Пређи на садржај

Једидија Едија Були

С Википедије, слободне енциклопедије
Једидија Були
Пуно имеЈедидија Едија Були
Датум рођења1834.
Место рођењаБеоград,  Кнежевина Србија
Датум смрти2. септембар 1907.
Место смртиБеч, Аустроугарска

Једидија Едија Були (Београд, 1834 — Беч, 2. септембар 1907) био је први истакнути члан сефардске породице Були из Београда. По занимању је био трговац и банкар, а осим тога вршио је и функцију председника Јеврејске сефардске општине. Био је именован за посланика Народне скупштине, што је био први пут да је за посланика именован Јеврејин. За своје заслуге вишеструко је одликован.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Једидија Були, познат као Едија, рођен је у Београду 1834. године, као син Јакова Булија.[1] По занимању је био трговац и банкар. Захваљујући успешном пословању и друштвеном ангажовању уживао је велико поштовање. Био је први истакнути члан породице Були, али ни остали чланови породице нису заостајали за њим. Едија се два пута женио. У првом браку добио је сина Бенциона (1867—1933), а у другом браку синове Хуга (1875–1941/42), Морица (1876—1936) и Жака и ћерку Софију.[2] Преминуо је 2. септембра 1907. Године у Бечу и четири дана касније сахрањен је на Сефардском Гробљу у Београду.

Породица Були помиње се у попису „арачких глава“ (пореских обвезника) још 1826. године. Као један од београдских Јевреја наведен је Јаков „Булиј“, који је несумњиво био члан породице Були.[3][4] Представљала је једну од најугледнијих београдских сефардских породица. Крајем 19. и почетком 20. века учествовали су у стварању друштвеног и политичког живота у Београду.[5] Дала је два председника Јеврејске сефардске општина и три посланика Народне скупштине Србије. Едијина супруга Меркуша Були (1834—1934) била је једна од оснивачица Јеврејског женског друштва (1874), првог женског удружења основано у Србији уопште.[6] Била је његова председница у периоду од 1894. до 1912. године.[7]

Најстарији син Бенцион био је банкар, народни посланик у Скупштини Србије и добротвор. Велики допринос дао је у српском банкарству и трговини. Током Првог светског рата сопственим средствима оснивао је прихват српских избеглица у Нишу, Скопљу и Солуну. Део своје заоставштине тестаментом је оставио Београдском универзитету, Јеврејској сефардској општини и бројним јеврејским друштвима. За свој допринос у многим сферама српског друштва вишеструко је одликован. Један парк на Дедињу, у београдској општини Савски Венац, носи његово име.[8]

Хуго Були био је значајна личност за развој спорта у Србији, а посебно фудбала. Он је, између осталог, 1896. донео у Србију прву фудбалску лопту. Био је члан гимнастичког друштва Соко и један је од оснивача Лоптачке секције 1896. године. Заједно са Густавом Фајфером руководио је првом фудбалском утакмицом која је одиграна у Београду.[9]

Мориц Були био је лекар бактериолог. На позив владе Србије учествовао је у сузбијању куге у селу Уровица код Обреновца, у пролеће 1910. године. Током балканских ратова радио је као лекар пољске болнице Дринске дивизије. У Првом светском рату је као болнички бактериолог учествовао у сузбијању пегавог тифуса у Нишу. После рата залагао се за изградњу савременог водовода у Београду. Учествовао је у формирању бактериолошке службе у Београду. Захваљујући његовом ангажовању подигнута је бактериолошка лабораторија за испитивање воде. На основу његових нацрта изграђен је Дезинсекциони завод у Београду.[10]

Жак Були био је познати београдски трговац и хотелијер. Био је власник хотела „Ројал” у улици Краља Петра до почетка Другог светског рата. Жак и Хуго страдали су у холокаусту.

