Исламизам
| Овај чланак је део серије о исламу |
| Ислам |
|---|
 |
Исламизам је заједнички назив за политичке идеологије према којима ислам није само религија,[1] него и политички систем на коме би требало темељити законе, односно друштвено-економско уређење државе.[1][2] Исламисти се залажу за повратак друштва исламским вредностима, односно увођење шеријатског права. По њима је једино друштво темељено на исламским принципима и закону решење проблема које узрокује модерни живот, укључујући друштвено и културно отуђење, односно политичку и економску експлоатацију. Исламизам није јединствена идеологија, него се манифестује кроз широк дијапазон различитих покрета и странака од радикалних и екстремистичких до умерених и демократских.[3]
Обично се користи наизменично са терминима политички ислам или исламски фундаментализам.[4] У академској употреби, термин исламизам не прецизира која се визија „исламског поретка” или шеријата се заговара, или како њихови заговорници намеравају да их остваре.[5] У масовним медијима у западним земљама то се односи на групе чији је циљ успостављање шеријатске исламске државе, често са импликацијом насилних тактика и кршења људских права, и овај појам је стекао конотације политичког екстремизма. У муслиманском свету, израз има позитивне конотације међу својим заговорницима.[4]
Различите струје исламистичке мисли укључују заговарање „револуционарне” стратегије исламизирања друштва кроз вршење државне власти, и алтернативно „реформистичку” стратегију реисламизирања друштва кроз друштвени и политички активизам.[6] Исламисти наглашавају имплементацију шеријата (исламског закона),[7] панисламско политичко јединство,[7] укључујући и исламску државу,[8] или селективно уклањање немуслимана, посебно западних војних, економских, политичких, социјалних, или културних утицаја у муслиманском свету, које они сматрају неспојивим с исламом.[7]
Грејам Фулер се залагао за шири појам исламизма као форме политике идентитета, који укључује „подршку за [муслимански] идентитет, аутентичност, шири регионализам, ревивализам, [и] ревитализацију заједнице.”[9] Поједини аутори сматрају да је термин „исламски активизам” синониман и пожељнији од „исламизма”,[10] а Рашид Гануши пише да исламисти радије користе термин „исламски покрет”.[11]
Централне и проминентне личности у исламизму двадесетог века су између осталих Хасан ал-Бана, Сајид Кутб, Абул Ала Маудуди,[12] и Рухолах Хомеини.[13][14] Већина исламистичких мислилаца наглашава мирне политичке процесе, које подржава већина савремених исламиста.[15] Други, а посебно Сајид Кутб, позвали су на насиље, и његови следбеници се генерално сматрају исламским екстремистима, иако је Кутб осудио убијање невиних.[16] Према Робину Рајту, исламистички покрети су „вероватно изменили Блиски исток више од било којег тренда откако су модерне државе стекле независност”, редефинирајући „политику и чак границе”.[17] Након Арапског пролећа, неке исламистичке струје су се увелико укључиле у демократску политику,[17][18] док су други створили „најагресивнију и најамбициознију исламистичку милицију” до сада, ИСИС.[17]
Терминологија
[уреди | уреди извор]Термин исламизам, који је првобитно означавао религију ислама, први пут се појавио на енглеском језику као Islamismus 1696. године, а као исламизам 1712. године.[19] Појам се појављује у одлуци Врховног суда САД-а у случају Ин Ре Рос (1891). Крајем двадесетог века, краћи и чисто арапски израз „ислам” почео је да га замењује, а 1938. године, када су оријенталистички научници довршили Енциклопедију ислама, чини се да је исламизам практично нестао из употребе у енглеском језику.[13][20]
