Пређи на садржај

Ђиро д’Италија 2023.

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђиро д’Италија 2023.
Трка 22. од 35. у UCI ворлд туру 2023.
Примож Роглич са трофејем за побједника
Примож Роглич са трофејем за побједника
Информације о трци
Датуми6. — 28. мај 2021.
Етапе21
Дистанца3.354.2[н 1] km
Побједничко вријеме85 с 29' 02"
Резултати
Мајица која се додјељује свеукупном побједнику Побједник  Примож Роглич (СЛО) (Јумбо—визма)
  Други  Герент Томас (УК) (Инеос Гренадирс)
  Трећи  Жоао Алмеида (ПОР) (УАЕ тим емирејтс)
Поени  Џонатан Милан (ИТА) (Бахреин—викторијус)
Планине  Тибо Пино (ФРА) (Групама—ФДЈ)
Млади  Жоао Алмеида (ПОР) (УАЕ тим емирејтс)
  Спринт  Томс Скујинш (ЛЕТ) (Трек—сегафредо)
  Агресивност  Дерек Џи (КАН) (Израел—премијер тех)
  Бијег  Томас Шампион (ФРА) (Кофидис)
  Тим Бахреин—викторијус
  Фер плеј Групама—ФДЈ
← 2022
2024 →

Ђиро д’Италија 2023. било је 106. издање етапне бициклистичке трке, једне од три Гранд тур трке — Ђиро д’Италије. Старт трке био је 6. маја 2023. у Фосачезији у регији Абруцо, што је био други пут у историји да Ђиро стартује у Абруцу и први пут од 2001. године;[3] последња етапа је вожена 28. маја у Риму.[4]

Укупна дужина трке износила је 3.354.2 km.[5] Првобитно је планирано да се вози 3.448 km, али је због лошег времена етапа 13 скраћена са 207 на 74,6 km.[6] Вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након девете и након етапе 15. Етапе су биле класификоване као осам лаких, пет средње тешких, пет тешких и три хронометра; од осам лаких три су биле равне етапе за спринтере, док су пет биле транзиционе са успонима, али и са шансама за спринтере.[7] Вожено је укупно 47 успона, од чега 14 прве категорије укључујући Монте Зонколан, 18 друге, седам треће и осам четврте категорије, док нису вожени успони Коле деле Финестре, Пасо дело Стелвио, Мортироло, Пасо ди Гавија, Коле Сестријере и Коле дел’Ањело.[8] Чима Копи је првобитно требало да буде успон Гран сан Бернардо, али због невремена није вожен и Чима Копи је био успон Тре чиме ди Лаваредо.[9] Укупно је циљ шест етапа био на успону, од чега пет на успону прве категорије, укључујући Чима Копи на етапи 19 и хронометар на етапи 20, док је циљ једне етапе био на успону друге категорије

Побједник Ђира 2022. — Џај Хиндли, као и другопласирани Ричард Карапаз и трећепласирани Микел Ланда, нису возили због великог броја хронометара, док су највећи фаворити били побједник Вуелта а Еспање 2022. — Ремко Евенепул, троструки побједник Вуелта а Еспање — Примож Роглич, побједник Тур де Франса 2018. — Герент Томас, као и побједник Ђира 2020. — Тео Гејган Харт. Остали фаворити били су освајачи подијума на Вуелта а Еспањи — Хју Карти и Џек Хејг, освајач подијума на Ђиру — Дамијано Карузо, четвртопласирани на Ђиру 2020. — Жоао Алмеида, освајач подијума на Ђиру и Туру — Ригоберто Уран, Александар Власов и освајач подијума на Тур де Франсу 2014. — Тибо Пино.[10] На Ђиру је дебитовао освајач брдске класификације на Тур де Франсу 2017. Ворен Барги,[11] као и Бен Хили,[12] док је Франческо Гаваци возио по последњи пут.[13]

Ђиро је освојио Примож Роглич, 14 секунди испред Герента Томаса и минут и 15 секунди испред Жоаа Алмеиде, поставши први словеначки побједник трке.[14] Прије брдског хронометра на етапи 20, Томас је имао 26 секунди предности испред Роглича, који је на хронометру побиједио са 40 секунди испред Томаса и освојио је Ђиро са 14 секунди предности, што је четврта најмања разлика у историји трке и најмања од 1974. године, када је Еди Меркс освојио са 12 секунди испред Ђамбатисте Баронкелија.[15] Џонатан Милан је освојио класификацију по поенима, Пино брдску класификацију, Алмеида класификацију за најбољег младог возача, а тим Бахреин—викторијус је освојио тимску класификацију.[16] Од мањих класификација, за које се нису додјељивале мајице, Дерек Џи је освојио класификацију за најагресивнијег возача, Томс Скујинш спринт класификацију, Томас Шампион класификацију за бијег, за највише проведених километара у бијегу, а тим Групама—ФДЈ је освојио фер плеј класификацију.[17] Нико Денц и Евенепул су остварили по двије етапне побједе, Марк Кевендиш је остварио 17 побједу на Ђиру,[18] Мајкл Метјуз је остварио прву побједу на Ђиру након 2015. године,[19] Мадс Педерсен[20] и Магнус Корт Нилсен су етапним побједама остварили побједе на све три гранд тур трке,[21] док је Дерек Џи четири етапе завршио на другом мјесту и двије на четвртом мјесту, а на три етапе је добио награду за најагресивнијег возача;[22] поред тога што је освојио класификацију за најагресивнијег возача, завршио је на другом мјесту у класификацији по поенима, брдској, спринт класификацији и класификацији за бијег.[17]

Трку су обиљежила одустајања фаворита: Евенепул, Уран, Филипо Гана и Доменико Поцовиво су морали да се повуку због тога што су били позитивни на ковид 19, Гејган Харт је морао да напусти трку након пада, док су Власов, Хју Карти, Кејден Гроувс и Мадс Педерсен напустили због болести.

