Пређи на садржај

Слобода

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Слобода (вишезначна одредница).
Део серије о
либертаријанизму
Корени
Концепти
Школе
Људи
Аспекти
Организације
Повезане теме
Антички симбол слободе

Слобода (грч. ἐλευθερία, лат. libertas)[1] се односи, у најопштијем смислу, на тврдњу „бити слободан“ (неспутан, незаробљен) и означава стање у којем субјект може да делује без присиле и забране.[2] Положај човека потпуно супротан слободи јесте ропство. У модерној политици, слобода се састоји од социјалних, политичких и економских слобода на које имају право сви чланови заједнице.[3] У филозофији, слобода укључује слободну вољу као супротност детерминизму.[4] У теологији се мисли на слободу од ефеката „греха, духовне службе, [или] земаљских веза”.[5]

У филозофији постоји више повезаних одређења појма слободе. Слобода као слобода избора подразумева способност човека да бира између различитих могућности и да доноси одлуке. Слобода као аутономија делања значи могућност делања по сопственој вољи које претпоставља одсутност сваке принуде споља. Слобода као слобода воље подразумева све оно што не шкоди другоме. Овај појам слободе подразумева самоограничење, јер би безгранична слобода била самовоља, односно негација слободе другог.[6]

У онтолошком смислу слобода чини бит човека, његову човечност која га разликује од осталих бића детерминисаних нужношћу.[7] Пошто слобода чини бит човека као личности, неки је називају и личном слободом. Глас ове темељне људске слободе се зове савест.[7] Премда се човек не може одрећи ове слободе, он се наспрам ње може оглушити. Уколико пак свесно преузима своју слободу, а тиме и одговорност, онда се она назива позитивном слободом, која се испољава као „слобода за”. Реч слобода се често користи у слоганима, као што је „живот, слобода и тежња за срећом”[8] или „Слобода, једнакост, братство”.[9]

Слобода у филозофији

[уреди | уреди извор]

Стари Грци су слободу схватали првенствено као политичко право грађана у полису, јер је грађанин (политес) био слободан човек, за разлику од роба. Етимологија старогрчког појма eleutheros означава стање у коме људи живе заједно и припадају једном народу. Отуда и реч слобода (eleutheria) упућује на људску међусобност, припадност некој заједници.[6] Платон сматра да идеална држава осигурава највећу слободу за све грађане као остварење праведности, где свако ради оно у чему је најбољи. Аристотел пак одређује слободу човека на онтолошкој, етичкој и политичкој равни. У онтолошком смислу слободним називамо човека који живи ради себе а не ради другога (Мет. 982 б 26), дакле оног који је одређен самосврхом. На том темељу уздиже се и слобода у етичком смислу као намера или избор „ствари које су у нашој моћи и које су оствариве“ (Ник. Етика 1112 а). У политичком смислу слобода је остварење поретка заједнице где свако постиже највећу афирмацију: „Слободи као прво припада да се наизменично влада и бива владан“ (Пол. 1317 б 1). Само честит човек може постати и честит грађанин не узурпирајући и не злоупотребљавајући власт, јер је као једнак према другима када је сам на власти и када је под влашћу других. Стоичка филозофија је поимала слободу као сазнату нужност. Ово схватање слободе има своје следбенике у представницима детерминизма.

Средњовековна филозофија премешта тежиште проблематике из политике у унутрашњост субјекта, па се слобода пре свега испољава као слобода воље. Хришћанска филозофија божије свезнање супротставља слободној вољи јединке, из чега изводи предодређеност људске делатности.

Ежен Делакроа, Слобода води народ

У нововековној филозофији проблем слободе добија на важности у борби грађанства против феудалног апсолутизма и долази до изражаја у теоријама природног права, друштвеног уговора и либерализма. Према Баруху Спинози, супротност слободи није нужност него принуда. Француски филозофи просветитељства су сматрали да је стање слободе прирођено човеку због чињенице да поседује душу и свест. Русо сматра слободу основним својством човека без којег нема ни права, ни дужности, ни моралности.


