Јуриј Љвович Ракитин

Јуриј Љвович Ракитин
Јуриј Љвович Ракитин
	Јуриј Љвович Ракитин
Пуно име	Јуриј Љвович Ракитин (рођ. Јоњин)
Датум рођења	23. мај 1882.
Место рођења	Харков, Руска Империја
Датум смрти	21. јул 1952. (70 год.)
Место смрти	Нови Сад, ФНРЈ
Занимање	Позоришни редитељ, педагог, глумац
Активни период	32 године у Српском народном позоришту
Значајни радови	"Вишњик" Антона Чехова, СНП, Нови Сад и др.

Јуриј Љвович Ракитин (рус. Юрий Львович Ракитин) (право презиме Јоњин) (Харков, Руска Империја, 23. мај 1882 - Нови Сад, 21. јул 1952), редитељ, позоришни радник, педагог и глумац.

Рођење и школовање

Јуриј Љвович Ракитин, родио се као Јоњин. Био је син Лава Алексејевича Јоњина, судског приправника и Лидије, рођене Козлов. Услед очевих честих премештаја (напредовања у послу) породица се стално селила, па се Ракитин школовао у више градова. Основну школу и три разреда гимназије завршио је у Калуги, где му је отац био истражни судија, а четврти разред завршава у Првој московској класичној гимназији јер је Лав Јонин у Москви постављен за судију окружног суда. Од петог до осмог разреда, до матуре, Ракитин похађа гимназију у Иркутску пошто му је отац у томе граду постављен за апелационог судију.^[1]

Веома рано је постао заљубљеник у позориште. Већ након 1902. године, када је матурирао, почиње да организује дилетантске представе и сам у њима да глуми. Иако је то било против очеве воље, све више се посвећује позоришту, тако да је у пролеће 1905. године у Петрограду завршио трогодишњу Глумачку школу при императорским театрима, у класи великог глумца Владимира Н. Давидова.^[2] Ракитинова дипломска представа Вишњик А. П. Чехова изведена је у пролеће 1905. године. Пред сам дипломски, из обзира према очевом државном звању, Јуриј Љвович Јоњин узима уметничко име Ракитин.^[1]

Позориште

Убрзо потом, Ракитин бива ангажован у Театар-студију, којим је руководио бунтовни Всеволод Е. Мајерхољд. Чланови овог Студија били су углавном млади глумци ангажовани на налажењу нових театарских форми. У подмосковском месту Пушкино, Ракитин у саставу ове трупе проводи цело лето и заједно спремају комаде Метерлинка, Хауптмана и Ибзена. Студио је кратко време постојао, до јесени 1905. године. ^[1] Након тога је Ракитин режирао и глумио у Тифлису (Тбилиси) од 1906. до 1907, у Московском художесественом театру од 1908. до 1911; од 1912. до 1917. редитељ је Александринског театра у Петрограду.^[3]

Немири

Током Октобарске револуције 1917. затекао се у Петрограду и већ као афирмисани редитељ и асистент Мајерхољда - члана позоришних одбора и комисија. Пошто су уследиле неподношљива глад, смањене могућности за професионални рад, а сам Ракитин није делио идеје "црвених", преселио се на имање рођака поред Гомеља (Белорусија), где су му већ били жена и једногодишњи син Никита. Након тога крећу сталне селидбе и понеки ангажман у Кијеву, Харкову, Одеси и на Криму

Стигавши у Цариград, 1920. године напушта отаџбину, у коју се никада више неће вратити.

Народно позориште у Београду и Београд

Иако је имао намеру да се из Цариграда пресели за Париз. На позив Милана Грола, управника Народног позоришта у Београду улази 1921. године у свет српског позоришта у којем ће остати до краја. У тим веома мукотрпним почецима рада на српским просторима, сарађивао је са редитељем Михаилом Исајловићем.

Између два рата, режирао је 90 драмских дела (трагедије, водвиље, комедије) и 8 опера. Такође је пре рата сарађивао са српским листовима у руској емигрантској штампи. Ту је објављивао позоришне расправе, сећања на савременике и своје успомене. Био је активан у емигрантским организацијама, редакцијама новина, аматерским позоришним трупама, у Савезу руских писаца и новинара у Југославији. Одликован је орденима Св. Саве 4. и 3. реда (1923. и 1940). ^[2]

Ракитин је све до 1947. режирао у београдском Народном позоришту, али је гостовао и у Скопљу (1922/23) и у Сарајеву (1923/24).