Тимови

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Тимови и бициклисти на Ђиро д’Италији 2021.
Група током етапе 19.

На трци су учествовала 22 тима, са по осам возача.[23] Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују;[24] два најбоља про тур тима за претходну сезону такође су имали аутоматску позивницу за све ворлд тур трке,[25] док су организатори трке — RCS Sport, имали право да додијелиле још двије вајлд кард позивнице.[26]

Године 2019. донесено је правило да најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне, а другопласирани има загарантовано учешће на свим једнодневним ворлд тур тркама.[27] Током 2022. донесено је правило о испадању два најслабија тима из ворлд тура на крају периода бодовања од три године, за период од 2020. до 2022. године, када тимовима истичу трогодишње лиценце, након чега је донесено правило да два најбоља про тур тима имају загарантовано учешће на свим ворлд тур тркама, а трећи на једнодневним тркама током наредне сезоне.[28] На крају 2022. из ворлд тура испали су Лото—дестини и Израел—премијер тех, док су у ворлд тур ушли Аркеа—самсик и Алпесин—декунинк.[29] Лото—дестини и Тотал енержис су били најбољи про тур тимови на крају сезоне и имали су загарантовано учешће на свим ворлд тур тркама, док је Израел—премијер тех имао загарантовано учешће на једнодневним ворлд тур тркама.[30] Тимови Лото—дестини и Тотал енержис одбили су да учествују на трци.[31] Лото—дестини је тако пропустио Ђиро први пут послије 23 године, а из тима су објавили да неће учествовати на Ђиру да би скупљали бодове на другим тркама како би на крају сезоне били међу два најбоља про тур тима и имали загарантовано учешће на ворлд тур тркама наредне сезоне.[32] Специјалне позивнице су објављене 19. јануара 2023. године, а добили су их Израел—премијер тех, Грин проџект—Бардијани—ЦСФ—фазијане, Еоло—комета и Коратек—селе Италија.[33]

Од 176 возача, њих 57 возило је Ђиро по први пут.[34] Возачи који су наступили долазили су из 33 државе;[35] пет држава је имало преко десет возача: Италија (55), Француска (20), Њемачка (11), Белгија (11) и Холандија (10).[35] најмлађи возач био је Метју Ричитело из Израел—премијер теха, са 21 годином,[36] док је најстарији био Доменико Поцовиво , такође из Израел—премијер теха, са 40 година, који је возио Ђиро по 17 пут.[37]

UCI ворлд тур тимови:

UCI про тур тимови:

Рута и етапе

[уреди | уреди извор]
Герент Томас у розе мајици за лидера трке током етапе 13.
Карактеристике етапа и побједници:[38][39]
Етапа Датум Рута Дистанца Тип Побједник Реф.
1. 6. мај Фосачезија — Ортона 196 km (122 mi) Индивидуални хронометар  Ремко Евенепул (БЕЛ) [40]
2. 7. мај Терамо — Сан Салво 202 km (126 mi) Равна етапа  Џонатан Милан (ИТА) [41]
3. 8. мај Васто — Мелфи 213 km (132 mi) Средње тешка брдска етапа  Мајкл Метјуз (АУС) [42]
4. 9. мај Веноза — Лачено 175 km (109 mi) Средње тешка брдска етапа  Орелин Паре Пентре (ФРА) [43]
5. 10. мај Атрипалда — Салерно 171 km (106 mi) Транзициона етапа  Кејден Гроувс (АУС) [44]
6. 11. мај Напуљ — Напуљ 162 km (101 mi) Транзициона етапа  Мадс Педерсен (ДАН) [45]
7. 12. мај Капуа — Гран Сасо д’Италија 218 km (135 mi) Тешка брдска етапа  Давиде Баис (ИТА) [46]
8. 13. мај Терни — Фосомброне 207 km (129 mi) Средње тешка брдска етапа  Бен Хили (ИРС) [47]
9. 14. мај Савињано сул Рубиконе — Чезена 35 km (22 mi) Индивидуални хронометар  Ремко Евенепул (БЕЛ) [48]
15. мај Дан одмора
10. 16. мај Скандијано — Вијаређо 196 km (122 mi) Транзициона етапа  Магнус Корт Нилсен (ДАН) [49]
11. 17. мај Камајоре — Тортона 219 km (136 mi) Транзициона етапа  Паскал Акерман (ЊЕМ) [50]
12. 18. мај Бра — Риволи 185 km (115 mi) Средње тешка брдска етапа  Нико Денц (ЊЕМ) [51]
13. 19. мај Боргофранко д'Ивреа Ле Шебл (Швајцарска) — Кранс Монтана (Швајцарска)[н 2] 746 km (464 mi) Тешка брдска етапа  Ејнер Рубио (КОЛ) [53]
14. 20. мај Сијер/Зидерс (Швајцарска) — Касано Мањаго 194 km (121 mi) Транзициона етапа  Нико Денц (ЊЕМ) [54]
15. 21. мај Серењо — Бергамо 195 km (121 mi) Тешка брдска етапа  Брендон Макналти (САД) [55]
22. мај Дан одмора
16. 23. мај Сабио Кјезе — Монте Бондоне 203 km (126 mi) Тешка брдска етапа  Жоао Алмеида (ПОР) [56]
17. 24. мај Перђине Валсугана — Каорле 197 km (122 mi) Равна етапа  Алберто Даинезе (ИТА) [57]
18. 25. мај Одерцо — Цолдо Алто 161 km (100 mi) Средње тешка брдска етапа  Филипо Цана (ИТА) [58]
19. 26. мај Лонгароне — Тре Чиме ди Лаваредо 183 km (114 mi) Тешка брдска етапа  Сантијаго Буитраго (КОЛ) [59]
20. 27. мај Тарвизио to Монте Санто ди Лусари 186 km (116 mi) Индивидуални хронометар  Примож Роглич (СЛО) [60]
21. 28. мај Рим — Рим 126 km (78 mi) Равна етапа  Марк Кевендиш (УК) [61]
Укупно 3.449 km

