Пређи на садржај

Хиспано Суица 12Z

С Википедије, слободне енциклопедије
Хиспано Суица 12Z

Хиспано Суица 89 12Z-17

Конструктор Француска Хиспано-Суица
Карактеристике
Тип цилиндрични

Хиспано Суица 127 је последњи модел серије авионских мотора V-12. Производња је почела након пада Француске током Другог светског рата. За време рата немачке окупационе снаге су спречиле масовнију производњу, а након њега, развој млазнох мотора је потиснуо овај тип и преузео примат. Произвођач је француска фабрика Хиспано-Суица (фр. Hispano-Suiza).[1]

Дизајн и развој

[уреди | уреди извор]

Главна разлика између модела 12Z и његовог претходника 12Y је у употреби четири вентила по цилиндру. То је повећало запремину и број обртаја у минуту са 2.400 на 2.700. Мотор је дизјаниран тако да се само може покренути на гориво октан 100, што је повећало степен компресије са 5,8:1 на 6,75:1. Све те измене утицале су на снагу мотора (1000 на 1300 КС и од 750 до 970 kW).

Међутим мотор је поседовао једноделни турбокомпресор, што је утицало на перформансе у виду максималне надморске висине лета авиона.

Током 1939. прототип мотора модела 12Z-17, уграђен је у неколико модела авиона француског ваздухопловства (M.S.410 и M.S.410), чиме су њихове перформансе значајно побољшане. Масовна производња започета је у време капитулације Француске, што је утицало на даљи развој.

После Другог светског рата почела је производња мотора који су се покретали на гориво октан 92. То је био модел 12Z-89. Степен компресије је међутим врло мало повећан, свега на 7:1, а снага је смањена на 1.289 КС и број обртаја на 2.600. Овај модел мотора доживео је сличну судбину као његов претходник и никада није ушао у масовнију производњу или употребу.

Варијанте

[уреди | уреди извор]

Почетна верзија развијена од претходника 12Y, доживела масовну производњу.

Варијанта 12Z, која се од претходне Y разликовала по томе што је добила систем за директно убризгавање горива, појавила се пред капитулацију Француске јуна 1940. године. Производња овог мотора одвијала се током окупације Француске, а настављена је и по завршетку рата.

Радећи на побољшању ловца Икарус С-49А који је имао совјетски мотор ВК-105 а којих је било у врло ограниченим количинама, југословенски конструктори су у варијанту С уградили овај мотор између осталог и зато што је то био једини квалитетан и снажан тип мотора који је у том тренутку био доступан.

Послератни модел, смањених перформанси, неуспешан и никада није доживео масовнију производњу.

Коришћење

[уреди | уреди извор]

Спецификација

[уреди | уреди извор]

Основне карактеристике

[уреди | уреди извор]
  • Компресор: једноделни центрифугални
  • Комора за сагоревање: Прстенаста са ротационим убризгавањем горива
  • Турбина: једноделна са 24 или 25 сечива
  • Тип горива: Џет А1
  • Макс. потисак: 1,6 kN
  • Однос притиска: 3,95:1
  • Температура турбине: 700°C
  • Потрошња горива: 0.117 kg N-1 h-1
  • Однос масе и потиска: 22,2 N kg-1

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Wilkinson, Paul H. (1946). Aircraft Engines of the World 1946 (revised 3rd изд.). London: Sir Isaac Pitman & Sons Ltd.