Јавор маљавог цвета
| Јавор маљавог цвета | |
|---|---|
| |
| Стабло у ботаничкој башти Кју гарденс | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | A. erianthum
|
| Биномно име | |
| Acer erianthum Schwerin
| |
| |
| Ареал у Кини | |
| Синоними | |
| |
Јавор маљавог цвета (Acer erianthum) име рода је латински назив за јавор, али истовремено је и придев: ācer, ācris, ācre који значи оштар, оштра, оштро вероватно због оштро зашиљених режњева листа већине јавора. Епитет врсте је сложеница од две грчке речи εριον (вуна) и ανϑοϛ (цвет) због маљавог тучка. Acer erianthum је први открио ирски хортикултуриста и синолог Хенри (Augustine Henry, 1857-1930) у Сичуану током 1880-их, а затим га је италијански мисионар Гиралди (Giuseppe Giraldi, 1848-1901) пронашао у покрајини Шенси 1897. Назив је дао немачки ботаничар Шверин (Fritz Kurt Alexander von Schwerin, 1847-1925) описавши врсту 1901. у Mitteilungen der Deutschen Dendrologischen Gesellschaft. Berlin 10: 59 на основу материјала који му је послао Хенри. Шверин је описао цвет „као мале беле четкице из којих вире само прашници“. Занимљиво је да је овај аутор први описао и жалосну оморику 1920. као форму Picea omorika f. pendula Schwer. мислећи да је има негде у Европи. У кинеском називу јавор маљавог цвета (毛花枫, мао хуа фенг) такође је особина цвета основа за назив.[1][2]
Опис врсте
[уреди | уреди извор]Листопадан жбун или мало дрво, висине до 15 m. Кора је зеленкасто сива; гранчице голе; зимски пупољци ситни са 8 љуспи длакавих уз руб.
Листови на голим танким петељкама 5-9 cm дигим; лиска папираста, 9-10 × 8-12 cm, адаксијално тамнозелена, гола, абаксијално светлозелена гола осим чуперака белих длачица у пазуху нерава, мрежасте нерватуре, заобљене или срцасте основе, обично са 5 режњева, ретко са 7; режњеви јајасти или тругластоовални, зашиљеног врха, оштро и неравномерно назубљени.[3][4]
Цветови у терминалним, усправним андромоноецијским, сложеним метличастим гроздовима, 6-9 × 1-1,8 cm, сомотасто длакавим или голим, са више десетина цветова, који су најгушђи у горње две трећине. Цветне дршке танке 3-4 mm дуге; Цветови око 6 mm са 5 јајастих или широко јајастих чашичних листића, споља сјајни голи, паперјасто длакави дуж ивица и унутра; круница петочлана, објајастих голих латица, нешто краћа од чашице, прашника 8, 3-4 mm дуги код мушких цветова, много краћи код хермафродитних, али дужи од перианта, филаменти голи. Плодник густо сомотасто длакав са жућкастим длачицама, стубић готово го. Цветање у мају, мушки цветови се отварају пре хермафродитних и опадају по полинацији.[5][3]
Крилате орашице у богатим метлицама 10 cm дугим и 8 cm широким, зеленкастољубичасте, у младости густо сомотасто длакаве, зреле голе; саме орашице скоро округле, пречника око 5 mm, са мрежастом нерватуром. Орашице са крилом дуге 2,5-3 cm и око 1 cm широке. Леђне линије крила заклапају нешто већи угао од 180о, при врху крила затупаста или благо зашиљена. Плодоноси у августу-септембру.[3]
Ареал
[уреди | уреди извор]Од природе расте у кинеским провинцијама Гансу (јужно), Гуангси (северно), Хубеј (западно), Шенси (јужно), Сичуан и Јунан, као и суптропским областима јужних и источних Хималаја; у мешовитим шумама од 1000 до 2800 m н.в. То је подручје богато врстама јавора. Тако, на пример, у Сичуану расте 26 врста.[6]
Јавор маљавог цвета се појавио на Западу тек 10 година пошто је описан када је из семена које је послао истраживач и „ловац на биљке“ Вилсон (Ernest Henry Wilson, 1876-1930) произведена садница у ботаничкој башти у Единбургу (Royal Botanic Gardens, Edinburgh) 1911. Године 1968. ово стабло било је високо 3,5 m. До данашњих дана врста је изузетно ретка ван Кине и околних земаља. У САД је интродукован 1936.[7] У Србији је незабележен.
Биоеколошке карактеристике
[уреди | уреди извор]Добро се развија на сунчаним позицијама и у делимичној сенци на добро дренираним земљиштима. Спорог је раста; прилагођен је условима континенталне климе.
Значај
[уреди | уреди извор]С обзиром на малу распрострањеност ван природног ареала има мали значај. Као и већина јавора и јавор маљавог цвета је извор шећерног сирупа.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Rushforth, K. (1999): Trees of Britain and Europe.
- ^ Collins ISBN 0-00-220013-9. Gelderen, D.M. van, Jong, P.C.de & Oterdoom, H.J. 1994. Maples of the world. Timber Press, Portland, Or., 458 pp. ISBN 0-88192-000-2.
- ^ а б в Флора Кине
- ^ Dirr, M. (1990): Manual of woody landscape plants: their identification, ornamental characteristics, culture, propagation and uses. 4th edition. Stipes Publishing, Champaign Illinois USA.
- ^ De Jong, P. C. (1976): Flowering and Sex Expression in Acer l. A Biosystematic Study. Department of Plant Taxonomy and Plant Geography, Agricultural University, Wageningen, The Netherlands
- ^ Jingyun Fang, Zhiheng Wang, Zhiyao Tang (2011) Atlas of Woody Plants in China: Distribution and Climate, Том 1. Springer Berlin Heidelberg.
- ^ United States Department оf Agriculture Inventory No. 127 (1941): Plant Material Introduced by the Division of Plant Exploration and Introduction, Bureau of Plant Industry, April 1 to June 30, 1936 (NOS. 114314-116965) Washington, D. C.