Класификације

[уреди | уреди извор]

На Ђиро д’Италији, као и на друге двије гранд тур трке, додјељују се четири различите мајице, за четири класификације. Поред четири главне, постоје и мање класификације, за које се не додјељују мајице.

Џонатан Милан, побједник класификације по поенима.
  • Прва и најважнија класификација био је генерални пласман; побједник генералног пласмана је и побједник Ђира. Пласман се рачунао тако што су се на времена возача остварена на првој етапи, додавала времена остварена на свакој наредној.[62] Три првопласирана возача на свакој етапи добијали су временску бонификацију, 10, 6 и 4 секунде.[63] На свакој друмској етапи постојала су два пролазна циља, од којих је први био за класификацију по поенима, а на другом су се добијале секунде бонификације, 3, 2 и 1 секунда.[64] Возач са најмањим временом у току трку носио је розе мајицу и сматра се побједником Ђира на крају.[7][65]
  • Једна од другостепених класификација била је класификација по поенима. Возачи су добијали поене на свакој етапи, док је број поена који се додјељивао зависио од типа етапе. До 2014. године, број поена који се додјељује био је исти на свим етапама (по 25 за побједника), због чега су класификацију освајали и возачи који се боре за генерални пласман. Од Ђира 2014. систем је промијењен, да би спринтери добили више шанси за освајање класификације.[65] Број поена који се додјељује и број возача који добијају поене зависи од типа етапе:[66]
    • на равним етапама поене је добијало првих 15 возача (50, 35, 25, 18, 14, 12, 10, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1);
    • На средње тешким брдским етапама поене је добијало десет првопласираних возача (25, 18, 12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1);
    • На тешким брдским етапама поене су добијала такође десеторица првопласираних возача, али је број поена који се додјељивао био мањи (15, 12, 9, 7, 6, 5, 4, 3, 2 и 1).

На свим друмским етапама, постојала су два пролазна циља, од којих је први био за класификацију по поенима, као и за посебну, спринт класификацију.[66] Број поена који се додјељивао био је исти, без обзира на тип етапе, а поене је добијало осам возача (12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1).[65] Лидер класификације од 2017. носи љубичасту мајицу (итал. Maglia Ciclamino).[67] Од 1970. до 2010, такође је кориштена љубичаста мајица (боје слеза), док је у периоду од 2010. до 2016. мајица за лидера класификације била црвена.[68]

Тибо Пино, побједник брдске класификације.
  • Једна од другостепених класификација била је и брдска класификација, за коју су се поени додјељивали првим возачима који пређу преко назначених успона. Успони су били категоризовани у пет категорија:[66]
    • Чима Копи: додјељивао се само на највишем успону на Ђиру, 2023. то је требало да буде Гран сан Бернардо али се није возио због лошег времена,[2] због чега је Чима Копи био успон Тре Чиме ди Лаваредо.[9] Поени су се додјељивали деветорици првопласираних возача преко успона (50, 30, 20, 14, 10, 6, 4, 2);[66]
    • Прва категорија: на успонима прве категорије поене је добијало осам првопласираних возача (40, 18, 12, 9, 6, 4, 2, 1);[66]
    • Друга категорија: поени су се додјељивали шесторици првопласираних возача преко успона (18, 8, 6, 4, 2, 1)[66];
    • Трећа категорија: поени су се додјељивали четворици првопласираних возача (9, 4, 2, 1);[66]
    • Четврта категорија: поени су се додјељивали тројици првопласираних возача (3, 2, 1).[66] Лидер класификације носио је плаву мајицу током трке.[69]
  • Четврта мајица која се додјељивала је за најбољег младог возача. Лидер се одлучивао по оствареном времену, исто као и за генерални пласман.[70] Такмичили су се само возачи млађи од 25 година, а лидер је носио бијелу мајицу током трке.[66][69]
  • Последња од већих класификација била је тимска класификација, која се рачунала тако што су се сабирала времена прва три возача из сваког тима, на свакој етапи посебно; времена су се додавала на претходна и сабирала се, а лидер је био тим са најмањим временом.[65]

Поред главних, додјељивале су се награде и за неколико мањих класификација:

