Пређи на садржај

Џин (натприродно биће)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ђин (ислам))
За друге употребе, погледајте Џин (вишезначна одредница).
Представа џина из 1570-71.
Окупљање џинова (злих духова) за борбу у перзијској песми, са својим карактеристичним копитима

Према Курану, џин (или ђин, арап. جن, jinn) је створење слободне воље које је Алах створио од бездимне ватре, као што је људе створио од глине.[1] Џинови, као и људи, имају своје друштво и живе у заједници. За људско око они су невидљиви, мада они нормално виде људе. За разлику од исламских анђела, који не могу да раде против Алаха и принуђени су да увек раде добре ствари, џинови имају слободну вољу и могу да буду добри или зли. Улога злих џинова се поклапа са улогом демона[2][3] у хришћанској вери, где они могу опседнути људе и потчинити их својој вољи. Да заведу људе џинови често преузму другачији облик било зли или добри (нпр. животиње, растиња - грмова или човека). Џинови могу да опседну човека (тада човек постаје луд - арапски: маџнун). У исламу је јеврејски краљ Соломон познат по томе што је савладао џинове и себи их подредио. Они могу да прихвате религију, и никад се не супростављају Богу, али увек га посматрају (као анђели). Углавном су човеку љубазни и такмиче са њим за Божју љубав. Описани су у књизи Хиљаду и једна ноћ. Претпоставља се да је извор џинова из стародавних Кананских верских шега.

Предисламско доба

[уреди | уреди извор]
Крилати дух у мотиву са кофом и стошцом, који приказује полубожански ентитет,[4] вероватно је претеча предисламских заштитничких божанстава, који су постали џинови у исламу. Рељеф са северног зида Палате краља Саргона II у Дур Шарукину, 713–716. п. н. е.

Тачно порекло веровања у џинове није сасвим јасно.[5] Неки научници са Блиског истока сматрају да су настали као злонамерни духови настањени у пустињама и нечистим местима, који су често узимали облике животиња;[5] други сматрају да су то изворно паганска природна божанства која су постепено постала маргинализована јер су друга божанства узимала већи значај.[5] Ипак, многи Арапи су у предисламско доба обожавали џинове,[6] мада се за разлику од богова џинови нису сматрали бесмртнима.

Иако их смртност сврстава ниже од богова, чини се да је потовање џинова имало већи значај у свакодневном животу предисламских Арапа од самих богова. Према уобичајеном арапском веровању, гатаре, предисламске филозофе и песнике су инспирисали џинови.[6][5] Њихова култура и друштво били су аналогни тој предисламској арапској култури, са племенским вођама, који су штитили своје савезнике и освећивали убиства за било ког члана њиховог племена или савезника. Мада џинске моћи надмашују људске, могуће је да би човек могао убити џина у појединачној борби. Сматрало се њин може попримити различите облике, али је највише страха уливао његов невидљиви облик, јер би тада могао напасти, без а буде примећен.[7] Страх од џинова је такође постојао, јер се сматрало да су они одговорни за разне болести, укључујући менталне болести.[6][5] Јулиус Велхаусен је уочио да се сматрало да такви духови настањују пуста, прљава и мрачна места, и да уливају страх.[8] Постојала је потреба да се особа се од њих заштити, међутим они нису били оличење правог култа.[8]

