Ауторитарност
| Део серије о политици | ||||||||||
| Основни облици владавине | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Структура моћи | ||||||||||
|
||||||||||
| Извор моћи | ||||||||||
|
||||||||||
| Идеологија моћи | ||||||||||
|
||||||||||
 Политика | ||||||||||
Ауторитарност је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета власти али и појединих личности као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности за социјалну организацију живота, институције и политику.[1] Из тога проистиче трајна и радикална неједнакост учесника у друштвеном животу и њихова немогућност да слободно исказују и задовољавају своје потребе и интересе. Идеологија ауторитарности која може прећи у идеологију ауторитаризма је антидемократска, потцењује вредности појединца, оправдава идеју силе и почива на ауторитарном систему вредности. Овакав систем вредности најчешће се остварује принудним средствима преко државних институција и органа, политичких странака, верских група, система образовања или било којих других група за притисак.[2]
Ауторитарност је облик владавине који се одликује одбацивањем политичке плуралности, употребом јаке централне моћи за очување политичког статуса куо и редукцијом владавине права, поделом власти и демократским гласањем.[3][4] Политиколози су створили многе типологије које описују варијације ауторитарних облика владавине.[4] Ауторитарни режими могу бити аутократске или олигархијске природе и могу се заснивати на владавини странке или војске.[5][6] Државе које имају замагљено разграничење између демократије и ауторитаризма понекад су окарактерисане као „хибридне демократије“, „хибридни режими“ или „конкурентске ауторитарне“ државе.[7][8][9]
У једном утицајном делу из 1964. године,[10] политиколог Хуан Линц дефинисао је ауторитаризам у виду четири својства:
- Ограничени политички плурализам, остварен уз ограничења законодавне власти, политичких партија и интересних група.
- Политички легитимитет заснован на позивима на емоције и идентификацији режима као неопходног зла за борбу против „лако препознатљивих друштвених проблема, попут неразвијености или побуне”.
- Минимална политичка мобилизација и сузбијање антирежимских активности.
- Лоше дефинисана извршна овлашћења, често нејасна и променљива, што проширује моћ извршне власти.[11][12]
Према уској дефиницији, ауторитарној влади недостају слободни и конкурентни директни избори за законодавна тела, слободни и конкурентни директни или индиректни избори за руководиоце, или обоје.[13][14][15][16] Широко дефинисано, ауторитарне државе укључују земље којима недостају грађанске слободе, попут слободе вероисповести, или земље у којима се влада и опозиција не измењују на власти након слободних избора.[17] Ауторитарне државе могу номинално садржати демократске институције као што су политичке партије, законодавна тела и избори којима се управља тако да учвршћују ауторитарну власт, и могу да обављају лажне, неконкурентне изборе.[18] У контексту демократског назадовања, научници имају тенденцију да идентификују ауторитарне политичке лидере на основу одређених тактика, као што су: политизација независних институција, ширење дезинформација, увеличавање извршне власти, прогон дисидената, циљање угрожених заједница, подстицање насиља и корумпирање избора.[19] Од 1946. године удео ауторитарних држава у међународном политичком систему повећавао се до средине 1970-их, али је од тада био у падању до 2000.[20]
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Ауторитарност карактерише високо концентрисана и централизована моћ владе коју одржава политичка репресија и искључење потенцијалних изазивача. Користе се политичке партије и масовне организације за мобилизацију људи око циљева режима.[21] Адам Прзеворски је теоретисао да „ауторитарна равнотежа почива углавном на лажима, страху и економском просперитету”.[22]
Ауторитаризам такође тежи да прихвати неформално и нерегулисано вршење политичке моћи, лидерство које је „самозвано чак и ако је изабрано не може бити замењено слободним избором грађана међу конкурентима“, произвољно лишавање грађанских слобода и мало толеранције према смисленој опозицији.[21] Низ друштвених контрола такође настоји да угуши цивилно друштво, док се политичка стабилност одржава контролом и подршком оружаних снага, бирократије у којој ради режим и успостављање оданости различитим средствима социјализације и индоктринације.[21]
Ауторитарност је обележена „неограниченим политичким мандатом“ владара или владајуће странке (често у једнопартијској држави) или других ауторитета.[21] Прелазак са ауторитарног система на демократски облик власти назива се демократизација.[21]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 86. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
- ^ Kalu, Kalu N. (2019). A Functional Theory of Government, Law, and Institutions. Rowman & Littlefield. стр. 161—. ISBN 978-1-4985-8703-7. OCLC 1105988740.
- ^ а б Cerutti, Furio (2017). Conceptualizing Politics: An Introduction to Political Philosophy. Routledge. стр. 17. „Political scientists have outlined elaborated typologies of authoritarianism, from which it is not easy to draw a generally accepted definition; it seems that its main features are the non-acceptance of conflict and plurality as normal elements of politics, the will to preserve the status quo and prevent change by keeping all political dynamics under close control by a strong central power, and lastly, the erosion of the rule of law, the division of powers, and democratic voting procedures.”