Дерек Џи, побједник класификације за најагресивнијег возача.
  • Једна од мањих класификација била је спринт класификација. На свим друмским етапама постојала су два пролазна циља, од којих је први био за класификацију по поенима, као и за посебну, спринт класификацију. Број поена који се додјељивао био је исти, без обзира на тип етапе, а поене је добијало пет возача (10, 6, 3, 2, 1).[65] Возач са највише освојених поена на пролазним циљевима је побједник класификације.[66]
  • Друга мања класификација била је класификација за агресивност, која је названа „борбени дух“.[66] У анкети на страници трке на друштвеној мрежи Twitter, навијачи су гласали за најагресивнијег возача на свакој етапи, укључујући и хронометре, од четири понуђена, а најагресивнији возач је носио црвени број на наредној етапи.[66]
  • Трећа мања класификација била је класификација за бијег. У класификацији су се додјељивали поени сваком возачу који је провео барем 5 km у бијегу у коме је било мање од десет возача. Возачима се додјељивао по један поен за сваки километар који проведу у таквом бијегу; возач са највише скупљених поена је побједник класификације, а возач са највише проведених километара у бијегу на свакој појединачној етапи добијао је новчану награду на крају етапе.[65][66]
  • Последња класификација био је фер плеј за тимове. Тимови су добијали казнене бодове за кршење било каквог правила:
    • Упозорење — 0,50 поена;
    • Новчана казна — 1 поен;
    • Временска казна је 2 поена;
    • Декласификација возача или тимског аута — 100 поена;
    • Дисквалификација возача — 1.000 поена;
    • Возач позитиван на допинг тесту — 2.000 поена. Тим са најмање поена на крају трке је побједник класификације.[66] Ако су тимови изједначени, побједник је тим чији возач заузима највећу позицију у генералном пласману.[66]

Осим класификација, додјељивале су се и друге награде; Монтања Пантани је награда која се од 200_. године додјељује у част Марка Пантанија возачу који пређе први преко једног од највећих успона на трци.[66] Године 2023. то је био успон Гран Сасо д’Италија, а први је преко њега прешао Давиде Баис.[71] Трофеј Винченцо Торијани додјељује се од 1996. возачу који побиједи на етапи на којој се вози успон Чима Копи.[72] Године 2023. на етапи је побиједио Сантијаго Буитраго.[73]

Лидери класификација по етапама
Етапа Побједник Генерални пласман
 Класификација по поенима
 Брдска класификација
 Најбољи млади возач
 Тимска класи
фикација 		Спринт Агресивност Бијег Фер плеј
1. Ремко Евенепул Ремко Евенепул Ремко Евенепул Тео Гејган Харт Ремко Евенепул Инеос гренадирс није додијељена Риди Молар није додијељена Судал—Квик-степ
2. Џонатан Милан Џонатан Милан Пол Лапејра УАЕ тим емирејтс Стефано Гандин Пол Лапејра Матија Баис
3. Мајкл Метјуз Тибо Пино Вељко Стојнић Вељко Стојнић
4. Орелин Паре Пентре Андреас Лекнесунд Андреас Лекнесунд Инеос гренадирс Емануел Гебрегзабијер ДСМ
5. Кејден Гроувс Стефано Гандин Томас Шампион Судал—Квик-степ
6. Мадс Педерсен Сајмон Кларк
7. Давиде Баис Давиде Баис Хенок Мулабран
8. Бен Хили Бен Хили
9. Ремко Евенепул Ремко Евенепул Ремко Евенепул Герент Томас
10. Магнус Корт Нилсен Герент Томас Жоао Алмеида Дерек Џи Алесандро де Марки АГ2Р ситроен
11. Паскал Акерман Давиде Баис Лауренц Рекс Томас Шампион
12. Нико Денц Јумбо—визма Томс Скујинш
13. Ејнер Рубио Тибо Пино Тибо Пино Групама—ФДЈ
14. Нико Денц Бруно Армираил Давиде Баис Бахреин–викторијус Дерек Џи
15. Брендон Макналти Бен Хили
16. Жоао Алмеида Герент Томас Бен Хили Томс Скујинш Жоао Алмеида
17. Алберто Даинезе Томас Шампион
18. Филипо Цана Тибо Пино Томас Шампион Тибо Пино
19. Сантијаго Буитраго Дерек Џи Дерек Џи
20. Примож Роглич Примож Роглич Тибо Пино
21. Марк Кевендиш Томс Скујинш није додијељена
Крај Примож Роглич Џонатан Милан Тибо Пино Жоао Алмеида Бахреин–викторијус Томс Скујинш Дерек Џи Томас Шампион Групама—ФДЈ
  • На другој етапи, Филипо Гана, који је био другопласирани у класификацији по поенима, носио је љубичасту мајицу јер је првопласирани Ремко Евенепул носио розе мајицу за лидера трке.[74] Такође, Брендон Макналти, који је био трећепласирани у класификацији за најбољег младог возача, носио је бијелу мајицу јер је лидер класификације Ремко Евенепул носио розе мајицу за лидера трке, док је другопласирани у класификацији — Жоао Алмеида, одабрао да носи мајицу првака Португалије.[75] Макналти је био на подијуму у плавој мајици, за лидера брдске класификације након прве етапе, али је пред почетак друге етапе поново рачунато вријеме на хронометру и утврђено је да је Тео Гејган Харт прешао преко успона први и он је носио плаву мајицу на етапи.[76]
  • На петој етапи, Тимен Аренсман, који је био четврти у класификацији за најбољег младог возача, носио је бијелу мајицу јер је првопласирани Андреас Лекнесунд носио розе мајицу за лидера трке, другопласирани Ремко Евенепул је изабрао да носи мајицу свјетског првака, а трећепласирани Жоао Алмеида је одабрао да носи мајицу првака Португалије.[77]
  • На десетој етапи, Герент Томас, који је био другопласирани у генералном пласману, носио је розе мајицу за лидера трке јер Ремко Евенепул, који је девету етапу завршио као лидер, није стартовао десету етапу јер је био позитиван на ковид 19.[78][79]

