Љиљана Животић

Љиљана Животић
Љиљана Животић
Лични подаци
Датум рођења	10. април 1924.
Место рођења	Београд, Краљевина СХС
Датум смрти	13. април 1999. (75 год.)
Место смрти	Зрењанин, СР Југославија

Љиљана Животић (удато Ребезов) (Београд, 10. март 1923 — Зрењанин 13. март 1999) била је југословенска и српска позоришна глумица.

Биографија и каријера

Потекла је из глумачке породице, њен отац Душан био је редитељ, глумац и управник позоришта, мајка Олга глумица, а брат Велимир такође глумац.^[1]

Први пут се појавила на сцени позоришта као једногодишње дете у улози Есмералде, док је њена мајка тумачила Жервезу у Звонару Богородичине цркве, 1924. године.^[2] У позоришту где јој је отац био управник играла је годинама. Њен отац није желео да се она бави глумом и зато ју је уписао у Трговачку академију 1941. године. Међутим, Други светски рат је прекинуо њено школовање, па је она после бомбардовања Београда са мајком и братом отишла у Панчево.^[1]

У Дунавском народном позориште у Панчеву почињу њени први професионални глумачки кораци.^[3] На наговор тадашњег управника Марка Малетина децембра 1942. године је прошла аудицију и примљена за глумицу.^[1] Уз велику подршку редитеља Александра Верешчагина и Јован Путника формирала се у свестрану и комплетну глумицу.^[1]^[4]

У Светосавској цркви у Београду 1943. године венчала се са сценографом Владимиром Ребезовим, којег је упознала у Дунавском народном позориште у Панчеву.^[3]^[5] Од 1945. била је члан Српског народног позоришта у Панчеву све до 1958. године, када је прешла у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину.^[6] Пензионисана је 1980. године, али је још неко време наставила да игра.^[1]

За улогу Госпође Даџон у Ђаволовом ученику награђена је на Сусретима војвођанских позоришта (1970). Интерну новчану награду је добила два пута: у ДНП за Меланију у Поп Ћири и поп Спири и у панчевачком СНП за Коштану. У зрењанинском театру остварила је своје најбоље улоге. Александар Деспенић је 1992. за ТВ Нови Сад, у циклусу „У служби Талије“, приредио телевизијски портрет „Брачни и уметнички пар Ребезов“.^[1]^[7]

Улоге

Катаринке (Зона Замфирова)^[1]
Савета (Избирачица)
Собарица (Супруга)
Елена (Јунак)
Нинета (Звонар Богородичине цркве)
Босиљка (Дивљуша)
Софка (Честитам)
Маријета (Буцов)
Хијацинта (Скапенове подвале)
Светислав (Пут око света)
Ученица (Мамзел Нитуш)
Марија (Поноћна драма)
Служавка (Ивањске ватре)
Ђурђија (Потера)
Ружица (Луда Велинка)
Маријета (Вереница)
Друга девојка (На бунару)
Јулија (Меркаде)
Анкица (Поћерка пука)

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Животић Љиљана Српско народно позориште 25. 10. 2023.
^ Ј. Коњовић, М. Пуцова: „Ваттра и пепео“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 4;
^ ^а ^б Mesna zajednica Veljko Vlahović Zrenjanin zrenjanin.rs 25. 10. 2023
^ А-м, Гостовање Љиљане Ребезов у Новом Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 10
^ А-м, У Панчеву прослављена 90-годишњица Српског народног позоришта, НС, 1952, бр. 35, с. 4.
^ (Л. Дотлић), Народно позориште у Панчеву, ВС, 1948, бр. 15, с. 27-29
^ М. Томандл, Нешто из историје Народног позоришта у Панчеву, ВС, 1947, бр. 11, с. 3-8

[asd-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Животић Љиљана Српско народно позориште 25. 10. 2023.

[2] Ј. Коњовић, М. Пуцова: „Ваттра и пепео“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 4;

[asd2-3] а ^б Mesna zajednica Veljko Vlahović Zrenjanin zrenjanin.rs 25. 10. 2023

[4] А-м, Гостовање Љиљане Ребезов у Новом Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 10

[5] А-м, У Панчеву прослављена 90-годишњица Српског народног позоришта, НС, 1952, бр. 35, с. 4.

[6] (Л. Дотлић), Народно позориште у Панчеву, ВС, 1948, бр. 15, с. 27-29

[7] М. Томандл, Нешто из историје Народног позоришта у Панчеву, ВС, 1947, бр. 11, с. 3-8

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]