За време Другог светског рата, био је тешко болестан, преживео је неколико операција због чега је лежао више од две и по године. У том периоду режирао је само две представе.^[1] Након рата, због одређеног идеолошког неслагања, на Глигорићеву иницијативу, Ракитину је 1946. одузета режија Кола мудрости двоја лудости Островског и бива пензионисан као неподобан.^[2]

Нови ангажмани и Нови Сад

Током лета исте године гостује три месеца у Новом Саду и режира три представе (Молијеровог Тартифа, Гогољевог Ревизора и три Чеховљеве једночинке: Медвед, Просидба и Свадба), а сезону 1946/47. хонорарно режира у Шапцу.

Наредне сезоне (1947/48) Ракитин је реактивиран и постављен за сталног редитеља Српског (тада Војвођанског) народног позоришта у Новом Саду, у којем остаје до смрти, 1952. године. У том периоду (1947—1952) на сцени Српског народног позоришта поставио је на сцену десет представа.^[1]

"Поред редитељског посла Јуриј Ракитин се бавио и педагошким радом како у Београду, тако и у Новом Саду. У Глумачкој школи у Београду код њега су учили: Раша Плаовић, Мата Милошевић, Милан Ајваз, Дара Милошевић, Невенка Урбанова, Бора Ханауска, Теја Тадић и други. Глуму је предавао у Новом Саду, прво у Драмском студију, а потом у Државној позоришној школи. Режирао је две представе (1949) својих ученика, међу којима су се истицали Стеван Шалајић и Мира Бањац."^[1]

Смрт и завештање

Сахрањен је у Новом Саду, у Руској парцели на Успенском гробљу. Његова заоставштина (дневници, документа, рукописи, фотографије) Јурија Љвовича Ракитина налазе се у великом броју у Позоришном музеју Војводине.^[4]

Ракитинове режије у Српском народном позоришту:

Жан Батист Поклен Молијер - Тартиф
Максим Горки - Васа Железнова
Александар Николајевич Островски - Девојка без мираза
Александар Николајевич Островски - Вуци и овце
Жан Батист Поклен Молијер - Грађанин племић
Антон Павлович Чехов - Вишњик
Александар Николајевич Островски - Без кривице криви
Хенрик Ибзен - Дивља патка
Карло Голдони - Мирандолина
Лав Николајевич Толстој - Живи леш
Жан Батист Поклен Молијер - Учене жене^[1]

О Ракитину

„Ракитин, је без сумње, био један од најзначајнијих редитељау историји српског позоришта и својим стваралачким умећем оставио је траг дуг 32 године. И критика, а и сами актери његових представа окарактерисали су Ракитинов целокупан редитељски рад као висока уметничка остварења. Представа Вишњик ушла је у антологијске представе, не само Српског народног позоришта већ целокупног српског театра... Ова је представа названа Ракитиновом лабудовом песмом, и вероватно је његово најбоље уметничко остварење. Један критичар је рекао да се 'на Ракитиновим представама поправљају душе, искорењују страсти и отварају очи пред заблудама'”^[1]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ЛЕСКОВАЦ, Милена. Јуриј Љвович Ракитин у Српском народном позоришту, каталог изложбе, Нови Сад, Позоришни музеј Војводине, 2003.
^ ^а ^б ^в ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Новог Сада. Књ. 23, Рад-Рог, гл. уредник Душан Попов, Нови Сад, Новосадски клуб, Дневник, 2004. стр.132-135.
^ Jovanović, Raško V. Leksikon drame i pozorišta. Jaćimović, Dejan. Beograd. ISBN 9788607019991. OCLC 883837997.
^ Sad)., Pozorišni muzej Vojvodine (Novi (2007). Pozorišni muzej Vojvodine : povodom 30 godina Pozorišnog muzeja Vojvodine = Theater Museum of Vojvodina : for the 30th annyversary of Theater Museum of Vojvodina (2 iz. i dop. изд.). Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine. ISBN 9788685123788. OCLC 852730305.

Спољашње везе

[:0-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ЛЕСКОВАЦ, Милена. Јуриј Љвович Ракитин у Српском народном позоришту, каталог изложбе, Нови Сад, Позоришни музеј Војводине, 2003.

[:1-2] а ^б ^в ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Новог Сада. Књ. 23, Рад-Рог, гл. уредник Душан Попов, Нови Сад, Новосадски клуб, Дневник, 2004. стр.132-135.

[3] Jovanović, Raško V. Leksikon drame i pozorišta. Jaćimović, Dejan. Beograd. ISBN 9788607019991. OCLC 883837997.

[4] Sad)., Pozorišni muzej Vojvodine (Novi (2007). Pozorišni muzej Vojvodine : povodom 30 godina Pozorišnog muzeja Vojvodine = Theater Museum of Vojvodina : for the 30th annyversary of Theater Museum of Vojvodina (2 iz. i dop. изд.). Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine. ISBN 9788685123788. OCLC 852730305.

[1]

[2]

[3]

[4]