Резултати

[уреди | уреди извор]
Легенда
розе Означава побједника генералног пласмана Плава мајица Означава побједника брдске класификације
Љубичаста мајица Означава побједника класификације по поенима Бијела мајица Означава побједника класификације за најбољег младог возача
Означава побједника класификације за најагресивнијег возача

Генерални пласман

[уреди | уреди извор]
Генерални пласман (1—10)[17][80]
Позиција Возач Тим Вријеме
1.  Примож Роглич (СЛО) Генерални пласман Јумбо—визма 85h 29' 02"
2.  Герент Томас (УК) Инеос гренадирс + 14"
3.  Жоао Алмеида (ПОР) Класификација за најбољег младог возача УАЕ тим емирејтс + 1' 15"
4.  Дамијано Карузо (ИТА) Бахреин–викторијус + 4' 40"
5.  Тибо Пино (ФРА) Брдска класификација Групама—ФДЈ + 5' 43"
6.  Тимен Аренсман (ХОЛ) Инеос гренадирс + 6' 05"
7.  Еди Дунбар (ИРС) Џејко—алула + 7' 30"
8.  Андреас Лекнесунд (НОР) ДСМ + 7' 31"
9.  Ленард Кемна (ЊЕМ) Бора–ханзгро + 7' 46"
10.  Лауренс де Плус (БЕЛ) Инеос гренадирс + 9' 08"

Класификација по поенима

[уреди | уреди извор]
Класификација по поенима (1–10)[17][80]
Позиција Возач Тим Поени
1.  Џонатан Милан (ИТА) Класификација по поенима Бахреин–викторијус 217
2.  Дерек Џи (КАН) Израел—премијер тех 164
3.  Мајкл Метјуз (АУС) Џејко—алула 101
4.  Марк Кевендиш (УК) Астана Казахстан 101
5.  Паскал Акерман (ЊЕМ) УАЕ тим емирејтс 95
6.  Томс Скујинш (ЛЕТ) Трек–сегафредо 91
7.  Нико Денц (ЊЕМ) Бора–ханзгро 77
8.  Магнус Корт Нилсен (ДАН) ЕФ едукејшон—изипост 68
9.  Алберто Даинезе (ИТА) ДСМ 63
10.  Примож Роглич (СЛО) Генерални пласман Јумбо—визма 56

Брдска класификација

[уреди | уреди извор]
Брдска класификација (1–10)[17][80]
Позиција Возач Тим Поени
1.  Тибо Пино (ФРА) Брдска класификација Групама—ФДЈ 237
2.  Дерек Џи (КАН) Израел—премијер тех 200
3.  Бен Хили (ИРС) ЕФ едукејшон—изипост 164
4.  Давиде Баис (ИТА) Еоло—Комета 144
5.  Ејнер Рубио (КОЛ) Мовистар 117
6.  Примож Роглич (СЛО) Генерални пласман Јумбо—визма 86
7.  Сантијаго Буитраго (КОЛ) Бахреин–викторијус 82
8.  Давиде Габуро (ИТА) Грин проџект—Бардијани—ЦСФ—фазијане 69
9.  Жоао Алмеида (ПОР) Класификација за најбољег младог возача УАЕ тим емирејтс 67
10.  Орелин Паре Пентре (ФРА) АГ2Р ситроен 56

Класификација за најбољег младог возача

[уреди | уреди извор]
Класификација за најбољег младог возача (1–10)[17][80]
Позиција Возач Тим Вријеме
1.  Жоао Алмеида (ПОР) Класификација за најбољег младог возача УАЕ тим емирејтс 85h 30' 17"
2.  Тимен Аренсман (ХОЛ) Инеос гренадирс + 4' 50"
3.  Андреас Лекнесунд (НОР) ДСМ + 6' 16"
4.  Ејнер Рубио (КОЛ) Мовистар + 9' 28"
5.  Илан ван Вилдер (БЕЛ)} Судал—Квик-степ + 10' 43"
6.  Сантијаго Буитраго (КОЛ) Бахреин–викторијус + 11' 06"
7.  Филипо Цана (ИТА) Џејко—алула + 32' 07"
8.  Лауренс Хејс (БЕЛ) Интермарш—сиркус—ванти + 51' 03"
9.  Брендон Макналти (САД) УАЕ тим емирејтс + 1h 06' 28"
10.  Марко Фриго (ИТА) Израел—премијер тех + 1h 23' 21"

Тимска класификација

[уреди | уреди извор]
Тимска класификација (1–10)[17][80]
Позиција Тим вријеме
1. Бахреин–викторијус 256h 21' 18"
2. Инеос гренадирс + 16' 22"
3. Јумбо—визма + 30' 40"
4. УАЕ тим емирејтс + 51' 53"
5. АГ2Р ситроен + 1ч 21' 30"
6. Бора–ханзгро + 1ч 25' 31"
7. Астана Казахстан + 1ч 31' 44"
8. Џејко—алула + 1ч 32' 51"
9. Израел—премијер тех + 1ч 51' 54"
10. ЕФ едукејшон—изипост + 2ч 18' 52"

