Пређи на садржај

Vladavina prava

С Википедије, слободне енциклопедије
Deo serije o
konzervativizmu
Varijante
Koncepti
Ljudi
Organizacije
Religijski
Nacionalni
Povezano
Mozaik koji predstavlja sudski i zakonodavni aspekt prava. Žena na prestolu drži mač da kazni krivce i palminu granu da nagradi zaslužne. Slava okružuje njenu glavu, a Minervina egida označava oklop pravednosti i mudrosti.[1]

Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.[2][3] Vladavina prava je definisana u Enciklopediji Britanika kao „mehanizam, proces, institucija, praksa ili norma koja podržava jednakost svih građana pred zakonom, obezbeđuje nearbitraran oblik vladavine i uopšteno sprečava arbitrarnu upotrebu moći.“[4] Termin vladavina prava je usko povezan sa konstitucionalizmom, kao i Rechtsstaat i odnosi se na političku situaciju, a ne na neko specifično pravno pravilo.[5][6][7]

Definicije

[уреди | уреди извор]

Vladavina prava je “metapravna ideja o valjanom pravnom poretku koji podrobnim i postojanim pravnim ograničenjima državne vlasti, odgovarajućim svojstvima zakona i pouzdanim institucionalnim jemstvima najvećma obezbeđuje ljudsku sigurnost i slobodu.” (K. Čavoški)

Bundesarhiv B

Konstanta ideje vladavine prava, koja u sebi sublimira i njen višestoletni razvitak ali i njeno savremeno značenje, svodi se na zahtev za prâvom ograničenom i odgovornom političkom vlašću čije delovanje za svrhu i cilj ima ostvarivanje i zaštitu najšireg korpusa ljudskih prava i sloboda. Nakon konačne teorijske simbioze klasičnog liberalizma i teorije predstavničke demokratije u XIX veku, koja je zamenila napetost između dvaju doktrina (Liberalizam je doktrina o tome šta treba da bude zakon, demokratija, pak, doktrina o načinu na koji se određuje šta će biti zakon), savremeni pojam vladavine prava se može izjednačiti sa konstitucionalnom demokratijom, shvaćenom “kao načelo i teorija vladavine prava (koja) predstavlja ograničeno (predstavničkim sistemom uspostavljeno) odgovorno i podeljeno vršenje političke vlasti od strane (ravnotežom) uzajamno kontrolisanih ustavnih nosilaca vlasti.” (Lidija Basta-Flajner)

Elementi vladavine prava

[уреди | уреди извор]
  • materijalna (supstancijalna) ograničenja vlasti – u današnjem svetu se to čini ustavom, kao najvišim pravnim aktom (u Engleskoj ustavnim konvencijama), ali i međunarodnopravnim instrumentima ;
  • odgovarajuća svojstva zakona, kao najvažnijih akata vlasti – opštost, određenost, jasnost, postojanost, unutrašnja moralna vrednost (pravednost);
  • institucionalna i procesna jemstva slobode:
  1. nezavisnost sudstva (dve dimenzije: institucionalna i personalna - Nezavisnost suda kao institucije se ogleda u njegovoj samostalnosti prema organima zakonodavne i izvršne vlasti, kao i prema pojedincima, političkim partijama, drugim organizacijama i različitim interesnim grupama u društvu. Nezavisnost sudija kao ličnosti ogleda se u njihovoj slobodi da donose nepristrasne odluke na osnovu sopstvene ocene činjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ograničenja, uticaja, podsticaja, pritisaka, posrednih ili neposrednih intervencija, ma od koga ili iz bilo kojih razloga. Stoga je neophodna nepokretnost i stalnost sudijskog poziva);
  2. zabrana donošenja retroaktivnih zakona (ex post facto);
  3. habeas corpus jemstva, kojima se štiti lična sloboda i sprečava samovoljno hapšenje i zatvaranje;
  4. odgovarajući pravni postupak (due process of law), podrazumeva postojanje pravila o nepristrasnom i pravičnom postupku koji omogućava rešenje nastalog spora, uz istovremena pouzdana jemstva pravne sigurnosti i individualne slobode;
  5. podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i sistem “teža i protivteža” (checks and ballances), kojim se one međusobno ograničavaju.

Istorija

[уреди | уреди извор]
Daglas Ferbanks na trećem zboru Liberti Lona

Koncepcije o pravnoj državi i vladavini prava počivaju na ideji da je osnovna funkcija države upravljanje javnim poslovima. Početkom 20. veka dolazi do uobličavanja ove ideje i država predstavlja organizaciju koja ima tzv. socijalnu funkciju i njen osnovni zadatak se ogleda u pružanju javnih usluga građanima.