Неки учењаци тврде да је анђеле и ђаволе послао пророк Мухамед у Арабију и да нису постојали међу џинивима. С друге стране, Амира ел-Зејн[6] тврди да су анђели били познати паганским Арапима, али да је израз џин кориштен за све врсте натприродних ентитета међу различитим религијама и култовима; тако су зороастријски, хришћански и јеврејски анђели и ђаволи повезани са 'џиновима'.[6] Ал-Џахиз приписује предисламским Арапима веровање да друштво џинова сачињава неколико племена и група, те да су им приписивани неки природни догађаји, попут олуја. Такође су сматрало да џинови могу заштите, ожените, киднапују, поседују и убијају људе.[9]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Abu l-Lait as-Samarqandi's Commentary on Abu Hanifa al-Fiqh al-absat Introduction, Text and Commentary by Hans Daiber Islamic concept of belief in the 4th/10th century Institute for the Study of Languages and Cultures of Asia and Africa p. 243
  2. ^ „jinn – Definition of jinn in English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries – English. Архивирано из оригинала 03. 04. 2019. г. Приступљено 08. 09. 2021. 
  3. ^ Nünlist, Tobias (2015). Dämonenglaube im Islam [Demonic Belief in Islam]. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. ISBN 978-3-110-33168-4. 
  4. ^ Fee, C.R.; Webb, Jeffrey B. (29. 8. 2016). American Myths, Legends, and Tall Tales: An encyclopedia of American folklore. ABC-CLIO. стр. 527. ISBN 978-1-610-69568-8. 
  5. ^ а б в г д Lebling, Robert (2010). Legends of the Fire Spirits: Jinn and Genies from Arabia to Zanzibar. New York, NY & London, UK: I.B. Tauris. ISBN 978-0-85773-063-3. 
  6. ^ а б в г д el-Zein, Amira (2009). Islam, Arabs, and Intelligent World of the Jinn. Syracuse, NY: Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-5070-6. 
  7. ^ Abd-Allah, Umar F. (2002) “The Perceptible and the Unseen: The Qur’anic Conception of Man's Relationship to God and Realities Beyond Human Perception,” [in] Spencer J. Palmer [ed.] Mormons and Muslims: Spiritual foundations and modern manifestations, pp. 209–264. Provo, UT: Brigham Young University, Religious Studies Center.
  8. ^ а б Zeitlin, Irving M. (19. 3. 2007). The Historical Muhammad. Polity. стр. 59—60. ISBN 978-0-7456-3999-4. 
  9. ^ „cin”. TDV İslâm Ansiklopedisi. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Nünlist, Tobias (2015). Dämonenglaube im Islam [Demonic Belief in Islam]. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. ISBN 978-3-110-33168-4. 
  • Al-Ashqar, Dr. Umar Sulaiman (1998) The World of the Jinn and Devils. Boulder, CO: Al-Basheer Company for Publications and Translations.
  • Barnhart, Robert K. (1995). The Barnhart Concise Dictionary of Etymology. .
  • "Genie", 1989. The Oxford English Dictionary. Second edition.
  • Rāzī, Abu al-Futūḥ (1988) Tafsīr-e rawḥ al-jenān va rūḥ al-janān IX-XVII (pub. so far), Tehran.
  • Ṭabarī, Moḥammad Ayyūb (1971) Tuḥfat al-gharā’ib, ed. J. Matīnī, Tehran.
  • Aarne, A. & Thompson, S. (1973) The Types of the Folktale, 2nd rev. ed., Folklore Fellows Communications 184, Helsinki.
  • Balkhī, Abu’l-Moayyad (1993) Ajā’eb al-donyā, ed. L. P. Smynova, Moscow.
  • Christensen, A (1941). Essai sur la Demonologie iranienne. , Det. Kgl. Danske Videnskabernes Selskab, Historisk-filologiske Meddelelser.
  • Dozy, R (1967). Supplément aux Dictionnaires arabes. , 3rd ed., Leyden.
  • el-Shamy, H (1995). Folk Traditions of the Arab World: A guide to motif classification. , 2 vols., Bloomington.
  • Yazdī, Abū Bakr Moṭahhar Jamālī (1967) Farrokh-nāma, ed. Ī. Afshār, Tehran.
  • Kolaynī, Abū Jaʿfar Moḥammad (1988) Ketāb al-kāfī, ed. A. Ghaffārī, 8 vols., Tehran.
  • Lane, E.W. (1968) An Arabic-English Lexicon, Beirut.
  • Loeffler, L (1988). Islam in Practice: Religious Beliefs in a Persian Village. , New York.
  • Marzolph, U (1984). Typologie des persischen Volksmärchens. , Beirut: Massé, Croyances.
  • Mīhandūst, M. (1976) Padīdahā-ye wahmī-e dīrsāl dar janūb-e Khorāsān, Honar o mordom, pp. 44–51.
  • Nöldeke, T. (1913) "Arabs (Ancient)", in J. Hastings, ed., Encyclopaedia of Religion and Ethics I, Edinburgh, pp. 659–73.
  • Thompson, S. (1955) Motif-Index of Folk-Literature, rev. ed., 6 vols., Bloomington.
  • Thompson, S. & Roberts, W. (1960) Types of Indic Oral Tales, Folklore Fellows Communications 180, Helsinki.
  • Esterābādī, Solṭān-Moḥammad ibn Tāj al-Dīn Ḥasan. (date?) Toḥfat al-majāles; Tehran.Шаблон:Full citation
  • Nünlist, Tobias (2015). Dämonenglaube im Islam. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. ISBN 978-3-110-33168-4. 
  • Ṭūsī, Moḥammad b. Maḥmūd (1966) Ajāyeb al-makhlūqāt va gharā’eb al-mawjūdāt, ed. M. Sotūda, Tehran.