Спринт класификација

[уреди | уреди извор]
Спринт класификација (1–10)[17][80]
Позиција Возач Тим Поени
1.  Томс Скујинш (ЛЕТ) Трек–сегафредо 57
2.  Дерек Џи (КАН) Израел—премијер тех 49
3.  Томас Шампион (ФРА) Кофидис 37
4.  Вељко Стојнић (СРБ) Коратек—селе Италија 36
5.  Давиде Баис (ИТА) Еоло—Комета 32
6.  Чарли Квартерман (УК) Коратек—селе Италија 25
7.  Матија Баис (ИТА) Еоло—Комета 24
8.  Ворен Барги (ФРА) Аркеа—самсик 19
9.  Алесандро де Марки (ИТА) Џејко—алула 19
10.  Дијего Пабло Севиља (ШПА) Еоло—комета 19

Класификација за бијег

[уреди | уреди извор]
Класификација за бијег (1–10)[17][80]
Позиција Возач Тим Километри
1.  Томас Шампион (ФРА) Кофидис 650
2.  Дерек Џи (КАН) Израел—премијер тех 483
3.  Вељко Стојнић (СРБ) Коратек—селе Италија 428
4.  Александер Коничев (ИТА) Коратек—селе Италија 344
5.  Дијего Пабло Севиља (ШПА) Еоло—комета 339
6.  Алесандро де Марки (ИТА) Џејко—алула 338
7.  Томс Скујинш (ЛЕТ) Трек–сегафредо 328
8.  Давиде Баис (ИТА) Еоло—Комета 264
9.  Лоренц Рекс (БЕЛ) Интермарш—сиркус—ванти 248
10.  Чарли Квартерман (УК) Коратек—селе Италија 248

Фер плеј класификација

[уреди | уреди извор]
Фер плеј класификација(1–10)[17][80]
Позиција Тим Поени
1. Групама—ФДЈ 0
2. Судал—Квик-степ 0
3. Аркеа—самсик 40
4. Кофидис 40
5. Бора–ханзгро 50
6. Коратек—селе Италија 50
7. Бахреин–викторијус 51
8. УАЕ тим емирејтс 70
9. Грин проџект—Бардијани—ЦСФ—фазијане 70
10. Трек–сегафредо 70

