Пређи на садржај

Istraživanje svemira

С Википедије, слободне енциклопедије
Mesec kao što se vidi u digitalno obrađenoj slici iz podataka prikupljenih tokom leta letilice Galileo

Istraživanje svemira je otkrivanje i istraživanje nebeskih struktura u svemiru razvijanjem i rastom svemirske tehnologije. Dok proučavanje svemira uglavnom obavljaju astronomi pomoću teleskopa, fizičko istraživanje svemira se vrši pomoću robotskih svemirskih sondi bez ljudstva i sa svemirskim letovima. Istraživanje svemira u užem smislu naziv za delatnost istraživanja područja van planete Zemlje koja uključuje direktnu prisutnost veštačkih fizičkih objekata i ljudskih bića u tom području. U širem smislu istraživanje svemira uključuje svaku gore navedenu delatnost koja se može odvijati i u vojne, ekonomske i neke druge svrhe.

Istraživanje svemira svoje korene ima u razvoju raketne tehnologije u prvoj polovici 20. veka, ali je podsticaj dobilo tek nakon završetka drugog svetskog i početka hladnog rata. Tada su suparničke supersile SAD i SSSR zaključile kako će se eventualni treći svetski rat odlučiti primenom interkontinentalnih balističkih projektila, a čiji je razvoj i usavršavanje sa sobom povlačilo nužnost istraživanja ne samo viših slojeva Zemljine atmosfere, nego i svemira. Godine 1945. je britanski naučnik Artur Klark izneo ideju u instaliranju veštačkih satelita u Zemljinoj orbiti, što su velike sile takođe prepoznale kao mogućnost za uspostavljanje komunikacionog sistema, odnosno prikupljanja informacija o neprijatelju.

Edvin „Baz” Oldrin, drugi čovek na Mesecu

Zbog svega toga je krajem 1940-ih započela tzv. svemirska utrka između dve supersile. Iz početka je SSSR stekao prednost, te je 4. 10. 1957. lansiran prvi veštački satelit iz programa Sputnjik, što predstavlja početak svemirske ere. Četiri godine kasnije Jurij Gagarin je postao prvi čovek u svemiru. SAD su na to reagovale početkom ambicioznog Apolo programa, kome je cilj bio iskrcavanje astronauta na Mesec. Nakon što je 21. 7. 1969. godine taj cilj ostvaren, američka javnost ga je shvatila kao krajnje dostignuće koje neće biti premašeno u doglednoj budućnosti, te je za istraživanje svemira počela gubiti interes, što se postepeno reflektovalo i na politički establišment.

Gubitak trke ka Mesecu je sovjetski svemirski program preusmerio ka još ambicioznijem, ali i teže ostvarivom cilju iskrcavanja ljudske posade na Mars. Zbog toga je 1970-ih uložen veliki napor kako bi se usavršilo dugotrajno održavanje ljudi u svemiru. Rezultat tih napora bila je gradnja prvih svemirskih stanica, odnosno održavanje stalne ljudske prisutnosti u orbiti Zemlje. Američka se u isto vreme koncentrirala na nešto praktičniji cilj razvoja orbitalnog transportnog sredstva koje bi se moglo koristiti više puta. Rezultat tih napora bio je Spejs-šatl, svemirski brod čiji je prvi model uspešno lansiran 1981. godine. Završetak hladnog rata je naneo veliki udarac daljem istraživanju svemira, s obzirom da su pobedničke SAD izgubile značajan podsticaj, a Rusija (naslednica SSSR-a) političku i drugu infrastrukturu za ambicioznije projekte. Takođe su se intenzivirale kritike istraživanja svemira, čiji zastupnici ga smatraju besmislenim trošenjem ogromnih sredstava koja bi se mogla bolje potrošiti za rešavanje gorućih problema na samoj planeti Zemlji. Mnogi takođe drže da se istraživanje svemira mora ograničiti isključivo na veštačke sonde, jer je održavanje ljudskog života u ekstremnim svemirskim uslovima preskupo, prerizično i neisplativo.

Završetkom Međunarodne svemirske stanice (ISS)[1] nakon STS-133 u martu 2011, planovi za istraživanje svemira od strane SAD-a ostaju u toku. Konstelacija, program Buševe administracije za povratak na Mesec do 2020. godine[2] ocenjen je neadekvatno finansiranim i nerealnim od strane ekspertskog panela za izveštavanje iz 2009. godine.[3] Obamina administracija predložila je reviziju Konstelacije 2010. kako bi se usredotočila na razvoj sposobnosti za misije sa posadom izvan niske Zemljine orbite (LEO), predviđajući proširenje rada ISS-a nakon 2020. godine, prenoseći razvoj lansirnih vozila za ljudske posade iz angencije NASA na privatni sektoru, i razvijajući tehnologije koje će omogućiti misije izvan LEO, kao što su Zemlja-Mesec L1, Mesec, Zemlja-Sunce L2, asteroidi u blizini Zemlje i orbita Fobosa ili Marsa.[4]

Godine 2000, Narodna Republika Kina je pokrenula uspešan program svemirskih letova sa posadom, dok su Evropska unija, Japan i Indija takođe planirale buduće svemirske misije sa posadom. Kina, Rusija, Japan i Indija su zagovarale misije sa posadom na Mesec tokom 21. veka, dok je Evropska unija isto tako zagovarala misije sa posadom na Mesec i Mars tokom 20. i 21. veka. Od 1990-ih godina, privatni preduzetnici su počeli da promovišu svemirski turizam, a zatim javno svemirsko istraživanje Meseca (pogledajte nagradu Gugl Lunar X).