Ideja o vladavini prava u engleskoj konstitucionalističkoj tradiciji javila se sa Miltonom. Počevši od njega, pa na dalje, imamo veliki broj autora koji u vladavini prava (Rule of low) vide "pouzdano jemstvo slobode". Ova ideja se postepeno razvila, a i danas polazne pretpostavke su joj ostale iste; eventualne razlike javljaju se kod određenja ideje u materijalnom smislu, imajući u vidu sve širi spektar državnih funkcija.

Vladavina prava je tema iz oblasti filozofije, politike i prava. Sadržina ovog pojma najčešće se izražava pojmom "ustavnost" koji podrazumeva podložnost države, tj. državnih organa objektivnom pravu, isto kao i pojedinca. Kako organizaciju i rad državnih organa u odnosu na ljudske i građanske slobode utvrđuje ustav, to se ograničavanje države i državne vlasti sa pravom određuje izrazom ustavnost.

Vladavina prava podrazumeva ustavnost, ali i više od toga. Ona pretpostavlja određena svojstva pravnog poretka i odgovarajuće atribute važećih zakona. Ovako određena vladavina prava je tekovina modernog doba i krajnji ishod dugog istorijskog razvitka. Ta ideja je jako stara, javlja se još u antičkom dobu, a kasnije se samo upotpunjavala.Još je Platon govorio da niko ne sme da bude iznad zakona, već da svaka, pa i najviša vlast mora biti podređena zakonu koji je istinski gospodar i upravljač u državi. Rimski pravnici su u pravu nalazili vezu koja političko društvo, tj. državu drži na okupu.

Pored brojnih različitosti u shvatanju i tumačenju vladavine prava, sva shvatanja i razmišljanja imaju nešto zajedničko. To je ideja da je vladavina prava kamen temeljac moderne države. Ona obezbeđuje prava i slobode pojedincu, ali isto tako obezbeđuje efikasna sredstva sankcionisanja u slučaju njihove povrede.

Drevna istorija (6.000 pne – 650)

[уреди | уреди извор]

Na Zapadu, stari Grci su u početku smatrali da je najbolji oblik vladavine vladavina najboljih ljudi.[8] Platon se zalagao za dobronamernu monarhiju kojom je vladao idealizovani kralj filozof, koji je bio iznad zakona.[8] Platon se ipak nadao da će najbolji ljudi biti dobri u poštovanju utvrđenih zakona, objašnjavajući da „Tamo gde je zakon podređen nekom drugom autoritetu i nema svoga, kolaps države, po mom mišljenju, nije daleko; ali ako je zakon gospodar vlasti, a vlada njen rob, onda je situacija puna obećanja i ljudi uživaju sve blagoslove kojima bogovi obasipaju državu."[9] Više nego što je Platon pokušao da učini, Aristotel se odlučno protivio da je najvišim zvaničnicima dopušteno da raspolažu moći izvan čuvanja i služenja zakonima.[8]

Rimski državnik Ciceron je često citiran kako je otprilike rekao: „Svi smo sluge zakona da bismo bili slobodni.“[10] Tokom Rimske republike, kontroverzni magistrati su mogli biti izvedeni na suđenje kada im je istekao mandat. Pod Rimskim carstvom, suveren je bio lično imun (legibus solutus), ali oni sa pritužbama mogli su da tuže trezor.[11]

U Kini, članovi škole legalizma tokom 3. veka pre nove ere zalagali su se za korišćenje zakona kao oruđa upravljanja, ali su promovisali „vladavinu zakonom“ za razliku od „vladavine zakona“, što znači da su aristokrate i cara postavili iznad zakona.[12] Nasuprot tome, Huang-Lao škola daoizma je odbacila pravni pozitivizam u korist prirodnog zakona kojem bi čak i vladar bio podložan.[13]

Pravci vladavine prava

[уреди | уреди извор]

Pisci novijeg doba pod vladavinom prava podrazumevaju pitanje valjanosti, tj. pravnosti prava. Koje je pravo vladajuće, tj. koje je pravo merilo pravnosti prava, su samo neka od pitanja kojima se teoretičari bave i na osnovu od odgovora na ova fundamentalna pitanja možemo ih grupisati u tri pravca.