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Првобитна дистанца требало је да износи 3.448 km, али је етапа 13 прво скраћена са 207 на 199 km, због страха од лавина на успону Гран сан Бернардо који је био и Чима Копи, највећи успон на трци,[1] након чега је на дан етапе старт одложен а рута промијењена и скраћена на 74,6 km.[2]
  2. ^ Дужина етапе 13. првобитно је требала да буде 207 km, након чега је смањена на 199 km. Прије почетка етапе дужина је смањена на 74,6 km због лоших временских услова.[52]
  3. ^ У марту 2022. недељу дана након почетка инвазије Русије на Украјину, Свјетска бициклистичка унија (UCI) забранила је такмичење тимовима из Русије и Бјелорусије, док је учешће на тркама руских и бјелоруских возача који возе за тимове који су регистровани у другим државама било дозвољено, али без истицања националних симбола.[82][83] У мају 2023. донесена је одлука да сви бициклисти из Русије и Бјелорусије могу да учествују на Свјетском првенству и осталим такмичењима предвиђеним за државе, као „неутрални индивидуални спортисти“, без националних симбола.[84]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Giro stage 13 shortened due to snow”. reuters.com. 16. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  2. ^ а б Ostanek, Daniel (19. 5. 2023). „Adverse weather forces Giro d'Italia to cut stage 13 to 74.6km”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  3. ^ „The Corsa Rosa will start from the Abruzzo region for the second time in its history, after its first in 2001.”. giroditalia.it. 5. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  4. ^ Thewlis, Tom (5. 5. 2021). „Giro d’Italia 2023 route: Every stage detailed for the 106th edition of the Corsa Rosa”. cyclingweekly.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  5. ^ Tyson, Jackie (25. 4. 2023). „Giro d'Italia 2023 stage 21 preview”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  6. ^ Puddicombe, Stephen (19. 5. 2023). „Giro d'Italia Live: Rubio wins reduced stage 13; Thomas keeps hold of the pink jersey; Pinot and Capeda miss out on stage in bad-tempered battle; Pedersen abandons; Evenepoel Tour of Britain-bound”. cyclingweekly.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  7. ^ а б Il Garibaldi 2023, стр. 16.
  8. ^ „Giro d’Italia 2023: stage by stage”. cyclingdigest.net. 29. 5. 2023. Архивирано из оригинала 16. 06. 2023. г. Приступљено 15. 6. 2023. 
  9. ^ а б „Da Longarone alle Tre Cime di Lavaredo, Cima Coppi del Giro. Guarda la diretta”. rainews.it (на језику: италијански). 26. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  10. ^ „Giro 2023: Gc Favourites”. cyclingstage.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  11. ^ „Warren Barguil to make Giro d'Italia debut as Team Arkea Samsic announce their race lineup”. cyclinguptodate.com. 2. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  12. ^ Tyson, Jackie (3. 5. 2023). „Ben Healy ready for Giro d'Italia 'unknown' in Grand Tour debut”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  13. ^ „Diego Pablo Sevilla’s debut and Francesco Gavazzi’s last Giro d’Italia”. eolokometacyclingteam.com. 3. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  14. ^ „Čudež na Svetih Višarjah: Roglič kljub smoli s kolesom dobil Giro!”. rtvslo.si (на језику: словеначки). 27. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  15. ^ „Roglic wins Giro d'Italia in closest finish since '74”. ESPN. 28. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  16. ^ Frattini, Kristen (29. 5. 2023). „Giro d'Italia stage 21 final GC standings: Primoz Roglic wins the overall title”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  17. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Giro d'Italia Standings 2023”. eurosport.com. Приступљено 12. 6. 2023. 
  18. ^ „Mark Cavendish wins the final stage in Rome”. astana-qazaqstan.com. 28. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  19. ^ Knöfler, Lukas (8. 5. 2023). „Matthews wins stage three of Giro d'Italia, Evenepoel extends lead”. reuters.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  20. ^ Ostanek, Daniel (12. 5. 2023). „Mads Pedersen writes name in history with Grand Tour stage win triple at Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  21. ^ „Cort Nielsen, the stage hunter”. giroditalia.it. 16. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  22. ^ „Canadian Derek Gee's remarkable run continues with 4th 2nd-place finish at Giro d'Italia”. cbc.ca. 26. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  23. ^ „Giro d'Italia 2023: Startlist”. procyclingstats.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  24. ^ UCI cycling regulations 2020, стр. 215.
  25. ^ Weislo, Laura (18. 3. 2023). „Relegation watch gets a new twist with Tour de France wildcard limitations”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  26. ^ „Giro d'Italia unveils the four teams that have received wildcards for 2023 race”. cyclinguptodate.com. 19. 1. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  27. ^ „UCI reforms to be phased in through 2019”. cyclingnews.com. 23. 12. 2018. Приступљено 15. 6. 2023. 
  28. ^ Marshall-Bell, Chris (7. 4. 2022). „WorldTour relegation battle angers and confuses teams: 'It doesn't make any sense'”. cyclingweekly.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  29. ^ Farrand, Stephen (12. 12. 2022). „Israel-Premier Tech, Lotto-Soudal relegated from WorldTour, UCI confirms”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  30. ^ Siegfried, Mortkowitz (19. 12. 2022). „It’s Official: The Final Relegation Status”. welovecycling.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  31. ^ Ostanek, Daniel (19. 1. 2023). „Israel-Premier Tech head to Giro d'Italia as 2023 wildcards are announced”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  32. ^ Farrand, Stephen (31. 5. 2023). „"Looking back, we are still glad we didn't ride the Giro" - Lotto Dstny happy with decision to skip Giro d'Italia”. cyclinguptodate.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  33. ^ „Giro d’Italia 2023: team lists announced”. giroditalia.it. 19. 1. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  34. ^ „Giro d'Italia 2023 – Debutants”. procyclingstats.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  35. ^ а б „Giro d'Italia 2023: Riders per nation”. procyclingstats.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  36. ^ Weislo, Laura (2. 6. 2023). „From the Shootout to the Giro d'Italia hot seat - Who is Matthew Riccitello?”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 6. 2023. 
  37. ^ „Giro d’Italia: Pozzovivo and the prodigy”. israelpremiertech.com. 6. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  38. ^ „Giro 2023: Route and stages”. cyclingstage.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  39. ^ „Giro d'Italia 2023 route and stages”. giroditalia.it. Архивирано из оригинала 13. 01. 2023. г. Приступљено 15. 6. 2023. 