Istorija istraživanja

[уреди | уреди извор]
V-2 raketa u Punemunde muzeju

Prvi teleskopi

[уреди | уреди извор]

Za prvi teleskop se kaže da je 1608. godine u Holandiji izumeo proizvođač naočara po imenu Hans Liperšej, ali ga je u astronomiji prvi upotrebio Galileo Galilej 1609. godine.[5] Godine 1668, Isak Njutn je napravio svoj sopstveni reflektujući teleskop, prvi potpuno funkcionalni teleskop ove vrste, i orijentir za budući razvoj zbog svojih superiornih karakteristika u odnosu na prethodni Galilejev teleskop.[6]

Usledio je niz otkrića u Sunčevom sistemu (i šire), tada i u narednim vekovima: planine Meseca, faze Venere, glavni sateliti Jupitera i Saturna, prstenovi Saturna, mnoge komete, asteroidi , nove planete Uran i Neptun i još mnogo satelita.

Orbitirajuća astronomska opservatorija 2 bila je prvi svemirski teleskop lansiran 1968. godine,[7] ali je lansiranje Habl svemirskog teleskopa 1990. godine[8] postavilo prekretnicu. Prema podacima od 1. decembra 2022. godine otkriveno je 5.284 potvrđenih egzoplaneta. Procenjuje se da Mlečni put sadrži 100–400 milijardi zvezda[9] i više od 100 milijardi planeta.[10] Postoji najmanje 2 triliona galaksija u vidljivom univerzumu.[11][12] HD1 galaksija je najudaljeniji poznati objekat sa Zemlje, udaljen je 33,4 milijarde svetlosnih godina.[13][14][15][16][17][18]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Chow, Denise (9. 3. 2011). „After 13 Years, International Space Station Has All Its NASA Rooms”. Space.com. 
  2. ^ Connolly, John F. (oktobar 2006). „Constellation Program Overview” (PDF). Constellation Program Office. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 7. 2007. г. Приступљено 6. 7. 2009. 
  3. ^ Lawler, Andrew (22. 10. 2009). „No to NASA: Augustine Commission Wants to More Boldly Go”. Science. Архивирано из оригинала 13. 5. 2013. г. 
  4. ^ „President Outlines Exploration Goals, Promise”. Address at KSC. 15. 4. 2010. Архивирано из оригинала 25. 08. 2019. г. Приступљено 28. 06. 2019. 
  5. ^ King, C. C. (2003). The History of the Telescope. Dover Publications. стр. 30—32. ISBN 978-0-486-43265-6. 
  6. ^ A. Rupert Hall (1996). Isaac Newton: Adventurer in ThoughtНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. стр. 67. ISBN 978-0-521-56669-8. 
  7. ^ Angelo, Joseph A. (2014). Spacecraft for Astronomy. Infobase Publishing. стр. 20. ISBN 978-1-4381-0896-4. 
  8. ^ „STS-31”. NASA. Архивирано из оригинала 15. 8. 2011. г. Приступљено 26. 4. 2008. 
  9. ^ „How Many Stars in the Milky Way?”. NASA Blueshift. Архивирано из оригинала 25. 1. 2016. г. 
  10. ^ Staff (2. 1. 2013). „100 Billion Alien Planets Fill Our Milky Way Galaxy: Study”. Space.com. Архивирано из оригинала 3. 1. 2013. г. Приступљено 3. 1. 2013. 
  11. ^ Conselice, Christopher J.; et al. (2016). „The Evolution of Galaxy Number Density at z < 8 and Its Implications”. The Astrophysical Journal. 830 (2): 83. Bibcode:2016ApJ...830...83C. S2CID 17424588. arXiv:1607.03909v2 Слободан приступ. doi:10.3847/0004-637X/830/2/83. 
  12. ^ Fountain, Henry (17. 10. 2016). „Two Trillion Galaxies, at the Very Least”. The New York Times. Приступљено 17. 10. 2016. 
  13. ^ Lira, Nicolás; Iono, Daisuke; Oliver, Amy c.; Ferreira, Bárbara (7. 4. 2022). „Astronomers Detect Most Distant Galaxy Candidate Yet”. Atacama Large Millimeter Array. Архивирано из оригинала 17. 7. 2022. г. Приступљено 8. 4. 2022. 
  14. ^ Harikane, Yuichi; et al. (2. 2. 2022). „A Search for H-Dropout Lyman Break Galaxies at z ∼ 12–16”. The Astrophysical Journal. 929 (1): 1. Bibcode:2022ApJ...929....1H. arXiv:2112.09141 Слободан приступ. doi:10.3847/1538-4357/ac53a9. 
  15. ^ Crane, Leah (7. 4. 2022). „Astronomers have found what may be the most distant galaxy ever seen – A galaxy called HD1 appears to be about 33.4 billion light years away, making it the most distant object ever seen – and its extreme brightness is puzzling researchers”. New Scientist. Приступљено 8. 4. 2022. 
  16. ^ Pacucci, Fabio; et al. (7. 4. 2022). „Are the newly-discovered z ∼ 13 drop-out sources starburst galaxies or quasars?”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 514: L6—L10. doi:10.1093/mnrasl/slac035. Приступљено 7. 4. 2022. 
  17. ^ Buongiorno, Caitlyn (7. 4. 2022). „Astronomers discover the most distant galaxy yet - Unusually bright in ultraviolet light, HD1 may also set another cosmic record.”. Astronomy. Приступљено 7. 4. 2022. 
  18. ^ Wenz, John (7. 4. 2022). „Behold! Astronomers May Have Discovered The Most Distant Galaxy Ever – HD1 could be from just 300 million years after the Big Bang.”. Inverse. Приступљено 7. 4. 2022. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Istraživanje svemira на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istraživanje_svemira&oldid=28846195”