Пређи на садржај

Ибн Сина

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Авицена)
Ибн Сина
Ибн Сина, минијатура
Лични подаци
Пуно имеАбу Али ел Хусеин ибн Сина
Датум рођења(980-08-22)22. август 980.[1]
Место рођењаБухара, Персија
Датум смрти24. јун 1037.(1037-06-24) (56 год.)[1]
Место смртиХамадан, Персија
Филозофски рад
ЕпохаЗлатни век ислама
Регија
Школа филозофијеавиценизам
Интересовањамедицина, алхемија, астрономија, психологија, етика, филозофија, теологија, метафизика, физика, логика, математика, поезија
Идејеотац модерне медицине, откриће импулса, претеча психоанализе, пионир ароматерапије
Утицаји одХипократ, Аристотел, Гален, Плотин, Ал-Кинди, Ал-Фараби
Утицао наАл-Бируни, Омар Хајам, Ал-Газали, Ибн Рушд, Алберт Велики, Дунс Скот, Тома Аквински, Галилео Галилеј, Рене Декарт, Барух Спиноза

Абу Али ел Хусеин ибн Сина (латинизовано: Авицена; 980 — 1037) је био водећи персијски исламски филозоф и свестрани научник.[5] Бавио се, између осталог, и медицином, алхемијом, астрономијом, психологијом, етиком, политиком, теологијом, метафизиком, физиком, логиком, математиком и поезијом.[6][7] Он је био описан као отац ране модерне медицине.[8][9] Од око 450 радова за које се зна да је написао, око 240 је сачувано, укључујући 150 о филозофији и 40 о медицини.[10]

Авиценизам, Авиценина филозофија која представља неоплатонистичку верзију аристотелизма, је мисаона струја за коју се сматра даје извршила огроман утицај на тринаестовековну схоластику.[11]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Ибн Сина је рођен у близини Бухаре, која је у то време била престоница персијске династије Саманида.[12] Његов отац Абдулах је био уважени исмаилитиски учењак.[13] Стекао је образовање из области права, књижевности, логике, математике, разних наука и метафизике. Као чудо од детета, до своје шеснаесте године је већ важио за лекара од угледа.[11] До своје осамнаесте године је овладао свим тада познатим наукама.[12]

Крај династије Саманида за њега је означио почетак бројних лутања и приклањања разним дворовима. Пред крај живота се бавио и астрономским истраживањима.[12] Последње године живота провео је у Исфахану као дворски лекар, где је и умро.

Учење

[уреди | уреди извор]

Своју филозофију Авицена је већим делом темељио на аристотелизму и неоплатонизму, који је покушавао да споји са исламским верским представама.[14] Иако је четрдесет пута прочитао Аристотелову Метафизику, тврдио је, тек након што је прочитао Ал-Фарабијево дело „О метафизичким објектима“, да је успео да је коначно схвати.[11]

Ибн Сина је заступао метафизичко учење (дахрија) према којем процес светског збивања нема почетка ни краја у времену, већ је нека врста еманације. Свет је за Авицену вечан и ни од кога створен, али је условљен вечним богом који постоји изван времена.[14] Према Авицени „дахр“ је непролазни тренутак у којем се распростире Божја присутност, тј. оно што је похрањено у унутрашњости времена и што у себи садржи непрекидно трајање (та'рифат). Корен дахр означава трајност за разлику од пролазности времена (заман). У том смислу се у неоплатонистичкој филозофији ова два термина разрађују као дијалектичка супротност.[15]

У проблему универзалија, Абу-Али ибн Сина је умерени реалиста: за њега општи појмови постоје пре ствари, у стварима и иза ствари (лат. ante res, in rebus i post res). Тако божански ум претходи стварима, док људски ум долази после њих. Он тврди да је принцип појединачности материја, а принцип општости ум. Стога сматра да је истинска спознаја немогућа без космичког ума, који је јединствен код свих људи.[14] Човекова је душа бесмртна, али не у физичком, већ само у духовном смислу.