  40. ^ Fletcher, Patrick (6. 5. 2023). „Giro d'Italia: Remco Evenepoel flies across time trial course for victory and first maglia rosa”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  41. ^ Fletcher, Patrick (7. 5. 2023). „Giro d'Italia: Jonathan Milan wins hectic finish in San Salvo on stage 2”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  42. ^ Ostanek, Daniel (8. 5. 2023). „Giro d'Italia: Michael Matthews claims stage 3 in uphill sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  43. ^ Farrand, Stephen (9. 5. 2023). „Giro d'Italia: Paret-Peintre powers to victory at Lago Laceno on stage 4”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  44. ^ Ostanek, Daniel (10. 5. 2023). „Giro d'Italia: Groves wins crash-marred stage 5 in Salerno”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  45. ^ Farrand, Stephen (11. 5. 2023). „Giro d'Italia: Mads Pedersen claims stage 6 as breakaway caught at last gasp”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  46. ^ Fletcher, Patrick (12. 5. 2023). „Giro d'Italia: Bais wins stage 7 from breakaway trio atop Campo Imperatore”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  47. ^ „Giro d’Italia: Ben Healy lands solo stage win while Evenepoel loses time”. The Observer. 13. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  48. ^ „Remco Evenepoel snatches time trial Stage 9 win from Geraint Thomas as he reclaims Giro d'Italia lead”. eurosport.com. 14. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  49. ^ „Cort wins Giro stage 10 as Thomas maintains lead”. BBC Sport. 16. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  50. ^ Ostanek, Daniel (17. 5. 2023). „Giro d'Italia: Ackermann awarded photo-finish sprint victory on stage 11”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  51. ^ „Nico Denz claims glory on Giro d’Italia stage 12 as Geraint Thomas keeps lead”. The Guardian. 18. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  52. ^ Ostanek, Daniel (19. 5. 2023). „Adverse weather forces Giro d'Italia to cut stage 13 to 74.6km”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  53. ^ „Giro chaos continues as Rubio wins truncated Stage 13”. SBS Sport. 20. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  54. ^ Christian, Nick (21. 5. 2023). „Giro d’Italia 2023: Nico Denz doubles up on Stage 14, Ineos let Bruno Armirail take pink from Geraint Thomas”. eurosport.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  55. ^ Hamilton, Alastair (21. 5. 2023). „GIRO'23 Stage 15: Brendon McNulty Takes His Grand Tour Stage!”. PezCycling News. Приступљено 15. 6. 2023. 
  56. ^ Fletcher, Patrick (23. 5. 2023). „Giro d'Italia: Almeida outduels Thomas on stage 16 atop Monte Bondone”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  57. ^ Fletcher, Patrick (24. 5. 2023). „Giro d'Italia: Alberto Dainese wins stage 17 bunch sprint in Caorle”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  58. ^ Fotheringham, Alasdair (25. 5. 2023). „Giro d'Italia: Filippo Zana beats Thibaut Pinot to conquer Zoldo Alto on stage 18”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  59. ^ Fletcher, Patrick (26. 5. 2023). „Giro d'Italia: Buitrago wins queen stage to Tre Cime Lavaredo”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  60. ^ Fotheringham, Alasdair (27. 5. 2023). „Giro d'Italia: Primoz Roglic poised for overall victory with stage 20 mountain time trial win”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  61. ^ Fotheringham, Alasdair (28. 5. 2023). „Giro d'Italia: Primoz Roglic secures overall victory in Rome”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  62. ^ „Giro d’Italia results categories, explained”. velonews.com. Competitor Group, Inc. Приступљено 15. 6. 2023. 
  63. ^ „Giro d’Italia Guide”. inrng.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  64. ^ „Giro 2023 route stage 2: Teramo - San Salvo”. cyclingstage.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  65. ^ а б в г д ђ „100th Giro d'Italia classifications demystified”. cyclingnews. com. 2. 5. 2017. Приступљено 15. 6. 2023. 
  66. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Ostanek, Daniel (5. 5. 2023). „Giro d'Italia classifications, jerseys and rules explained”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  67. ^ „Giro d'Italia revives Ciclamino jersey for points classification”. cyclingnews.com. 18. 4. 2017. Приступљено 15. 6. 2023. 
  68. ^ „2010 Giro Jersey Presented In Florence”. Cyclingnews.com. 15. 1. 2010. Приступљено 15. 6. 2023. 
  69. ^ а б Il Garibaldi 2023, стр. 19.
  70. ^ Nicholas, Riley. „Ultimate Giro D’Italia Jersey Guide: The Maglia Rosa And More”. biketips.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  71. ^ „Giro d'Italia: Bais, fuga da sogno”. aostasports.it (на језику: италијански). 12. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  72. ^ „Giro prizes: More than just the pink jersey”. velo.outsideonline.com. 23. 5. 2016. Приступљено 15. 6. 2023. 
  73. ^ Corallo, Alfredo (26. 5. 2023). „Giro d'Italia, 19 tappa: Buitrago vince sulle Tre Cime, Thomas resta in rosa”. sport.sky.it (на језику: италијански). Приступљено 15. 6. 2023. 
  74. ^ Fletcher, Patrick (7. 5. 2023). „As it happened: Giro d'Italia stage 2 saw late crash and victory for Jonathan Milan”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  75. ^ Fletcher, Patrick; Fotheringham, Alasdair (7. 5. 2023). „Tao Geoghegan Hart takes Giro d'Italia KOM jersey as McNulty is downgraded”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  76. ^ Fletcher, Patrick (7. 5. 2023). „How timing errors put Brandon McNulty falsely into KOM jersey at Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  77. ^ „Giro 2023: Why not Evenepoel, but Arensman wears the youth jersey on Wednesday”. netherlands.postsen.com. 9. 5. 2023. Архивирано из оригинала 16. 06. 2023. г. Приступљено 15. 6. 2023. 
  78. ^ Hood, Andrew (16. 5. 2023). „More riders leave Giro d-Italia with Covid: Who will be next”. velonews.com. Приступљено 15. 6. 2023. 
  79. ^ Skelton, Jack (14. 5. 2023). „Giro d'Italia: Remco Evenepoel withdraws from race lead because of Covid-19”. bbc.co.uk. Приступљено 15. 6. 2023. 
  80. ^ а б в г д ђ е ж „Giro d'Italia Classifications 2023”. giroditalia.it. RCS Sport. Приступљено 29. 6. 2024. 
  81. ^ „Giro d'Italia medical report: 51 riders don't manage to reach rome due to many crashes, illnesses and covid-19”. cyclinguptodate.com. 29. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  82. ^ Macmichael, Simon (1. 3. 2022). „UCI bans Russian and Belarusian national teams after invasion of Ukraine”. road.cc. Приступљено 31. 12. 2023. 
  83. ^ „The UCI takes strong measures in the face of the situation in Ukraine” (Саопштење). UCI. 1. 3. 2022. Приступљено 6. 1. 2024. 
  84. ^ Mallon, Ryan (3. 5. 2023). „Russian and Belarusian cyclists to be allowed to race at world championships and other UCI events as “neutrals””. road.cc. Приступљено 31. 12. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Гранд тур трке
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђиро_д’Италија_2023.&oldid=28899886”