Термин „исламизам” је стекао своје савремене конотације на Француској академији крајем 1970-их и почетком 1980-их. Из француског језика, почео је да мигрира у енглески језик средином осамдесетих година, а последњих година је у великој мери потиснуо термин исламски фундаментализам у академским круговима.[13] Нова употреба термина „исламизам” првобитно је функционисала као „маркер за научнике који су у већој мери склони симпатизирању” нових исламских покрета; међутим, како је појам стицао популарност, он је постајао специфичније повезан са политичким групама као што су Талибани или алжирска Оружана исламска група, као и са високо публикованим чиновима насиља.[13] „Исламисти” који су се изјаснили против употребе овог појма, инсистирајући да су они само „муслимани”, укључују ајатолаха Мохамеда Хусеина Фадлалаха (1935-2010), духовног ментора Хезболаха, и Абаси Маданија (1931-), вођу алжирскиг Фронта исламског спаса.[13]
Један чланак из 2003. године из часописа Блиски исток квартално наводи:
Укратко, термин исламизам је имао своју прву етапу, која је трајала од Волтера до Првог светског рата, током које је био синониман са исламом. Просветљени учењаци и писци су углавном преферирали мухамедизам. На крају су оба термина занемарена у корист назива ислам, арапског имена вере, и речи која нема погрдних или упоредних асоцијација. Није било потребе за било којим другим појмом, све док успон идеолошке и политичке интерпретације ислама није изазвао научнике и коментаторе да осмисле алтернативу, ради разликовања ислама као модерне идеологије од ислама као вере ... За све намере и сврхе, исламски фундаментализам и исламизам постали су синоними у савременом америчком коришћењу речи.[13]
Веће за америчко-исламске односе је протестовало 2013. године да је Асошијетед пресова дефиниција „исламиста” - „присталица владе у складу са законима ислама [и] онај који Куран сматра политичким моделом” - постала погрдна скраћеница за „мрски муслимани”.[21] Мансур Моадел, социолог са Универзитета источни Мичиген, критиковао је то као „лош термин”, јер „употреба термина исламиста не обухвата феномене који су прилично хетерогени”.[22]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Poljarevic, Emin (2015). „Islamism”. Ур.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. Приступљено 1. 2. 2017.
- ^ John L. Esposito, ур. (2014). „Islamist”. The Oxford Dictionary of Islam. Oxford: Oxford University Press. „Term used to describe an Islamic political or social activist. Coined in preference to the more common term “Islamic fundamentalist.” Islamists (al-Islamiyyun) are committed to implementation of their ideological vision of Islam in the state and/or society.”
- ^ Graham E. Fuller, Islamists in the Arab World: The Dance Around Democracy, Приступљено 8. 4. 2013.
- ^ а б William E. Shepard; Burgat, FranÇois (2009). „Islamism”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. rev. by James Piscatori, Armando Salvatore. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. [Претплата неопходна (помоћ)].
- ^ Krämer, Gudrun. “Political Islam.” In Encyclopedia of Islam and the Muslim World. Vol. 6. Edited by Richard C. Martin, 536–540. New York: Macmillan, 2004. via Encyclopedia.com
- ^ Roy, Failure of Political Islam, 1994: p. 24
- ^ а б в Qutbism: An Ideology of Islamic-Fascism Архивирано 2016-03-04 на сајту Wayback Machine by Dale C. Eikmeier From Parameters, Spring 2007, pp. 85–98. Accessed 6 February 2012
- ^ Soage, Ana Belén. "Introduction to Political Islam." Religion Compass 3.5 (2009): 887–96.
- ^ Fuller, Graham E., The Future of Political Islam, Palgrave MacMillan, (2003), p. 21
- ^ „Understanding Islamism” (PDF). International Crisis Group. стр. 5. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 3. 2013. г.
- ^ Ghannouchi, Rashid (31. 10. 2013). „How credible is the claim of the failure of political Islam?”. MEMO. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г.
- ^ Fuller, Graham E., The Future of Political Islam, Palgrave MacMillan, (2003), p. 120
- ^ а б в г д ђ Coming to Terms, Fundamentalists or Islamists? Martin Kramer originally in Middle East Quarterly (Spring 2003), pp. 65–77.