Један од Авицениних аргумената који говори о природи душе постулира одраслог човека који изненада ступа у постојање, лебдећи у празном простору, прекривених очију и раздвојених удова. Овај „летећи човек“ не би располагао никаквим чулима, али би свеједно био свестан свог бивствовања. Сматра се да овај аргумент антиципира Декартов cogito ergo sum.[11] Авицена је веровао да биће представља акцидент есенције и да контингентна бића захтевају нужне узроке који ће подржати њихово постојање. Ову верзију космолошког аргумента је прихватио Тома Аквински.[11]

Дела

[уреди | уреди извор]
Авиценин Канон медицине

Написао је између стотину и две стотине дела о разним темама, највећим делом на арапском, али такође и на персијском језику.[11] Сачувано је више од стотину његових списа: о филозофији, науци, религији, лингвистици и књижевности.[12]

  • „Велика филозофска енциклопедија“, Авиценино капитално дело, подељена је на логику, физику, математику и метафизику. По наређењу халифа спаљена је 1160. у Багдаду.[14]
  • „Исцељење“, филозофско дело са којим се средњовековна западна филозофија упознала путем Ал-Газалијевог резимеа, као и превода на латински.
  • „Канон медицине“, чувено Авиценино дело које је неколико векова служило лекарима Истока и Запада.

Ибн Синини савременици и наследници

[уреди | уреди извор]
  • Бахманијар ибн Марзбан Азербејџани ( умро 1066), Ибн Синин најистакнутији ученик персијског порекла.

Бахманијарово познато дело Ат-Тахсил, уз Ибн Синина дела Неџат и Шифа, користило се као уџбеник у XI и XII веку.

  • Ибн Зејла Исфахани је био један од Ибн Сининих ученика. Умро је 1048. године.
  • Абу Убејд Џузџани (умро 1046. у Хамедану), следећи Ибн Синин ученик, више је познат по својој блискости Ибн Сини и по томе што је управо он пренео учитељеву аутобиографију, него због научних резултата које је оставио за собом. Историчари исламске филозофије констатују да је Џузџани више био Ибн Синин следбеник него његов ученик.[16]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Encyclopedia of Islam: Vol 1. pp. 562, Edition I, 1964, Lahore, Pakistan
  2. ^ In Bukhara (19 years) then Gurgānj, Khwārazm (13 years).
  3. ^ In Gorgān, 1012–14.
  4. ^ In Ray (1 year), Hamadān (9 years) and Isfahān (13 years). „D. Gutas, 1987, AVICENNA ii. Biography, Encyclopædia Iranica”. Iranicaonline.org. Приступљено 7. 1. 2012. 
  5. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 12. ISBN 86-331-2075-5. 
  6. ^ Charles F. Horne (1917), ed., The Sacred Books and Early Literature of the East Vol. VI: Medieval Arabia. pp. 90-91. Parke, Austin, & Lipscomb, New York. (cf. Ibn Sina (Avicenna) (973—1037): On Medicine, c. 1020 CE Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2007), Medieval Sourcebook.)
  7. ^ * Bennison, Amira K. (2009). The great caliphs : the golden age of the 'Abbasid Empire. New Haven: Yale University Press. стр. 195. ISBN 978-0-300-15227-2. „Avicenna was a Persian whose father served the Samanids of Khurasan and Transoxania as the administrator of a rural district outside Bukhara.” 
  8. ^ „Avicenna's Canon of Medicine: A Look at Health, Public Health, and Environmental Sanitation” (PDF). Researchgate.net. Приступљено 6. 1. 2018. 
  9. ^ Colgan, Richard (19. 9. 2009). Advice to the Young Physician: On the Art of Medicine. Springer Science & Business Media. ISBN 9781441910349. Приступљено 6. 1. 2018 — преко Google Books. 
  10. ^ O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Ибн Сина”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
  11. ^ а б в г д ђ Авицена, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови. . Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4. 
  12. ^ а б в г Ibn Sina, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd,
  13. ^ Avicenna (Ibn Sina): Muslim Physician And Philosopher of the Eleventh Century. Rosen Publishing. 2004. стр. 38. ISBN 978-1-4042-0509-3. 
  14. ^ а б в г Авицена, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  15. ^ Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  16. ^ Халиловић, T., Халиловић, С. и Халиловић, M., Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”. 2014. стр. 65—67..

