Пређи на садржај

Јован Стејић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Стејић
Лични подаци
Датум рођења1803.
Место рођењаАрад, Хабзбуршка монархија
Датум смрти1853.
Место смртиБеоград, Кнежевина Србија
ПребивалиштеСрбија
НационалностСрбин
Научни рад
ПољеОрганизација здравствене службе
Познат поМедицинским и књижевним делима, због којих је дошао у сукоб са Вуком Караџићем
Лични лекар кнеза Милоша Обреновића

Јован Стејић (Арад, 1803 — Београд, 1853) био је први Србин свршени доктор медицине. Он је из Хабзбуршке монархије дошао да ради у обновљену Србију. Био је творац српске медицинске терминологије, први српски антрополог, главни секретар Државног совјета, борац за реформу српског језика и правописа, борац за права појединца и грађанина. Као припадник прве генерације српске стваралачке интелигенције своје знање и труд уложио је у културно просвећивање Срба и изградњу модерне српске државе у првој половини 19. века. Заједно са др Карлом Пацеком један је оснивача српског грађанског санитета и 1831. издавач првог медицинског списа у Србији.[1]

Живот

[уреди | уреди извор]

Јован Стејић рођен је у Араду 1803. године. Након што је добио стипендију Саве Текелије, школовао се у Сегедину где је завршио средње образовање. Медицински факултет студирао је у Пешти. Докторирао је у Бечу 1829. године.[2]

Како га је при крају студија медицине стипендирао господар Јеврем Обреновић, др Јован Стејић је по повратку у Србију прво дошао код њега у Шабац 1829. године.[3] У Крагујевац је отишао 1830. године, након што га је Кнез Милош предложио за свог личног лекара и васпитача својих синова Милана и Михајла. Ову дужност обављао је од 1830. до 1832. године.[4] После њега је ову дужност обављао лекар Нестор Месаровић који је студије медицине завршио у Пешти 1828. године.[5][6]

Доктор Стејић је након штампање свог првог оригиналног списа, у коме је користио модерно слободоумно размишљање, „Сабор истине и поуке“, одступио од новоприхваћеног Вуковог правописа. Кнезу Милошу се, на такав начин Стејићевог писања, са жалбом обратио Вук Караџић писмом у ком је навео: „Тај спис је опаснији за Вас од прокламације Чарапића и учитеља Мије.“ Стејић је прихватио Вуково писмо, али је одбијао да се у писмо уносе црквено–словенске речи а ортографија коју је написао практично је онемогућила увођење Вуковог писма све до 1868. године.

Увређен овим поступком Вука Караџића, др Стејић је напустио Србију 1832. године и прешао у Земун где се осам година бавио приватном лекарском праксом. Повремено је долазио да помаже др Куниберту у лечењу Милошеве породице. Док је живео у Земуну јавља се 1837. године као сарадник Тироловог календара "Ураније".[7]

Коначно се вратио се у Србију 1840, након Милошевог протеривања, када је постављен за шефа грађанског санитета[8] (у Попечитељству внутрених дела), а 25. јуна 1845. године и за главног секретара Државног совјета.[9] Ову дужност обављао је све до своје смрти 1853. године.[10]

Доктор Стејић је по повратку у Србију, у Београду 1845. године подигао кућу са елегантним доксатом у Македонској 21 у којој је живео са породицом. Ова кућа у себи скрива једну супротност која није позната и многим београђанима. Наиме, Стејић који је за живота био заклети научник и просветитељ, врло критичан према религији, није могао ни да претпостави да ће наследници 1930. године, његову кућу продати београдским исусовцима, који су је претворили у манастир. У овом манастиру и данас живи троје исусоваца.[11]

Дело

[уреди | уреди извор]

Србија је 1829. имала пет лекара. Поред Јована Стејића, ову петорку чинили су Бартоломе Силвестар Куниберт,[12] Ђорђе Новаковић из Јагодине, Глигорије Рибаков, Рус који је радио у Пожаревцу (који се изговарао да је изгубио диплому) и непознати турски лекар у Чачку. Међу овим лекарима, Јован Стејић се истицао јер је био личност изузетног квалитета. Те своје способности, не само као лекар већ и као књижевника, испољио је кроз стварање српског лекарског кадра, разноврсне културне, здравствене и друштвене делатности.

