Алкуин

Алкуин (у средини) представља Рабина Маура (лево) надбискупу Мајнца Отгару. Минијатура у каролиншком рукопису насталом између 831. и 840. у манастиру Фулда. Данас се чува у бечкој Аустријској националној библиотеци.

Алкуин (лат. Alcuin, око 732-804.) је англо-латински песник, педагог и духовник.Рођен је око 732. године у Јорку у Енглеској. Један је од најважнијих представника Палатинске школе, коју је у Ахену основао Карло Велики.

У Риму је срео Карла Великог који га је позвао на свој двор. Алкуин је постао учитељ Карла Великог и деце франачких великаша у Дворској академији. Увео је традицију англосаксонског хуманизма у Западну Европу. Био је најистакнутији научник у време каролиншке ренесансе.

Дела су му филозофског и дидактичког карактера. Написао је “О врлинама и манама”, “О службама”. Извршио је реформе у римокатоличком богослужењу и припремио ново издање Вулгате. Као историјски извор најзначајнија су Алкуинова писма.

Алкуинов филиоквизам

У области хришћанске пнеуматологије, Алкуин је заступао филиоквистичко учење о двоструком исхођењу Светог Духа, од Оца и Сина. То учење, које је током друге половине 8. века почело да стиче све више присталица у тадашњој Франачкој држави, разматрано је 794. године на Франкфуртском сабору, а потом и на Фурланском сабору, који је одржан 797. године у Чедаду. Прихвативши то учење, Алкуин је извршио утицај на франачког краља и потоњег цара Карла Великог, који је потом озваничио уношење уметка Filioque у Никејско-цариградски симбол вере. Алкуоново заступање филиквистичког учења извршило је значајан утицај на потоњи развој западног хришћанства.

Види још

• Филиокве
• Каролиншка ренесанса

Литература

• Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска. 
• Мишковић, Милош (2021). „Мисија англосаксонских монаха Вилехада и Алкуина на Континенту у последњој четвртини VIII века” (PDF). Теолошки погледи. 54 (2): 269—284. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 07. 2022. г. Приступљено 12. 08. 2022. 
• Nichols, Aidan (2010) [2010]. Rome and the Eastern Churches: A Study in Schism (2. изд.). San Francisco: Ignatius Press. 
• Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336. 
• Siecienski, Anthony Edward (2009). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford-New York: Oxford University Press. 
• Чаировић, Ивица (2016). „Ахен - нови Рим, нови Константинопољ?”. Зборник Матице српске за друштвене науке. 157-158: 533—543.