Izotopi azota

Prirodni azot (₇N) se sastoji od dva stabilna izotopa: velika većina (99,6%) prirodnog azota je azot-14, dok je ostatak azot-15. Poznato je i trinaest radioizotopa,^[1]^[2]^[3]^[4]^[5] sa atomskim masama u rasponu od 9 do 23, zajedno sa tri nuklearna izomera.^[6]^[7] Svi ovi radioizotopi su kratkog veka, a najdugovečniji je azot-13 sa vremenom poluraspada od 7002597900000000000♠9,965(4) min. Svi ostali imaju vreme poluraspada ispod 7,15 sekundi, a većina njih je ispod 620 milisekundi. Većina izotopa sa atomskim masenim brojem ispod 14 raspada se na izotope ugljenika,^[8]^[9] dok se većina izotopa sa masama iznad 15 raspada na izotope kiseonika. Najkraće živeći poznati izotop je azot-10, sa poluživotom od 7002143000000000000♠143(36) joktosekundе, iako poluživot azota-9 nije tačno izmeren.

Reference

^ Petrucci, R. H.; Harwood, W. S.; Herring, F. G. (2002). General Chemistry (8th изд.). Prentice-Hall. стр. 1025–26. ISBN 0-13-014329-4.
^ „Decay and Half Life”. Приступљено 2009-12-14.
^ Stabin, Michael G. (2007). „3”. Ур.: Stabin, Michael G. Radiation Protection and Dosimetry: An Introduction to Health Physics (Submitted manuscript). Springer. ISBN 978-0387499826. doi:10.1007/978-0-387-49983-3.
^ Best, Lara; Rodrigues, George; Velker, Vikram (2013). „1.3”. Radiation Oncology Primer and Review. Demos Medical Publishing. ISBN 978-1620700044.
^ Loveland, W.; Morrissey, D.; Seaborg, G.T. (2006). Modern Nuclear Chemistry. Wiley-Interscience. стр. 57. Bibcode:2005mnc..book.....L. ISBN 978-0-471-11532-8.
^ Walker, Philip M.; Carroll, James J. (2007). „Nuclear Isomers: Recipes from the Past and Ingredients for the Future” (PDF). Nuclear Physics News. 17 (2): 11—15. S2CID 22342780. doi:10.1080/10506890701404206.
^ Hahn, Otto (1921). „Über ein neues radioaktives Zerfallsprodukt im Uran”. Die Naturwissenschaften. 9 (5): 84. Bibcode:1921NW......9...84H. S2CID 28599831. doi:10.1007/BF01491321.
^ Scobie, J.; Lewis, G. M. (1. 9. 1957). „K-capture in carbon 11”. Philosophical Magazine. 2 (21): 1089—1099. Bibcode:1957PMag....2.1089S. doi:10.1080/14786435708242737.
^ Campbell, J. L.; Leiper, W.; Ledingham, K. W. D.; Drever, R. W. P. (1967-04-11). „The ratio of K-capture to positron emission in the decay of ¹¹C”. Nuclear Physics A. 96 (2): 279—287. Bibcode:1967NuPhA..96..279C. doi:10.1016/0375-9474(67)90712-9.

[1] Petrucci, R. H.; Harwood, W. S.; Herring, F. G. (2002). General Chemistry (8th изд.). Prentice-Hall. стр. 1025–26. ISBN 0-13-014329-4.

[not-predict-2] „Decay and Half Life”. Приступљено 2009-12-14.

[IntroductionToHealthPhysics-3] Stabin, Michael G. (2007). „3”. Ур.: Stabin, Michael G. Radiation Protection and Dosimetry: An Introduction to Health Physics (Submitted manuscript). Springer. ISBN 978-0387499826. doi:10.1007/978-0-387-49983-3.

[RadiationOncologyPrimer-4] Best, Lara; Rodrigues, George; Velker, Vikram (2013). „1.3”. Radiation Oncology Primer and Review. Demos Medical Publishing. ISBN 978-1620700044.

[5] Loveland, W.; Morrissey, D.; Seaborg, G.T. (2006). Modern Nuclear Chemistry. Wiley-Interscience. стр. 57. Bibcode:2005mnc..book.....L. ISBN 978-0-471-11532-8.

[Walker-6] Walker, Philip M.; Carroll, James J. (2007). „Nuclear Isomers: Recipes from the Past and Ingredients for the Future” (PDF). Nuclear Physics News. 17 (2): 11—15. S2CID 22342780. doi:10.1080/10506890701404206.

[7] Hahn, Otto (1921). „Über ein neues radioaktives Zerfallsprodukt im Uran”. Die Naturwissenschaften. 9 (5): 84. Bibcode:1921NW......9...84H. S2CID 28599831. doi:10.1007/BF01491321.

[11C-Scobie-8] Scobie, J.; Lewis, G. M. (1. 9. 1957). „K-capture in carbon 11”. Philosophical Magazine. 2 (21): 1089—1099. Bibcode:1957PMag....2.1089S. doi:10.1080/14786435708242737.

[11C-Campbell-9] Campbell, J. L.; Leiper, W.; Ledingham, K. W. D.; Drever, R. W. P. (1967-04-11). „The ratio of K-capture to positron emission in the decay of ¹¹C”. Nuclear Physics A. 96 (2): 279—287. Bibcode:1967NuPhA..96..279C. doi:10.1016/0375-9474(67)90712-9.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]