Кант сматра човека као чулно биће неслободним. За њега је слобода у негативном смислу независност од узрока чулног света, а слобода у позитивном смислу је аутономија ума, морални закон као услов слободне воље. Према Канту, постоје две могућности људског деловања: 1) аутономно, када се наша воља одређује законима који су у нама самима, који почивају у нашем уму; 2) хетерономно, када је наша воља одређена нечим што стоји изван нас, неким нама туђим законом.[6]

Фихте сматра да на почетку филозофије мора стајати мислећи субјект, ја које „се само поставља“. У том самопостављању изражено је „чинодејство“ (нем. Tathandlung). Ја је снага која је изнутра независна од свих утицаја споља. У тој унутрашњој независности почива слобода, чији је бесконачни циљ усавршавање човека. Да би се очувала развојна динамика, Фихте је увео појам »не-ја« као тачку отпора и супротстављања.[6]

Хегел дијалектички поима однос слободе и нужности тако да слобода, која у себи не би имала нужности, или пука нужност без слободе, представљају апстрактне, па, према томе, неистините одредбе. Хегел историју види као „напредовање свести о слободи“.[6] Он сматра да у историји не делује појединац него светски дух (Weltgeist) преко појединца као свог оруђа. Ради испуњења историјске нужности, светски дух делује кроз појединце, често и против њихових намера, што Хегел назива „лукавством ума“. Појединци, народи и историјске епохе само су пролазни периоди светскоисторијског развитка. Код источњака је само један био слободан (деспот). Код Грка и Римљана је неколицина слободна, али је идеја слободе још била везана за ропство и тиме ограничена само на неке, слободњаке. Свој врхунац идеја слободе остварује у грађанској држави Хегеловог времена, стога он закључује: »ми знамо да су по себи сви људи слободни, тј. да је човек као човек слободан."[7]

Карл Маркс, насупрот Хегелу, грађанску државу види само као оруђе класног угњетавања, а пролетаријат као световни „принцип негативности“ који своје ропство може укинути само светском револуцијом, и укидањем свих класа изборити слободу себи и уједно целом човечанству.

Карл Маркс

Док је Маркс веровао да се социјализам може изградити преузимајући државу, Бакуњин тражио њено уништење и стварање новог друштва заснованог на слободном удруживању слободних радника. Према анархистичкој теорији, слобода може постојати само тамо где нема никакве власти нити присиле.

Егзистенцијалистички филозоф Жан Пол Сартр сматра да је човек изворно слободан јер нема нечега пре појединца што би се могло прогласити људском суштином. Сартр верује да Бог не постоји и да је човек препуштен самом себи, слободан да дела по сопственом нахођењу без икаквих општих вредности на које се може позивати. [11] [12]

Жан-Пол Сартр

Човек прво постоји у свету па тек накнадно самог себе одређује својим делима. Он се налази у одређеној ситуацији која од њега изискује одређено понашање. Човек постаје оно што чини и као такав никада довршен. Он егзистира у могућности и постоји само у тренуцима своје акције, када сам себе потврђује и гради. Једном бачен у свет човек је одговоран за све што чини. Слобода је аутономија избора „са почетком остварења“, што је разликује од жеље или сна. Сваки избор, макар био и чиста пасивност, представља „ангажман“. Човек се ангажује у животу и тако оцртава свој лик и дефинише линије свога постојања. Својим делањем је одговоран не само за себе самог, већ и за читаво човечанство, јер стварајући себе ствара и слику човека којег гради.[11]

Политика

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Политичка слобода

Историја

[уреди | уреди извор]
Биста Аристотела

Модерни концепт политичке слободе има своје порекло у грчким концептима слободе и ропства.[13] Бити слободан, за Грке, није значило немати господара, бити независан од господара (живети како се хоће).[14][15] То је био изворни грчки концепт слободе. Уско је повезан са концептом демократије, како је то Аристотел рекао:

„Ово је, дакле, једна нота слободе за коју све демократе афирмишу да је принцип њихове државе. Друга је да човек треба да живи како хоће. То је, кажу, привилегија слободног човека, јер, с друге стране, не живети онако како се човеку свиђа је обележје роба. Ово је друга карактеристика демократије, одакле је произашла тврдња да нико њима не влада, ако је могуће, или, ако је то немогуће, да влада и буде владан наизменично и тако доприноси слободи заснованој на једнакости.“[16]