  1. Prema liberalno-demokratskom shvatanju, pojam vladavine prava nije prostorno i vremenski ograničen, već je nešto što je dato po sebi, i njegov sadržaj se nikada ne dovodi u pitanje. To je večan i univerzalan pojam. Prema ovim piscima pravo je skup metapravnih načela koja postoje pre ustava i obavezuju i samog ustavotvorca.
  2. Prema formalno-legalističkom shvatanju vladavina prava nije vladavina konkretnih zakona, već onoga što zakoni treba da budu. Treba da očuva i osigura slobodu. Svodi se na puko načelo legaliteta- usaglašenosti akata niže sa aktima više pravne snage. Po ovom shvatanju vladavina prava suprotstavlja se policijskoj državi koju karakteriše slepa pokornost zakonima, u kojoj pojedinac ima status podanika bez ikakvih subjektivnih prava,
  3. Prema trećem shvatanju, vladavina prava nije vladavina poretka kao takvog, već vladavina pravnog poretka određenih svojstava. Ona znači ograničenu vlast, ali tako da u ustavu i zakonima postoje pravila koja apsolutno isključuju koncentraciju vlasti na jednom mjestu, samovolju i zloupotrebe u oblasti ljudskih prava i sloboda. Ta pravila moraju biti formulisana u pozitivnom pravu, i to je upravo nit koja ovakvom načinu razmišljanja daje kompromisni karakter u odnosu na nepomirljiva prethodna dva.

Danas, svaka savremena pravna država je nezamisliva bez postojanja principa vladavine prava. Ostvarivanje pravne države ne može predstavljati cilj, već samo nužnu pretpostavku za vladavinu prava, ostvarivanje ustavnosti I zakonitosti, pravde I pravičnosti.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Cole, John et al. (1997). The Library of Congress, W. W. Norton & Company. p. 113
  2. ^ Ustav Republike Srbije
  3. ^ Society, National Geographic (15. 3. 2019). „Rule of Law”. National Geographic Society (на језику: енглески). Приступљено 29. 1. 2022. 
  4. ^ „rule of law | Definition, Implications, Significance, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 29. 1. 2022. 
  5. ^ Ten, C. l (2017), „Constitutionalism and the Rule of Law”, A Companion to Contemporary Political Philosophy (на језику: енглески), John Wiley & Sons, Ltd, стр. 493—502, ISBN 978-1405177245, doi:10.1002/9781405177245.ch22 
  6. ^ Reynolds, Noel B. (1986). „Constitutionalism and the Rule of Law”. All Faculty Publications (BYU ScholarsArchive). 
  7. ^ „Constitutionalism, Rule of Law, PS201H-2B3”. www.proconservative.net. Приступљено 12. 11. 2019. 
  8. ^ а б в David Clarke, "The many meanings of the rule of law Архивирано на сајту Wayback Machine (8. април 2016)" in Kanishka Jayasuriya, ed., Law, Capitalism and Power in Asia (New York: Routledge, 1998).
  9. ^ Cooper, John et al. Complete Works By Plato, p. 1402 (Hackett Publishing, 1997).
  10. ^ In full: "The magistrates who administer the law, the judges who act as its spokesmen, all the rest of us who live as its servants, grant it our allegiance as a guarantee of our freedom."—Cicero (1975). Murder Trials. Penguin Classics. Превод: Michael Grant. Harmondsworth: Penguin. стр. 217.  Original Latin: "Legum ministri magistratus, legum interpretes iudices, legum denique idcirco omnes servi sumus ut liberi esse possimus."—„Pro Cluentio”. The Latin Library. 53:146. Приступљено 5. 3. 2018. 
  11. ^ Wormuth, Francis. The Origins of Modern Constitutionalism, p. 28 (1949).
  12. ^ Xiangming, Zhang. On Two Ancient Chinese Administrative Ideas: Rule of Virtue and Rule by Law Архивирано 17 јун 2017 на сајту Wayback Machine, The Culture Mandala: Bulletin of the Centre for East-West Cultural and Economic Studies (2002): "Although Han Fei recommended that the government should rule by law, which seems impartial, he advocated that the law be enacted by the lords solely. The lords place themselves above the law. The law is thereby a monarchical means to control the people, not the people's means to restrain the lords. The lords are by no means on an equal footing with the people. Hence we cannot mention the rule by law proposed by Han Fei in the same breath as democracy and the rule of law advocated today."
    Bevir, Mark. The Encyclopedia of Political Theory, pp. 161–162.
    Munro, Donald. The Concept of Man in Early China. p. 4.
    Guo, Xuezhi. The Ideal Chinese Political Leader: A Historical and Cultural Perspective. p. 152.
  13. ^ Peerenboom, Randall (1993). Law and morality in ancient China: the silk manuscripts of Huang-Lao. SUNY Press. стр. 171. ISBN 978-0-7914-1237-4. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vladavina_prava&oldid=27952113”