- ^ Ayatollah Fadlallah, in interview by Monday Morning (Beirut), Aug. 10, 1992. "Fadlallah later revised his position" saying he preferred the phrase 'Islamist movement,' to Islamic 'fundamentalism.' Quoted in Coming to Terms: Fundamentalists or Islamists? by Martin Kramer
- ^ Hamid, Shadi (October 1, 2015). What most people get wrong about political Islam. Brookings. Retrieved December 2, 2017.
- ^ p. 296 Sayyid Qutb and the Origins of Radical Islamism by John Calvert
- ^ а б в Wright, Robin (10. 1. 2015). „A Short History of Islamism”. Newsweek. Приступљено 23. 12. 2015.
- ^ Roy, Olivier (16. 4. 2012). „The New Islamists”. foreignpolicy.com. Архивирано из оригинала 16. 04. 2012. г. Приступљено 04. 07. 2019.
- ^ „Islamism, n.”. Oxford English Dictionary. Oxford University Press. Приступљено 27. 12. 2012.
- ^ Compare: Google Books Ngram Viewer
- ^ „You are here: Home Press Center Press Releases CAIR Condemns Series of Terror Attacks in France, Tunisia and Kuwait CAIR Welcomes AP Stylebook Revision of 'Islamist'”. Council on American-Islamic Relations (CAIR). 5. 4. 2013. Архивирано из оригинала 7. 9. 2015. г. Приступљено 29. 6. 2015.
- ^ Briggs, David (June 29, 2012). Is It Time to Reconsider the Term Islamist?. Huffington Post. Retrieved December 2, 2017.
Литература
[уреди | уреди извор]- Roy, Olivier (1994). The Failure of Political Islam. Harvard University Press. ISBN 978-0674291416. Приступљено 2. 4. 2015.
- Ayubi, Nazih (1991). Political Islam. London: Routledge.
- Esposito, John (1998). Islam and Politics (Fourth изд.). Syracuse NY: Syracuse University Press.
- Mura, Andrea (2015). The Symbolic Scenarios of Islamism: A Study in Islamic Political Thought. London: Routledge.
- Yazbeck Haddad, Yvonne; Esposito, John (1998). Islam, Gender, and Social Change. New York: Oxford University Press.
- Halliday, Fred (2003). Islam and the Myth of Confrontation (2nd изд.). London, New York: I.B. Tauris.
- Hassan, Riaz (2002). Faithlines: Muslim Conceptions of Islam and Society. Oxford University Press.
- Hassan, Riaz (2008). Inside Muslim Minds. Melbourne University Press.
- Mandaville, Peter (2007). Transnational Muslim Politics. Abingdon (Oxon), New York: Routledge.
- Martin, Richard C.; Barzegar, Abbas (2010). Islamism: Contested Perspectives on Political Islam. Stanford University Press.
- Rashwan, Diaa (2007). The spectrum of Islamist movements. Schiler.
- Sayyid, S. (2003). A Fundamental Fear: Eurocentrism and Emergence of Islamism (2nd изд.). London, New York: Zed Press.
- Strindberg, Anders; Wärn, Mats (2011). Islamism. Cambridge, Malden MA: Polity Press.
- Tausch, Arno (2015). The political algebra of global value change. General models and implications for the Muslim world. With Almas Heshmati and Hichem Karoui (1st изд.). Nova Science Publishers, New York. ISBN 978-1629488998.
- Teti, Andrea; Mura, Andrea (2009). Haynes, Jeff, ур. Sunni Islam and politics. Routledge Handbook of Religion and Politics. Abingdon (Oxon), New York: Routledge.
- Volpi, Frédéric (2010). Political Islam Observed. Hurst.
- Volpi, Frédéric (2011). Political Islam: A Critical Reader. Routledge.
- Kepel, Gilles (2002). Jihad: The Trail of Political Islam. Harvard University Press. ISBN 978-0674010901.
- Йорданова, Христина (2018). Настъплението на радикалния ислям. изд. "Абагар", София. ISBN 9786191682065.