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ахадова М. А. Арифметическая часть «Книги знания» Ибн Сины. Геометрическая часть «Книги знания» Ибн Сины, Учёные записки Бухарского госпединститута. — 1964. — № 12.
  • Джибладзе Г. Н. Системы Авицены: Абу Али Ибн-Сина. Экзотерический очерк. (Некоторые обобщения и материалы). — Тбилиси, 1986.
  • Диноршоев М. Натурфилософия Ибн Сины. — Душанбе, 1985.
  • Завадовский Ю. Н. Абу Али Ибн Сина: Жизнь и творчество. — Душанбе, 1980
  • Лютер И. О. Метафизика Ибн Сины: угол — отношение, качество, положение или всё-таки количество? Историко-математические исследования. — 2003. — № 8(43). — pp. 278–302.
  • Халиловић, T., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”. pp. 44–68.
  • Халиловић, Сеид (2016), Свето и савремено: огледи о политичкој филозофији и реформистичкој мисли у исламу, Београд, Центар за религијске науке „Ком”. pp. 11–21.
Енциклопедијски чланци
Примарна литература
  • For an old list of other extant works, C. Brockelmann's Geschichte der arabischen Litteratur (Weimar, 1898), vol. i. pp. 452–458. (XV. W.; G. W. T.)
  • For a current list of his works see A. Bertolacci (2006) and D. Gutas (2014) in the section "Philosophy".
  • Avicenna (2005). The Metaphysics of The Healing. A parallel English-Arabic text translation. Michael E. Marmura (trans.) (1 изд.). Brigham Young University. ISBN 978-0-934893-77-0. 
  • Avicenna (1999). The Canon of Medicine (al-Qānūn fī'l-ṭibb), vol. 1. Laleh Bakhtiar (ed.), Oskar Cameron Gruner (trans.), Mazhar H. Shah (trans.). Great Books of the Islamic World. ISBN 978-1-871031-67-6. 
  • Avicenne: Réfutation de l'astrologie. Edition et traduction du texte arabe, introduction, notes et lexique par Yahya Michot. Préface d'Elizabeth Teissier. . Beirut-Paris: Albouraq. 2006. ISBN 978-2-84161-304-5. 
  • William E. Gohlam, ур. (1974). The Life of Ibn Sina. A Critical Edition and Annotated Translation. Albany: State of New York University Press. .
  • For Ibn Sina's life, see Ibn Khallikan's Biographical Dictionary, translated by de Slane (1842); F. Wüstenfeld's Geschichte der arabischen Aerzte und Naturforscher (Göttingen, 1840).
  • Madelung, Wilferd and Toby Mayer (ed. and tr.), Struggling with the Philosopher: A Refutation of Avicenna's Metaphysics. A New Arabic Edition and English Translation of Shahrastani's Kitab al-Musara'a.
Секундарна литература
  • Afnan, Soheil M. (1958). Avicenna: His Life and Works. London: G. Allen & Unwin. OCLC 31478971. 
  • Goodman, Lenn E. (2006). Avicenna (Updated изд.). Cornell University Press. ISBN 978-0-415-01929-3. 
  • Gutas, Dimitri (1987). „Avicenna's maḏhab, with an Appendix on the question of his date of birth”. Quaderni di Studi Arabi. 5—6: 323—36. 
  • Y. T. Langermann (ed.). (2010). Avicenna and his Legacy. A Golden Age of Science and Philosophy. Brepols Publishers. ISBN 978-2-503-52753-6. 
  • For a new understanding of his early career, based on a newly discovered text, see also: Michot, Yahya, Ibn Sînâ: Lettre au vizir Abû Sa'd (2000). Editio princeps. d'après le manuscrit de Bursa, traduction de l'arabe, introduction, notes et lexique (Beirut-Paris: Albouraq. ISBN 978-2-84161-150-8. 
