Пређи на садржај

PH мокраће

С Википедије, слободне енциклопедије
pH мокраће
Класификација и спољашњи ресурси

pH мокраће је мера (вредност) активности водоникових јона (H+) у раствору мокраће, која зависи од функција бубрега који треба да уклоне вишак киселих или алкалних једињења. Зато је поремећај одржавање ацидобазне равнотеже (или pH) мокраће једна од најважнијих показатеља нарушених функција бубрега[1][2].

Основне карактеристике pH мокраће

[уреди | уреди извор]
  • Физиолошки pH мокраће је 4.5 до 8
  • Кисео pH мокраће је 4.5 до 5.5
  • Алкалан pH мокраће је 6.5 до 8
  • Физиолошки немогућ је pH мокраће мањи од 4 и већи од 8
  • Мокраћна инфекција удружена је са алкалном мокраћом (pH мокраће > 7.5) NH3 се претвара у NH4 јон који преципитира са Ca-Mg-NH4 фосфатом у каменове (калкулоза)
  • Стајањем на собној температури мокраћа постаје алкална

Методе за одређивање pH мокраће

[уреди | уреди извор]
Резултати на траци се очитавају: упоређивањем са колор скалом на паковању
Поређење између две реактивне траке, једне патолошке (лево, од пацијента са неконтролисаним дијабетес мелитусом) и нереаговане траке. Од врха до дна патолошка трака показује: леукоците (-), нитрите (-), уробилиноген (-), протеине (+), пХ (5), хемоглобин (+), специфичну тежину (1,025), кетоне (+++ +), билирубин (+), глукоза (+++).

Од методе за одређивање pH мокраће најчешће се користе:

Тест траком

Тест траком импрегнираном смесом метилен-црвено и бром-тимол-плаво (на којој се очитава pH мокраће од 5 до 9, са тачношћу 0.5 јединице)

Тест траке за мокраћу израђени су у облику уских трака од целулозе и прозирне пластике (0.5х8 см) на којој се налазе поља импрегнирана реагенсима у којима се одвијају хемијске реакције.

На оригиналним бочицама са тест тракама налази се колор скала боје настале у реакцији са састојцима мокраће.

Резултати на траци се очитавају:

  • упоређивањем са колор скалом
  • на апарату - читачу тест трака (рефлексиона фотометрија)

Резултати са тест трака се изражавају нумерички (бројчано). Време од урањања траке у урин до очитавања настале боје утиче на тачност методе (оптимално од 60 до 120 сек.)

Траке треба чувати по упутству (на сувом и хладно место), у противном могу да дају погрешне резултате

pH метром за мокраћу

Узроци промене pH у мокраћи[3][4][5][6][7]

[уреди | уреди извор]

Узроци повишених вредности pH мокраће

[уреди | уреди извор]
  • Бактериурија (бактериурија), код мокраћних инфекција изазваних микроорганизмима који садрже уреазу
  • Вегетаријанска дијета (исхрана)
  • Болест бубрега са поремећајем у метаболизму амонијака
  • Лекови: антибиотици, сода бикарбона, ацетазоламид. унос натријум-бикарбоната и калијум-цитрата
  • Дуго стајање мокраће на собној температури
  • Већи унос јужног воћа
  • Метаболичка и респираторна алкалоза
  • Повраћање и диареја (губитак HCl)

Узроци снижених вредности pH мокраће

[уреди | уреди извор]

Низак pH мокраће могу узроковати[8][9]; спољашњи узроци и унутрашњи узроци као што су;

  • Метаболичка, респираторна ацидоза
  • Лекови: амонијум хлорид, метенамин манделат,
  • Шећерна болест
  • Гладовање
  • Велики унос протеина (месо)
  • Унос амонијум хлорида (​​тест ацидификације)
  • Код реналне тубуларне ацидозе стално је pH мокраће већи од 5.5
  • У тесту ацидификације стално је pH мокраће мањи од 5.5
  • Оштећена функција тубула доводи до смањене измене H+ са катјонима и смањене секреције NH4+
  • Висока телесна температура
  • Малигни тумори

Значај

[уреди | уреди извор]

Растворљивост различитих компоненети као што су мокраћна киселина, фосфати, амонијум урат као и цистин зависе од pH. Фосфати и амонијум-урат се боље растварају у киселој мокраћи а мокраћна киселина и цистин у алкалној.

Утицај промене pH на ниво цистина у мокраћи

Ово је посебно важно у лечењу цистинских и уратних каменацае где се давањем алкалија ови каменци могу хемијским путем растворити. Међутим, алкализација мокраће увек носи опасност од таложења фосфата. У случају да је pH мокраће мањи од 5,5 постоје повољни услови за кристализацију мокраћне киселине и стварање уратног камења.

Кристали мокраћне киселине могу да постану језгро за кристализацију и калцијум-оксалата, па према томе, дуготрајна повећана киселост урина може довести до стварања како уратних, тако и калцијумских каменаца.

Утицај pH мокраће на растворљивост кристализујућих супстанци у мокраћи[9]
Врста камена pH Налаз у мокраћи
Цистински Кисео ↑Цистин
Уратни 5 - 5,5 ↑Мокраћна киселина
Калцијум-фосфатни > 6,6 ↑ Ca, ↑PO4
Калцијум-оксалатни 5,6 - 6,5 ↑ Ca, ↑ оксалати
Магнезијум-амонијум фосфатни > 7,2 ↑ Mg, ↑ NH4, ↑ PO4

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Remuzzi G, Bertani T. „Pathophysiology of progressive nephropathies.”. New England Journal of Medicine. 339 (20): 1448—56. 1998. 
  2. ^ З. Анђелковић, Љ. Сомер, М. Перовић, В. Аврамовић, Љ. Миленкова, Н. Костовска, А. Петровић: Хистолошка грађа органа, 1. издање ("Бонафидес" Ниш, 2001) ISBN 86-7434-003-2
  3. ^ Barbara A. Bullock, Reet L. Henze, Focus on Pathophysiology
  4. ^ Drew Provan: Clinical and Laboratory Investigation (Oxford Handbook)
  5. ^ Ravel R.: Clinical Laboratory Medicine, Mosby
  6. ^ Samir P. Desai, MD: Clinical's guide to Laboratory Medicine
  7. ^ Topić Elizabeta, Primorac Dragan, Janković Stipan:Мedicinsko biokemijska dijagnostika u praksi
  8. ^ Lerolle, N.; Lantz, B.; Paillard, F.; Gattegno, B.; Flahault, A.; Ronco, P.; Houillier, P.; Rondeau, E. (2002). „Risk factors for nephrolithiasis in patients with familial idiopathic hypercalciuria”. The American Journal of Medicine. 113 (2): 99—103. PMID 12133747. doi:10.1016/s0002-9343(02)01152-x. 
  9. ^ а б Milenkovic Z. Dragica: Procena nivoa magnezijuma, pirofosfata, citrata i glikozoaminoglikana urinu kao faktora rizika u nastanku kalkuloze. Doktorska disertacija, Medicinski fakultet, Beograd, 1991.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=PH_мокраће&oldid=27864906”