Пређи на садржај

Адем Демачи

С Википедије, слободне енциклопедије
Адем Демачи
Датум рођења(1936-02-26)26. фебруар 1936.
Место рођењаПодујево, Краљевина Југославија
Датум смрти26. јул 2018.(2018-07-26) (82 год.)
Место смртиПриштина, Србија
Универзитет
Занимање
  • активиста
  • политичар
Активни период1950—2017.
Политичка странкаПарламентарна партија Косова (1996—1998)
СупружникЏемајлије Хоџа
Деца2[1]

Адем Демачи (алб. Adem Demaçi; Подујево, 26. фебруар 1936 — Приштина, 26. јул 2018) био је албански политичар и књижевник са Косова и Метохије.

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Студирао је књижевност, право и образовање у Приштини, Београду и Скопљу. Током 1950-их објавио је низ кратких прича са наглашеним друштвеним коментарима у часопису Jeta e re (срп. Нови живот), као и роман из 1958. године под називом Gjarpijt e gjakut (срп. Крвне змије), истражујући крвне освете на Косову и Метохији и Албанији. Ово дело донело му је књижевну славу.[2] 1963. основао је нелегеалну организацију Револуционарни покрет за заједницу Албанаца.[3]

Први пут је ухапшен због свог великоалбанског национализма 1958. године, издржавајући три године затвора. Поново је био у затвору 1964—1974. и 1975–1990. Из затвора је изашао након амнестије Председништва СФРЈ 21. априла 1990. године.

Године 2010. одликован је орденом Херој Републике Косово.[4]

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]

Након пуштања на слободу, био је председавајући Савета за одбрану људских права и слобода народа Косова од 1991. до 1995. године. Такође је био главни уредник Зери, часописа са седиштем у Приштини, од 1991. до 1993.[2][5] Године 1991. добио је награду Европског парламента Сахаров за слободу мисли.

Политички се активирао 1996. године, заменивши Бајрама Косумија као председника Парламентарне партије Косова;[2] Косуми је постао његов потпредседник. За то време, предложио је конфедерацију држава која би се састојала од Косова и Метохије, Црне Горе и Србије (тзв. Балканија). Његова прошлост политичког затвореника дала му је кредибилитет међу косовским Албанцима, али његово деловање у вођству странке обележило је фракционализам и недостатак акције.[5]

Две године касније, придружио се Ослободилачкој војсци Косова (ОВК), као шеф њеног политичког крила.[2] У интервјуу за The New York Times 1998. године, одбио је да осуди насиље ОВК-а, наводећи да „пут ненасиља није нигде одвео. Људи који живе под таквом врстом репресије имају право на отпор.”[6] Године 1999. поднео је оставку из ОВК након што је присуствовао мировним преговорима у Француској, критикујући предложени споразум зато што не гарантује независност Републике Косово. Извори су изјавили да је Демачи био отуђен од млађег, прагматичнијег руководства ОВК, оставивши га „суоченог са одлуком о скоку у амбис или чекању да буде гурнут”.[7]

Иако је његова супруга напустила Косово и Метохију пре рата, током читавог рата на Косову и Метохији остао је у Приштини са својом 70-годишњом сестром.[2][8] Био је критичан према Ибрахиму Ругови и другим албанским лидерима који су побегли од сукоба, наводећи да пропуштају важан историјски догађај.[9] Власти СРЈ ухапсили су Демачија два пута.

Након рата, био је директор Радио-телевизије Косова до јануара 2004. године. Остао је активан у политици, повезан са Албином Куртијем, шефом националистичког покрета Самоопредељење.[2]

Смрт

[уреди | уреди извор]

У 82. години живота, Демачи је умро 26. јула 2018. године у Приштини. Његову смрт власти Републике Косово обележили су тродневном националном жалошћу. Дана 28. јула 2018. године Демачи је сахрањен на гробљу палих бораца у Приштини, уз церемонији „државне” сахране.

Напомене

[уреди | уреди извор]
а.    ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Републике Србије и Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Према Резолуцији, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Young, Antonia. „Shkëlzen Gashi, Adem Demaçi Biography: a Century of Kosova's History through One Man's Life.” (PDF). Central and East European Review. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 5. 2013. г. Приступљено 21. 7. 2012. 
  2. ^ а б в г д ђ Elsie, Robert (2010). Historical Dictionary of Kosovo. Scarecrow Press. стр. 73—4. ISBN 978-0810872318. Приступљено 21. 7. 2012. 
  3. ^ Robertson, James (18. 8. 2018). „From Enver Hoxha to Bill Clinton”. Jacobin. Приступљено 18. 8. 2018. 
  4. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 28. 07. 2018. г. Приступљено 05. 06. 2020. 
  5. ^ а б „ICG Kosovo Spring Report”. International Crisis Group. 1. 3. 1998. Приступљено 21. 7. 2012. 
  6. ^ Hedges, Chris (13. 3. 1998). „Kosovo Leader Urges Resistance, but to Violence”. The New York Times. Приступљено 21. 1. 2010. 
  7. ^ „Kosovo rebel leader quits”. BBC News. 2. 3. 1999. Приступљено 21. 7. 2012. 
  8. ^ Erlanger, Steven (10. 8. 1999). „Champion of Free Kosova Now Urges Moderation”. The New York Times. Приступљено 21. 1. 2010. 
  9. ^ Jacky Rowland (27. 5. 1999). „Kosovo leader calls for Nato troops”. BBC News. Приступљено 21. 7. 2012. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Адем_Демачи&oldid=28738248”