо на подручју доњозетске Крајине, око Пречисте Крајинске, али тај подухват није имао већег успјеха.[9][10]
Становништво
[уреди | уреди извор]
Становници Крајине су у изворима помињани као Крајињани.[11] Данашње становништво Крајине је етнички и вјерски хетерогено, а чине га Албанци, Црногорци и Срби. Већинско становништво је албанске националности. Насеља у крајини су: Горњи Мурићи, Репаза, Пинчићи, Бапсула, Ливари, Горња и Доња Бриска, Тијана, Горња Крајина, Драговићи, Костања, Рамуша, Ћуријан, Мрња, Мали Острос, Вељи острос, Арбанеш, Доња Крајина, Доњи Мурићи, Бес, Бијаца, Бобовишта, Сијерча, Цкла, Зогање и Широке.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Дучић 1892, стр. 193.
- ^ Цвијић 1911, стр. 1078.
- ^ Ћирковић & Михаљчић 1999, стр. 319.
- ^ Томовић 1999, стр. 307.
- ^ Ковачевић 1967, стр. 324.
- ^ Кунчер 2009.
- ^ Живковић 2009.
- ^ Божић 1982, стр. 278-288.
- ^ Благојевић & Спремић 1982, стр. 419.
- ^ Ћирковић 2000, стр. 47-54.
- ^ Јастребов 1879, стр. 163.
Извори и литература
[уреди | уреди извор]- Извори
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
- Литература
- Благојевић, Милош (1987). „Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459. године”. Историјски гласник. 1—2: 29—42.
- Божић, Иван (1982). „Потискивање православља”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 278—288.
- Благојевић, Милош; Спремић, Момчило (1982). „Слом Црнојевића”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 414—430.
- Дучић, Нићифор (1892). Књижевни радови. Томови 2-3. Београд.
- Јастребов, Иван С. (1879). Податци за историју Српске цркве. Београд: Државна штампарија.
- Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека”. Историја Црне Горе (PDF). 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Томовић, Слободан (1999). Енциклопедија Његош. Том 1. Подгорица.
- Ћирковић, Сима (2000). „Archiepiscopus Craynensis”. Историјски записи. 73 (1-2): 47—54.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.
- Цвијић, Јован (1911). Основе за географију и геологију Македоније. Том 19. Београд.