Жаков син Мони де Були био је песник, новинар и књижевни критичар. Налазио се међу оснивачима нових књижевних покрета, песничких прогласа и публикација. После Првог светског рата отишао је у Париз, где је ушао у круг најпознатијих француских надреалиста. По повратку у Београд, 1926. је са Ристом Ратковићем покренуо часопис „Вечност”, који је заступао идеје надреалиста. Вративши се у Париз постаје члан многих авангардних група и покреће више часописа.[9]

Привредна делатност

[уреди | уреди извор]

Едија Були Каријеру је започео као трговац, а касније је основао банку коју је после његове смрти преузео и још успешније утемељио његов најстарији син Бенцион. Био је заслужан за ширење трговинских веза Србије са иностранством, а истовремено је био и председник Трговачке штедионице и члан првог Есконтног одбора Привилеговане народне банке. Осим тога био је члан Тарифног одбора Српске државне железнице и Трговачког суда.[1] Пословао је заједно са својим братом Давидом Булијем и њих двојица успела су да породицу Були уздигну у ред најбогатијих и најугледнијих београдских породица, какви су били Хаџитомићи и Баба-Дудићи и појединаца попут Ђорђа Вајферта, браће Рашић, Илије Ковачевића или Игњата Бајлонија.

Политичко ангажовање

[уреди | уреди извор]

Едија Були уживао је углед и поштовање кнеза, касније краља Милана, а касније и краља Александра. Указима кнеза (1881), потом краља (1885) Милана Обреновића и краља Александра Обреновића (1895) био је именован за посланика Народне скупштине.[1] Међу четрдесет чланова скупштине био је то први пут да је за посланика именован један Јеврејин из Београда. Био је именовани јеврејски посланик, а посланичко именовање пренето је на његовог брата Давида, а касније на сина Бенциона.[7] Као члан Српске напредне странке 1881. године изабран је за општинског одборника у Београду.[1]

Активности у сефардској заједници

[уреди | уреди извор]

Едија Були био је истакнути члансефардске заједнице у Београду. Активно је учествовао у раду више хуманитарних организација.[1] У периоду од 1897. До 1907. вршио је функцију председника Јеврејске сефардске општине, на ком месту је заменио Јакова Алкалаја. Као и његов претходник, Едија Були се залагао за подизање нове синагоге Бет Јисраел у улици Цара Уроша. Присуствовао је и свечаности поводом полагања камена темељца, 10. маја 1907. године. Камен темељац положио краљ Петар I Карађорђевић.[7] Том приликом у темеље зграде положена је повеља писана на пергаменту, хебрејском и српском језику, коју је краљ потписао. Едија Були није дочекао завршетак изградње синагоге, која је освећена 8. септембра 1908.[11]

Одликовања

[уреди | уреди извор]

За своје заслуге Едија Були је одликован Орденом Белог орла V степена, Таковским крстом V степена и Медаљом обновљене Краљевине.[7]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Гаон, Александар (2011). „Були, Једидија”. Знаменити Јевреји Србије : биографски лексикон (PDF). Београд: Савез јеврејских општина Србије. стр. 45. ISBN 978-86-915145-0-1. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 05. 2021. г. Приступљено 8. 5. 2021. 
  2. ^ Daković, Nevena; Mitrović, Biqana (2018). „MONI BULI: SLIKE I REČI POTRAGE ZA IDENTITETOM”. Graničnici sećanja : jevrejsko nasleđe i Holokaust (PDF). Beograd: Savez jevrejskih opština Srbije. стр. 97—114. ISBN 978-86-88113-13-7. Приступљено 8. 5. 2021. 
  3. ^ Перуничић, Бранко (1964). Београдски суд 1819 – 1839. Београд: Историјски архив Београда. стр. 339. 
  4. ^ Бачко, Александар (16. 3. 2019). „СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – БУЛИ”. ПОРОДИЧНО ПОРЕКЛО. Приступљено 8. 5. 2021. 
  5. ^ Рожман 2017, стр. 8
  6. ^ Filipović, Jelena; Vučina Simović, Ivana (2013). „PHILANTHROPY AND EMANCIPATION AMONG SEPHARDIC WOMEN IN THE BALKANS IN TIMES OF MODERNITY” (PDF). Journal of Sefardic Studies. Society for Sefardic Studies. 1: 78—95. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 04. 2015. г. Приступљено 14. 9. 2016. 
  7. ^ а б в г Рожман 2017, стр. 17-18
  8. ^ Рожман 2017, стр. 18-20
  9. ^ а б Рожман 2017, стр. 21
  10. ^ Рожман 2017, стр. 20
  11. ^ Lebl, Ženi (2001). „Sinagoge u Beogradu”. Do "konačnog rešenja" : Jevreji u Beogradu 1521-1942 (PDF). Beograd: Čigoja štampa. стр. 233-235. Приступљено 8. 5. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Једидија_Едија_Були&oldid=28528606”