  • Asad, Muhammad (1980). „Appendix III: On the term and concept of jinn”. The Message of the Qu'rán. Gibraltar, Spain: Dar al-Andalus Limited. ISBN 1-904510-00-0. [мртва веза]
  • Crapanzano, V (1973). The Hamadsha: A study in Moroccan ethnopsychiatry. Berkeley, CA: University of California Press. 
  • Drijvers, H.J.W. (1976) The Religion of Palmyra. Leiden, Brill.
  • El-Zein, Amira (16. 10. 2009). Islam, Arabs, and the Intelligent World of the Jinn. Syracuse, NY: Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-3200-9. .
  • El-Zein, Amira (2006) "Jinn". [In] J. F. Meri [ed.] Medieval Islamic civilization – an encyclopedia, pp. 420–421. New York and Abingdon: Routledge.
  • Goodman, L.E. (1978) The case of the animals versus man before the king of the jinn: A tenth-century ecological fable of the pure brethren of Basra. Library of Classical Arabic Literature, vol. 3. Boston, MA: Twayne.
  • Maarouf, M (2007). Jinn eviction as a discourse of power: A multidisciplinary approach to Moroccan magical beliefs and practices. Leiden: Brill. 
  • Peterson, Mark Allen (2007) "From Jinn to Genies: Intertextuality, media, and the making of global folklore" [in] Sherman, Sharon R. & Koven, Mikel J. [eds.] Folklore/Cinema: Popular film as vernacular culture. Logan, UT: Utah State University Press.
  • Taneja, Anand Vivek (2018). Jinnealogy: Time, Islam, and Ecological Thought in the Medieval Ruins of Delhi. Stanford University Press. ISBN 978-1-5036-0393-6.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |year= / |date= mismatch (помоћ)
  • Zbinden, E (1953). Die Djinn des Islam und der altorientalische Geisterglaube. Bern: Haupt. 
  • Huston Smith. The Religions of Man. NY: Harper & Row (Perennial Library), 1965.
  • Segal, Robert A. (2004). Myth: A Very Short Introduction. NY: Oxford University Press. 
  • Zong In-Sob. Folk Tales From Korea, Third Edition. Elizabeth: Hollym International, 1982.
  • Mircea Eliade. Myth and Reality. . Trans. Willard R. Trask. NY: Harper & Row (Harper Torchbooks), 1968.
  • The Holy Quran. Electronic Text Center, University of Virginia Library. Available online.
  • Leeming, David (2005). „Islamic Mythology”. The Oxford Companion to World Mythology. Oxford University Press. стр. 207—211. ISBN 9780190288884. 
  • Leeming, David (2005). „Preface”. The Oxford Companion to World Mythology. Oxford University Press. стр. vii. ISBN 9780195156690. 
  • Grassie, William (март 1998). „Science as Epic? Can the modern evolutionary cosmology be a mythic story for our time?”. Science & Spirit. 9 (1). „The word 'myth' is popularly understood to mean idle fancy, fiction, or falsehood; but there is another meaning of the word in academic discourse. A myth, in this latter sense of the word, is a story that serves to define the fundamental worldview of a culture” 
  • Lalljee, compiled by Yousuf N. (1981). Know your IslamНеопходна слободна регистрација (3rd изд.). New York: Taknike Tarsile Quran. стр. 71. ISBN 978-0-940368-02-6. 
  • Ash-Shareef, Abdurrahim Khairullah Omar (2014). „Aspects of Ancient Muslim Scholars' Induction Drawn from the Holy Qur'an in Proving Earth is Spherical”. Zarqa University: 217. 
  • M. J. Akbar (2002). The Shade of Swords: Jihad and the Conflict Between Islam and Christianity. Routledge. стр. 5. ISBN 9780415284707. 
  • „Kaaba - Oxford Islamic Studies Online”. www.oxfordislamicstudies.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 09. 12. 2016. г. Приступљено 2018-09-15. „Cube-shaped “House of God” located in Mecca, Saudi Arabia. Focal point of the hajj pilgrimage and a world spiritual center that all Muslims face during prayer. Muslims believe that it was built by Abraham (Ibrahim) and Ishmael (Ismail); some believe Adam built it and Abraham and Ishmael only rebuilt it. Often called the earthly counterpart to God's throne in heaven. Circumambulated seven times during the hajj ritual in imitation of angels circumambulating God's throne. Contains the Black Stone, which pilgrims often try to touch or kiss during circumambulations, believing that it physically absorbs sin; all pilgrims salute the stone as a gesture of their renewed covenant with God. Covered with a cloth called kiswah, which is embroidered with verses from the Quran.” 
  • „Black Stone of Mecca | Islam”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2018-09-15. </ref><ref>Elsebeth, Thompson (1980). „New Light on the Origin of the Holy Black Stone of the Ka'ba”. Meteoritics. 15 (1): 87—91. Bibcode:1980Metic..15...87T. doi:10.1111/j.1945-5100.1980.tb00176.x. 
  • Hedin, Christer. „Muslim Pilgrimage as Education by Experience”: 176. CiteSeerX 10.1.1.1017.315 Слободан приступ. 
  • „Cmje”. Архивирано из оригинала 2009-02-01. г. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џин_(натприродно_биће)&oldid=28854518”