Ово се односило само на слободне људе. У Атини, на пример, жене нису могле да гласају или да буду на функцији и биле су правно и друштвено зависне од мушког рођака.[17]

Становништво Персијског царства уживало је одређени степен слободе. Грађани свих вероисповести и етничких група добили су иста права и имали су исту слободу вероисповести, жене су имале иста права као и мушкарци, а ропство је укинуто (550. пне). Све палате персијских краљева градили су плаћени радници у ери када су робови обично обављали такве послове.[18]

У Мауријском царству древне Индије, грађани свих религија и етничких група имали су нека права на слободу, толеранцију и једнакост. Потреба за толеранцијом на егалитарној основи може се наћи у едиктима Ашоке Великог, који наглашавају важност толеранције у јавној политици владе. Сматра се да је Ашока осудио помор или хватање ратних заробљеника.[19] Ропство такође није постојало у Мауријском царству.[20] Међутим, према Херману Калку и Дитмару Ротермунду, „изгледа да постојао отпор Ашокиним наредбама од самог почетка.“[21]

Римско право је такође обухватало одређене ограничене облике слободе, чак и под влашћу римских царева. Међутим, ове слободе су даване само римским грађанима. Многе слободе које је уживало римско право опстале су кроз средњи век, али их је уживало искључиво племство, ретко обичан човек. Идеја неотуђивих и универзалних слобода морала је да сачека до доба просветитељства.

Друштвена слобода

[уреди | уреди извор]

Друштвена теорија најчешће разликује две врсте слободе: негативна тј. „слобода од“ и позитивна тј. „слобода за“. Прва је слобода у смислу аутономије, што значи бити слободан и независтан од сваког спољашњег утицаја и присиле. Друга слобода је у смислу партиципације тј. учествовања. Свођење проблема слободе на проблем појединачне индивидуалне слободе, садржи претпоставку да у самом појму друштва не може бити садржана слобода, па је појединац мора изборити против друштва, а не и помоћу њега.[22]

Теорије друштвеног уговора и природног права, које су битно допринеле развитку духа слободе, су добиле свој правни израз у француској Декларацији о правима човека и грађанина и Декларацији независности САД од 4. јула 1776. године. У 19. веку су се многе нације бориле за националну слободу и независност. Од друге половине 20. века различити мањински покрети (сексуалне, етничке, верске, културне мањине, итд.) се боре за остварење својих специфичних слобода и права. Политичко учење које узима личну слободу за основ друштвеног уређења се назива либерализам.

У књизи О слободи, Џон Стјуарт Мил је настојао да дефинише „...природу и границе моћи коју друштво може легитимно применити над појединцем“, и као такав, он описује инхерентни и континуирани антагонизам између слободе и ауторитета и тако, преовлађујуће питање постаје „како направити одговарајуће прилагођавање између индивидуалне независности и друштвене контроле“.[23]

Порекло политичке слободе

[уреди | уреди извор]

Енглеска и Велика Британија

[уреди | уреди извор]
Магна Карта (првобитно позната као Повеља слобода) из 1215. године, написана гвозденим жучним мастилом на пергаменту на средњовековном латинском, користећи стандардне скраћенице тог периода. Овај документ се чува у Британској библиотеци и идентификован је као „Британска библиотека Котон МС Августус II.106“.

Хронологија:

Сједињене Државе

[уреди | уреди извор]
Звоно слободе је популарна икона слободе у САД.

Према Декларацији независности Сједињених Држава из 1776. године, сви људи имају природно право на „живот, слободу и потрагу за срећом“. Ова декларација о слободи била је оспоравана током 90 година континуиране институционализације легализованог црног ропства, пошто су робовласници тврдили да је њихова слобода најважнија јер укључује имовину, њихове робове и да црнци немају никаква права која је било који белац био дужан да призна. Врховни суд је у одлуци Дред Скота из 1857. потврдио овај принцип. Године 1866, након Америчког грађанског рата, Устав САД је измењен како би се проширила права на обојена лица, а 1920. гласачко право је проширено на жене.[32]