- ^ Ezrow, Natasha M.; Frantz, Erica (2011). Dictators and Dictatorships: Understanding Authoritarian Regimes and Their Leaders. Continuum. стр. 17.
- ^ Lai, Brian; Slater, Dan (2006). „Institutions of the Offensive: Domestic Sources of Dispute Initiation in Authoritarian Regimes, 1950-1992”. American Journal of Political Science. 50 (1): 113—126. JSTOR 3694260. doi:10.1111/j.1540-5907.2006.00173.x.
- ^ Levitsky, Steven; Way, Lucan A. (2010). Competitive Authoritarianism: Hybrid Regimes after the Cold War. Problems of International Politics. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88252-1. doi:10.1017/cbo9780511781353.
- ^ Diamond, Larry (2002). „Elections Without Democracy: Thinking About Hybrid Regimes”. Journal of Democracy. 13 (2): 21—35. ISSN 1086-3214. S2CID 154815836. doi:10.1353/jod.2002.0025.
- ^ Gunitsky, Seva (2015). „Lost in the Gray Zone: Competing Measures of Democracy in the Former Soviet Republics”. Ranking the World: Grading States as a Tool of Global Governance (на језику: енглески). Cambridge University Press. SSRN 2506195
. doi:10.1017/CBO9781316161555.006.
- ^ Shorten, R. (15. 11. 2012). Modernism and Totalitarianism: Rethinking the Intellectual Sources of Nazism and Stalinism, 1945 to the Present. Palgrave Macmillan. стр. 256. ISBN 9781137284372.
- ^ Juan J. Linz, "An Authoritarian Regime: The Case of Spain," in Erik Allardt and Yrjö Littunen, eds., Cleavages, Ideologies, and Party Systems: Contributions to Comparative Political Sociology (Helsinki: Transactions of the Westermarck Society), pp. 291-342. Reprinted in Erik Allardt & Stine Rokkan, eds., Mas Politics: Studies in Political Sociology (New York: Free Press, 1970), pp.251-83, 374-81.
- ^ Gretchen Casper, Casper, Gretchen (15. 1. 1995). Fragile Democracies: The Legacies of Authoritarian Rule. University of Pittsburgh Press. стр. 40—50. ISBN 9780822974673.
- ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 22—23. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. „I follow Przeworski et al. (2000), Boix (2003), and Cheibub et al. (2010) in defining a dictatorship as an independent country that fails to satisfy at least one of the following two criteria for democracy: (1) free and competitive legislative elections and (2) an executive that is elected either directly in free and competitive presidential elections or indirectly by a legislature in parliamentary systems. Throughout this book, I use the terms dictatorship and authoritarian regime interchangeably and refer to the heads of these regimes' governments as simply dictators or authoritarian leaders, regardless of their formal title.”
- ^ Geddes, Barbara; Wright, Joseph; Frantz, Erica (2014). „Autocratic Breakdown and Regime Transitions: A New Data Set”. Perspectives on Politics (на језику: енглески). 12 (2): 313—331. ISSN 1537-5927. S2CID 145784357. doi:10.1017/S1537592714000851.
- ^ Gehlbach, Scott; Sonin, Konstantin; Svolik, Milan W. (2016). „Formal Models of Nondemocratic Politics”. Annual Review of Political Science (на језику: енглески). 19 (1): 565—584. ISSN 1094-2939. S2CID 143064525. doi:10.1146/annurev-polisci-042114-014927 .
- ^ Cheibub, José Antonio; Gandhi, Jennifer; Vreeland, James Raymond (2010). „Democracy and dictatorship revisited”. Public Choice. 143 (1/2): 67—101. ISSN 0048-5829. JSTOR 40661005. S2CID 45234838. doi:10.1007/s11127-009-9491-2.
- ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 20. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. „More demanding criteria may require that governments respect certain civil liberties– such as the freedom of religion (Schmitter and Karl 1991; Zakaria 1997) — or that the incumbent government and the opposition alternate in power at least once after the first seemingly free election (Huntington 1993; Przeworski et al. 2000; Cheibib et al. 2010).”
- ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 8, 12, 22, 25, 88, 117. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21.
- ^ Dresden, Jennifer; Baird, Aaron; Raderstorf, Ben (2022). The Authoritarian Playbook (PDF). United States: Protect Democracy.
- ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 25. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21.
- ^ а б в г д Theodore M. Vesta, Ethiopia: A Post-Cold War African State. Greenwood. 1999. стр. 17.
- ^ Przeworski, Adam (26. 7. 1991). Democracy and the Market: Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America
. Cambridge University Press. стр. 58. ISBN 9780521423359.
Литература
[уреди | уреди извор]- Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 86. ISBN 86-331-2075-5.
- Linz, Juan J. (1964). "An Authoritarian Regime: The Case of Spain". In Allard, Eric; Littunen, Yrjo. Cleavages, Ideologies and Party Systems. Helsinki: Academic Bookstore.