Заједно са Карлом Пацеком један је оснивача српског грађанског санитета и 1831. издавач првог медицинског списа у Србији (Поученије за лечење болести холере).

Такође је међу првима у Србији био заговарник идеје о макробиотичком начину исхране и живота. Превео је са немачког језика књигу „ Макровиотика, или наука о продужењу живота човеческог. Није штампарска грешка, јер је др Стејић тако изговарао реч макробиотика.[13]

Јован Стејић се може сматрати и пиониром трансфузиологије о чему говори цитат доктор Будимир Павловић, кустоса Музеја медицине Српског лекарског друштва у Београду,

Стејићева књижевна дела: Макровиотика или Наука о продуженію живота човеческог (1826) и Антропологија или наука о човеку (1853)

Дела

[уреди | уреди извор]

Књижевни рад др Јован Стејић на пољу телесне и духовне хигијене може се упознати кроз неке од наслова:[14]

  • Макровиотика или Наука о продуженію живота човеческог, Стејићев превод са додацима, дела аутора Христова Вилхелма Хуфеланда (Беч, Типографија конгрегација Махитариста 1826)
  • Мудра изреченија из разних писаца (1835)
  • Умотворине различитости (1839)
  • Шта треба јести и пити (1842)
  • О држави, из Веберовог Демокрита (1847)
  • Европа, из државног речника Ротека и Велкера (1849)
  • Критика на Вуков превод Новог Завјета (1850)
  • Антропологија или наука о човеку (1853)
  • Предлог за Србски ријечник и Србску граматику (1866)
  • Домаћи лекар и правила за болеснике 3. издање Београд (1870)
  • Забаве за разум и срце и друго

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Прва страна четврте књиге Забаве за разум и срце (1836)
    Прва страна четврте књиге Забаве за разум и срце (1836)
  • Прва страна Новог прилога за душевну забаву (1839)
    Прва страна Новог прилога за душевну забаву (1839)
  • Кућа Јована Стејића, Македонска 23, данас Црква Светог Петра у Београду
    Кућа Јована Стејића, Македонска 23, данас Црква Светог Петра у Београду

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ružić Z. Nedeljković R, et al. Istorija zdravstvene kulture Kragujevca i njen uticaj na savremenu zdravstvenu zaštitu ovog područja. Med Čas 1998; 1–2: 40–9.
  2. ^ Михаиловић В. „Први дипломирани лекари у обновљеној Србији.”. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo: 128—43. 1937. .
  3. ^ Време", Београд 1941. године
  4. ^ Станојевић В. Шабац и Подриње у историји српске медицине у деветнаестом веку. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo: 399—403. 1958.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  5. ^ Брана Димитријевић: Мостови Васе Пелагића, приступљено 6. августа 2017.
  6. ^ Српски биографски речник, том 6, 2014. године, страна 376.
  7. ^ "Време", Београд 1937. године
  8. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1931. године
  9. ^ "Просветни гласник", Београд 1910. године
  10. ^ Arhiva. Kragujevac: Medicinski fakultet univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2012.
  11. ^ Ненад Новак Стефановић, Једна кућа једна прича, Манастир у центру града, Политика он лајн, 25.12.2010.[1]
  12. ^ Душан Т. Батаковић, Поговор, у Др. Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића 1804-1850, Књига друга, Просвета, Београд 1988. pp. 311-328.
  13. ^ Хуфеланд К. В. (превод и уређење Стејић Ј). Макровиотика или Наука о продуженію живота човеческог Период: Беч, 1826
  14. ^ Arhiva Muzeja zdravstvene kulture. Kragujevac: Klinički centar „Kragujevac“, 2012.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Стејић&oldid=29030509”