Пређи на садржај

Црква Светог Мине у Штави

С Википедије, слободне енциклопедије
Црква Светог Мине у Штави
Црква Светог Мине
Опште информације
МестоШтава
ОпштинаКуршумлија
Држава Србија
Време настанка17. век
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе Ниш

Црква Светог Мине у Штави, месту у општини Куршумлија, датира још од 12. века, док прва помињања и сведочења су везана за 17. век, када је црква обновљена после рушења током постојања. Црква је под заштитом Републике Србије као споменик културе од великог значаја.

Штава је омање копаоничко село на удаљености око шест километара од Луковске бање. Постојање места је везано још за антички период, а током средњег века било је познато по налазиштима олова, цинка, сребра и злата. Кроз Штаву је пролазио и чувени дубровачки пут.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Постоје тврдње да црква светог Мине потиче још из 12. века , па да је подигнута у 15. веку од стране војводе Мркше Сићевског, истакнутог властелина српске деспотовине. Народно предање такође сведочи да су преци садашњих становника пренели при досељавању своју славу светог Мину и саградили цркву. На плочи изнад портала у цркву стоји натпис да је саграђена и живописана за време пећког патријарха Пајсија и грачаничког митрополита Силвестера, који су деловали у 17. веку. Овај податак указује да је до 17. века првобитна црква по свој прилици рушена до темеља.

У њеној порти пронађено је четрдесетак саркофага и мермерних споменика из Милутиновог времена. Према изјави Елена Васић Петровић, директорке Завода за заштиту споменика културе из Ниша:

Готово сви су од белог мермера са изузетно квалитетним рељефима, са декорацијама. Мермер је студенички, веома квалитетан сам по себи,...и ни један објекат у земљи (Србији) нема тако вредну збирку камених споменика.[2]

Архитектура и живопис

[уреди | уреди извор]
Црква Светог Мине

Црква је готово сачувала првобитан изглед као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и припратом, архитектонски скромног изгледа, која је готово један метар укопана у земљу. Кров је на две воде а покривена је каменим плочама. Грађена је од ломљеног и тесаног камена и профилисане сиге употребљене за завршни кровни венац. Наос је осветљен са по једним уским прозором са северне и јужне стране, као и отвором испред апсидијалне конхе, где су наос и припрата представљају засебне просторне јединице, где је под покривен мермерним плочама. У тексту наоса на самом надвратку, пише да је црква освећена за време патријарха Пајсија, (1614—1647). Црква има све одлике споменика ове врсте грађене у време турске доминације, после обнове Пећке патријаршије,

Унутрашњост цркве је била у целини живописана али су у пожарима поједини делови живописа страдали, делимично или потпуно. Фреске су исликане постојаним бојама у византијском стилу. На основу сачуваних слика може се закључити да је осликавање веома зналачки осмишљено. На релативно малом простору представљен је уобичајени тематски и иконографски садржај, који обрађује најважније догађаје из хришћанске историје. Као сликари се помињу Никола, Тома, Димитрије и Јован, који иконографским решењима и писмом одају своје грчко порекло. У припрати су над зоном стојећих фигура илустрована чак четири циклуса: светог Мине, светог Николе, Богородичин Акатист и Страшни суд.

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Miloš Milovanović, Crkva Svetog cara Lazara – Prolom, digitalna arhiva MI SANU;
  • Споменичко наслеђе Србије. Непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја, Београд 2007;
  • Петко Д. Марјановић, Топлица кроз векове, Прокупље 2008;
  • Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1989;
  • Душан Миљковић, Распеће вечности. Цркве и манастири куршумлијске области, Ниш 1998;

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]