- Geddes, Barbara; Wright, Joseph; Frantz, Erica (2018). How Dictatorships Work. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781316336182. S2CID 226899229. doi:10.1017/9781316336182..
- Berger, Mark T. (1997). „Singapore's Authoritarian Capitalism: Asian Values, Free Market Illusions, and Political Dependency. By Christopher Lingle. Barcelona: Edicions Sirocco, S.L. And the Locke Institute, Fairfax Va., 1996. Xxii, 168 pp. $19.95.”. The Journal of Asian Studies. 56 (3): 853—854. JSTOR i325583. S2CID 153600219. doi:10.1017/S0021911800035129..
- Bhasin, Balbir B. (2007). „Fostering Entrepreneurship: Developing a Risktaking Culture in Singapore”. New England Journal of Entrepreneurship. 10 (2): 39—50. ISSN 1550-333X.. Retrieved 23 April 2020.
- Budhwar, Pawan S., ур. (2004). Managing Human Resources in Asia-Pacific. Psychology Press. стр. 221. ISBN 9780415300063..
- Lingle, Christopher; Owens, Amanda J.; Rowley, Charles K., eds. (Summer 1998). "Singapore and Authoritarian Capitalism". The Locke Luminary. I (1).
- Drezner, Daniel (12. 11. 2013). „The Mother of All Experiments in Authoritarian Capitalism Is About to Begin”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 29. 10. 2018. г. Приступљено 4. 9. 2018.
- „Illiberal capitalism”. Financial Times. 17. 1. 2008. Архивирано из оригинала 2. 6. 2018. г. Приступљено 28. 8. 2018.
- Gat, Azar (август 2007). „The Return of Authoritarian Great Powers”. Foreign Affairs. Council on Foreign Relations. 86 (4): 59—69. JSTOR 20032415. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 19. 10. 2018.
- Fuchs, Christian (29. 6. 2017). „The Relevance of Franz L. Neumann's Critical Theory in 2017: Anxiety and Politics in the New Age of Authoritarian Capitalism” (PDF). Media, Culture & Society. 40 (5): 779—791. S2CID 149705789. doi:10.1177/0163443718772147. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 10. 2019. г. Приступљено 8. 7. 2020.
- Fuchs, Christian (27. 4. 2018). „Authoritarian Capitalism, Authoritarian Movements, Authoritarian Communication” (PDF). TripleC. 15 (2): 637—650. S2CID 149705789. doi:10.1177/0163443718772147. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 10. 2019. г. Приступљено 8. 7. 2020.
- Bel, Germà (април 2006). „Against the mainstream: Nazi privatization in 1930s Germany” (PDF). Economic History Review. University of Barcelona. 63 (1): 34—55. S2CID 154486694. doi:10.1111/j.1468-0289.2009.00473.x. hdl:2445/11716 . Архивирано (PDF) из оригинала 28. 12. 2019. г. Приступљено 8. 7. 2020.
- Arato, Andrew (1982). „Critical Sociology and Authoritarian State Socialism”. Ур.: Held, David; Thompson, John. Habermas, Critical Debates (paperback изд.). The MIT Press. стр. 196—218. ISBN 978-0-333-27551-1. doi:10.1007/978-1-349-16763-0_12.
- Arato, Andrew (1983). „Immanent Critique and Authoritarian Socialism”. Canadian Journal of Political and Social Theory. 7 (1–2). JSTOR 41801955.
- Arato, Andrew (1991). „Social Theory, Civil Society, and the Transformation of Authoritarian Socialism”. Ур.: Arato, Andrew; Feher, Ferenc. Crisis and Reform in Eastern Europe. New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers. стр. 1–26. ISBN 9781412820677.
- Arato, Andrew (2016). From Neo-Marxism to Democratic Theory: Essays on the Critical Theory of Soviet-type Societies: Essays on the Critical Theory of Soviet-type Societies. Routledge. ISBN 9781315487717.
- Barnes, Ian (2003). „A fascist Trojan horse: Maurice Bardegraceche, fascism and authoritarian socialism”. Patterns of Prejudice. 37 (2): 177—194. S2CID 144887261. doi:10.1080/0031322032000084697.
- Lingle, Christopher (1990). „Strategies of structural reform of authoritarian socialism: The role of private property and markets”. Communist Economics. 2 (4): 499—507. doi:10.1080/14631379008427660.
- Meijer, Roel (2002). The Quest for Modernity: Secular Liberal and Left-wing Political Thought in Egypt, 1945–1958. Psychology Press. ISBN 9780700712472.
- Swilling, Mark (мај 1992). „Socialism, Democracy and Civil Society: The Case for Associational Socialism”. Theoria: A Journal of Social and Political Theory. Berghahn Books (79): 75—82. JSTOR 41801955.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- „Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Приступљено 12. 12. 2018.</ref><ref>Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE.