  • Strohmaier, Gotthard (2006). Avicenna (на језику: German). C.H. Beck. ISBN 978-3-406-54134-6. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman. Resalah Judiya of Ibn Sina (First edition 1971), Literary Research Unit, CCRIH, Aligarh Muslim University, Aligarh; (Second edition 1981) Central Council for Research in Unani Medicine, Govt. of India, New Delhi; (Fourth edition 1999), Central Council for Research in Unani Medicine, Govt. of India, New Delhi. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman (1996). AI-Advia al-Qalbia of Ibn Sina. Publication Division, Aligarh Muslim University, Aligarh. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman. Ilmul Amraz of Ibn Sina (First edition 1969), Tibbi Academy, Delhi (Second edition 1990), (Third edition 1994), Tibbi Academy, Aligarh. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman (1986). Qanoon lbn Sina Aur Uskey Shareheen wa Mutarjemeen. Publication Division, Aligarh Muslim University, Aligarh. 
  • Hakim Syed Zillur Rahman (1986), Qānūn-i ibn-i Sīnā aur us ke shārḥīn va mutarajimīn, ʻAlīgaṛh: Pablīkeshan Dīvīzan, Muslim Yūnīvarsiṭī, OL 1374509M 
  • Hakim Syed Zillur Rahman (2004). Qanun Ibn Sina and its Translation and Commentators (Persian Translation; 203pp). Society for the Appreciation of Cultural Works and Dignitaries, Tehran, Iran. 
  • Shaikh al Rais Ibn Sina (Special number) 1958–59, Ed. Hakim Syed Zillur Rahman, Tibbia College Magazine, Aligarh Muslim University, Aligarh, India.
Медицина
Филозофија
  • Amos Bertolacci, The Reception of Aristotle's Metaphysics in Avicenna's Kitab al-Sifa'. A Milestone of Western Metaphysical Thought, Leiden: Brill 2006, (Appendix C contains an Overview of the Main Works by Avicenna on Metaphysics in Chronological Order).
  • Dimitri Gutas, Avicenna and the Aristotelian Tradition: Introduction to Reading Avicenna's Philosophical Works, Leiden, Brill 2014, second revised and expanded edition (first edition: 1988), including an inventory of Avicenna' Authentic Works.
  • Jon Mc Ginnis and David C. Reisman (eds.) Interpreting Avicenna: Science and Philosophy in Medieval Islam: Proceedings of the Second Conference of the Avicenna Study Group, Leiden: Brill, 2004.
  • (језик: француски) Michot, Jean R. (1986). La destinée de l'homme selon Avicenne. Louvain: Aedibus Peeters. ISBN 978-90-6831-071-9. 
  • Nader El-Bizri, The Phenomenological Quest between Avicenna and Heidegger, Binghamton, N.Y.: Global Publications SUNY, 2000 (reprinted by SUNY Press in 2014 with a new Preface).
  • Nader El-Bizri, "Avicenna and Essentialism," Review of Metaphysics, Vol. 54 (June 2001). pp. 753–778.
  • Nader El-Bizri, "Avicenna's De Anima between Aristotle and Husserl," in The Passions of the Soul in the Metamorphosis of Becoming, ed. Anna-Teresa Tymieniecka, Dordrecht: Kluwer (2003). pp. 67–89.
  • Nader El-Bizri, "Being and Necessity: A Phenomenological Investigation of Avicenna's Metaphysics and Cosmology," in Islamic Philosophy and Occidental Phenomenology on the Perennial Issue of Microcosm and Macrocosm, ed. Anna-Teresa Tymieniecka, Dordrecht: Kluwer (2006). pp. 243–261.
  • Nader El-Bizri, 'Ibn Sīnā's Ontology and the Question of Being', Ishrāq: Islamic Philosophy Yearbook 2 (2011), 222–237
  • Nader El-Bizri, 'Philosophising at the Margins of 'Sh'i Studies': Reflections on Ibn Sīnā's Ontology', in The Study of Sh'i Islam. History, Theology and Law, eds. F. Daftary and G. Miskinzoda (London: I. B. Tauris) (2014). pp. 585–597.
  • Reisman, David C. (ed.), Before and After Avicenna: Proceedings of the First Conference of the Avicenna Study Group, Leiden: Brill, 2003.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ибн_Сина&oldid=28622278”