До друге половине 20. века, слобода је додатно проширена како би се забранило мешање владе у личне изборе. У одлуци Врховног суда Сједињених Држава из 1965. Грисволд против Конектиката, судија Вилијам О. Даглас је тврдио да слободе које се односе на личне односе, као што је брак, имају јединствено првенство у хијерархији слобода.[33] Џејкоб М. Апл је резимирао овај принцип:

Захвалан сам што имам права на пословичном јавном тргу – али, практично, моја најдража права су она која имам у својој спаваћој соби и болничкој соби и одаји смрти. Већини људи је много више стало да могу да контролишу своја тела, него да могу да подносе петицију Конгресу.[34]

У савременој Америци, различите супротстављене идеологије имају различите ставове о томе како најбоље промовисати слободу. Либерали у изворном смислу те речи виде једнакост као неопходну компоненту слободе. Прогресивци истичу слободу од пословног монопола као суштинску. Либертаријанци се не слажу и виде економску и индивидуалну слободу као најбољу. Покрет чајне партије види „велику владу“ као непријатеља слободе.[35][36] Други велики учесници модерног америчког либертаријанског покрета су Либертаријанска партија,[37] Пројекат слободне државе,[38][39] и Мизес институт.[40]

Француска

[уреди | уреди извор]
Ежен Делакро – Слобода која води народ (La Liberté guidant le peuple) (1830)

Француска је подржала Американце у њиховој побуни против енглеске владавине, и 1789. срушила сопствену монархију, уз поклич „Слобода, једнакост, братство“. Крвопролиће које је уследило, познато као владавина терора, натерало је многе људе на супротстављање идеји слободе. Едмунд Бурк, који се сматра једним од очева конзервативизма, написао је „Французи су се показали као најспособнији архитекти пропасти која је до сада постојала у свету.“[41]

Историјски списи о слободи

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Vaan, Michiel de (2008). Etymological dictionary of Latin and the other italic languages. Leiden Indo-European etymological dictionary series. 7. Leiden, Boston: Brill. стр. 338. ISBN 978-90-04-16797-1. Приступљено 2024-08-30. 
  2. ^ The Merriam-Webster Dictionary. ISBN 978-0-87779-636-7. . 2005, Merriam-Webster, Inc.
  3. ^ "Each of those social and political freedoms which are considered to be the entitlement of all members of a community; a civil liberty." Oxford English Dictionary.[1]
  4. ^ "The fact of not being controlled by or subject to fate; freedom of will." Oxford English Dictionary.[2]
  5. ^ "Freedom from the bondage or dominating influence of sin, spiritual servitude, worldly ties." Oxford English Dictionary.[3]
  6. ^ а б в г д Sloboda, Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd
  7. ^ а б в Sloboda, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  8. ^ The Declaration of Independence (2016). The World Almanac. ISBN 978-1-60057-201-2. 
  9. ^ „Liberty, Equality, Fraternity – France in the United States / Embassy of France in Washington, DC”. 
  10. ^ Одељак „О ропству“, Друштвени уговор, Београд 1949. pp. 13
  11. ^ а б Sartrovo shvatanje slobode, Приступљено 25. 4. 2013.
  12. ^ diplomski rad, Приступљено 25. 4. 2013.
  13. ^ Rodriguez, Junius P (2007). The Historical Encyclopedia of World Slavery: A–K. . Vol. II, L–Z
  14. ^ Mogens Herman Hansen, 2010, Democratic Freedom and the Concept of Freedom in Plato and Aristotle
  15. ^ Baldissone, Riccardo (2018). Farewell to Freedom: A Western Genealogy of Liberty. ISBN 978-1911534600. S2CID 158916040. doi:10.16997/book15. 
  16. ^ Aristotle, Politics 6.2
  17. ^ Mikalson, Jon (2009). Ancient Greek Religion (2nd изд.). Wiley-Blackwell. стр. 129. ISBN 978-1-4051-8177-8. 
  18. ^ Arthur Henry Robertson, John Graham Merrills (1996). Human Rights in the World: An Introduction to the Study of the International Protection of Human Rights. Manchester University Press. ISBN 0-7190-4923-7. 
  19. ^ Amartya Sen (1997). Human Rights and Asian Values. ISBN 0-87641-151-0. 
  20. ^ Arrian, Indica:

    "This also is remarkable in India, that all Indians are free, and no Indian at all is a slave. In this the Indians agree with the Lacedaemonians. Yet the Lacedaemonians have Helots for slaves, who perform the duties of slaves; but the Indians have no slaves at all, much less is any Indian a slave."
  21. ^ Hermann Kulke, Dietmar Rothermund. A history of India. Routledge. стр. 66. ISBN 0-415-32920-5. 
  22. ^ Нужност и слобода, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  23. ^ Mill, J. S. (1869), "Chapter I: Introductory" Архивирано 2020-08-03 на сајту Wayback Machine, On Liberty.
  24. ^ „The History of Human Rights”. Liberty. 2010-07-20. Архивирано из оригинала 2015-03-24. г. Приступљено 17. 8. 2015. 
  25. ^ Danziger & Gillingham 2004, стр. 278.
  26. ^ Breay 2010, стр. 48.
  27. ^ „Bill of Rights”. British Library. Архивирано из оригинала 22. 9. 2021. г. Приступљено 23. 6. 2015. 
  28. ^ Mill, John Stuart (1859). On Liberty (2nd изд.). London: John W.Parker & Son. стр. 1. „editions:HMraC_Owoi8C.” 
  29. ^ Mill, John Stuart (1864). On Liberty (3rd изд.). London: Longman, Green, Longman Roberts & Green. 
  30. ^ Universal Declaration of Human Rights (Final authorized text изд.). The British Library. 1952. Архивирано из оригинала 10. 9. 2015. г. Приступљено 16. 8. 2015. 
  31. ^ Carter, Ian (5. 3. 2012). „Positive and Negative Liberty”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Архивирано из оригинала 14. 9. 2006. г. Приступљено 16. 8. 2015. 
  32. ^ The Constitution of the United States of America (2012). The World Almanac and book of facts. World Almanac Books. стр. 485—486,. . Amendment XIV "Citizenship Rights not to be abridged.", Amendment XV "Race no bar to voting rights.", Amendment XIX, "Giving nationwide suffrage to women."., ISBN 978-1-60057-147-3.
  33. ^ Griswold v. Connecticut. 381 U.S. 479 (1965) Decided June 7, 1965
  34. ^ „A Culture of Liberty”. The Huffington Post. 21. 7. 2009. Архивирано из оригинала 25. 7. 2009. г. Приступљено 22. 7. 2009. 
  35. ^ Iain McLean and Alistair McMillan (2009). Concise Oxford Dictionary of Politics (3rd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-920516-5. .
  36. ^ Capitol Reader (2013). Summary of Give Us Liberty: A Tea Party Manifesto – Dick Armey and Matt Kibbe. Primento. стр. 9—10. ISBN 978-2-511-00084-7. 
    Haidt, Jonathan (16. 10. 2010). „What the Tea Partiers Really Want”. Wall Street Journal. Dow Jones & Company, Inc. Архивирано из оригинала 3. 4. 2015. г. Приступљено 17. 3. 2015. 
    Ronald P. Formisano (2012). The Tea Party: A Brief HistoryНеопходна слободна регистрација. JHU Press. стр. 72. ISBN 978-1-4214-0596-4. 
  37. ^ „About the Libertarian Party”. Архивирано из оригинала 8. 5. 2018. г. Приступљено 16. 5. 2022. 
  38. ^ „Is the Free State Project a Better Idea than the Libertarian Party?”. 30. 7. 2021. Архивирано из оригинала 5. 5. 2022. г. Приступљено 16. 5. 2022. 
  39. ^ „The Free State Project Grows Up”. јун 2013. Архивирано из оригинала 2022-05-16. г. Приступљено 2022-05-16. 
  40. ^ „What is the Mises Institute”. 18. 6. 2014. Архивирано из оригинала 20. 11. 2014. г. Приступљено 16. 5. 2022. 
  41. ^ Clark, J.C.D., Edmund Burke: Reflections on the Revolution in France: a Critical Edition. 2001. стр. 66—67,. ISBN 0-8047-3923-4. , Stanford. .

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слобода&oldid=28877414”