Адисонова болест
| Адисонова болест | |
|---|---|
| Латински | Morbus Addisoni |
 | |
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | ендокринологија |
| МКБ-10 | E27.1-E27.2 |
| МКБ-9-CM | 255.4 |
| DiseasesDB | 222 |
| MedlinePlus | 000378 |
| eMedicine | med/42 |
| Patient UK | [https://patient.info/doctor/adrenal-insufficiency-and-addisons-disease adrenal-insufficiency-and-addisons-disease Адисонова болест] |
| MeSH | D000224 |
Адисонова болест је ретко хронично обољење, које настаје као последица обостраног разарања коре надбубрежних жлезда. У већини случајева долази до обостране атрофије, али није у потпуности разјашњен узрок ове појаве. Као последица, долази до смањеног или потпуног престанка лучења хормона коре надбубрега и одговарајуће симптоматологије.[1]
Појављује се обично између 25. и 45. године живота и то чешће код мушкараца.[2] Назив је добила по лекару Томасу Адисону (1793 - 1860), који је описао ову болест 1855.[3][4]
Етиологија
[уреди | уреди извор]Најчешћи етиолошки фактори су туберкулоза и тзв. примарна атрофија коре надбубрега, која представља аутоимуни процес. Ређи етиолошки фактори су: гљивичне инфекције, хемохроматоза, амилоидоза, леукемичне инфилтрације и билатералне метастазе малигних тумора, васкуларне тромбозе, обострана супрареналектомија (уклањање надбубрежних жлезда) и др.[2]
Клиничка слика
[уреди | уреди извор]
Због дифузног разарања надбубрежних жлезда долази до недостатка све три групе хормона који се луче у кори (гликокортикоиди, минералокортикоиди и надбубрежни андрогени), што доводи до одговарајуће клиничке симптоматологије. Почетак је најчешће постепен, готово неприметан. Мрка пигментација захвата кожу и видљиве слузокоже, почиње на откривеним деловима коже, на местима која су иначе јаче пигментисана (брадавице, ожиљци и сл). Типичан је изглед шака - дорзална страна је јако пигментисана посебно у пределу зглобова, а палмарна страна је поштеђена. Постоји пигментација и на слузокожи усне дупље, очних капака и аногениталне регије. Остали симптоми су општа слабост, немоћ и изузетно брзо замарање, хипотензија (снижен крвни притисак), дигестивни поремећаји (губитак апетита, мука, повраћање, дијареја и некарактеристични болови у трбуху), осећај жеђи, потреба за узимањем соли и сланих јела, болови и грчеви у мишићима и зглобовима, хипогликемичне кризе (пад шећера у крви), и код жена често појава аменореје (изостанак менструације).[2] У нелеченим и запуштеним случајевима, болесници оболели од Адисонове болести могу толико да онемоћају, да не могу ни да се хране.[5]
Дијагноза
[уреди | уреди извор]Дијагноза се поставља на основу клиничке слике и допунских дијагностичких поступака. Одређује се ниво хормона у плазми, ради се преглед мокраће, преглед електролита у серуму, крвна слика, одређивање гликемије итд.[2]
Лечење
[уреди | уреди извор]Док јој још није био утврђен узрок, Адисонова болест се није могла лечити и завршавала се прилично брзо смрћу пацијента.[5] Данас се спроводи доживотна супституциона терапија (узимање синтетичких хормона и других материја). Најважније је надокнадити мањак гликокортикоида, што се постиже давањем кортизона или хидрокортизона. Храном се уносе повећане количине соли и угљених хидрата. Иначе, потребне су знатно веће дозе кортизола за време сваке инфекције, хируршке интервенције, трауме и стреса.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Адисонова болест”. Архивирано из оригинала 10. 12. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2007.
- ^ а б в г д „Хормонски поремећаји и поремећаји метаболизма”. Архивирано из оригинала 14. 12. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2007.
- ^ „Биографије”. Архивирано из оригинала 6. 12. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2007.
- ^ Thomas Addison: On The Constitutional And Local Effects Of Disease Of The Supra-Renal Capsules, 1855.
- ^ а б „Обољења надбубрежне жлезде”. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 12. 12. 2007.
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
