Ђуро Виловић
Ђуро Виловић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 11. децембар 1889. |
| Место рођења | Брела, Аустроугарска |
| Датум смрти | 22. децембар 1958. (69 год.) |
| Место смрти | Бјеловар, ФНР Југославија |
Ђуро Виловић (Брела, 11. децембар 1889 — Бјеловар, 22. децембар 1958) био је југословенски публициста и књижевник и припадник Југословенске војске у отаџбини. Рођен је у католичкој породици у Брелима код Макарске.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Живот му је више него драматичан. Похађао је Римокатоличку богословску школу и богословски факултет у Задру, а затим — Филозофски факултет у Бечу. Рукоположен је за свештеника 1913. године, неколико година је био свештеник у католичкој цркви, а онда је изразио жељу да, после Првог светског рата, пређе у православну веру. Но, ту му жељу нису испунили надлежни у Патријаршији Српске православне цркве, пошто, није хтео нипошто, да буде католик онда је покрштен код протестаната.
Према његовим књижевним делима и расправама о језику и народима на Балкану, може се закључити, да је схватио — да Римокатоличка црква користи нецивилизацијске методе у остваривању својих циљева. То сазнање је, било пресудно при одлуци, да се одрекне католичанства. Напустио је свештенички позив и оженио се Српкињом — православне вере.[2]
Оптужница
[уреди | уреди извор]
Раније познат по својим националистичким ставовима, постао је близак сарадник Драгољуба Михаиловића и пришао је четничком покрету. Због тога је на Београдском процесу 1946. године осуђен на 7 година затвора. Занимљиво је да је од праваша и свећеника завршио у друштву четника Драже Михаиловића.[3]
Послије одслужења казне живио је у Бјеловару, гдје је и преминуо 22. децембра 1958. године.[4]
Књижевност
[уреди | уреди извор]Виловић је био значајан аутор хрватске књижевности. Естета, прво издање из 1919. Аутобиографски роман вјечних боема. Аутор тематизира ликове хрватских декадената, сањара и боема. Између два светска рата био један од најпопуларнијих књижевника у Југославији. Књижевна дела Ђуре Виловића су уврштена у хрватску књижевност.[4]
Објавио је пет, веома читаних, романа:
- „Естета” (1919),
- „Међумурје” (1923),
- „Три сата” (1925),
- „Мајстор душе” (1931)
- „Звоно је оплакало дјевицу” (1938)
И три приповетке:
- „Загаљени живот” (1923),
- „Мандорлато” (1924)
- „Хрватски сјевер и југ” (1930).
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Jure Vilović — „Đuro”
- ^ Ðuro Vilović Picukare
- ^ Gordana, Vilović. „Moj stric Ðuro politički je loše prosuđivao”. mvinfo.hr (на језику: хрватски).
- ^ а б „Vilović, Đuro | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 1. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Djuro (, Vilović (1931). Majstor Dusa. Zagreb: Binoza.>
- Vilović, Đuro (2010). Picukare : jednostruka kronika mnogostrukog sela. Zagreb: V.B.Z. ISBN 9789533041827.
- Žutić, Nikola (2012). Đuro Vilović : od župnika do četnika. Beograd. ISBN 978-86-7403-176-6.
- Vilović, Đuro (2009). Krvava crkva : hrvatski popovi i fratri u raspadu Jugoslavije i u pokoljima Srba. Beograd: Srpska radikalna stranka. ISBN 978-86-7886-060-7.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
