Пређи на садржај

Алкуин

С Википедије, слободне енциклопедије
Алкуин (у средини) представља Рабина Маура (лево) надбискупу Мајнца Отгару. Минијатура у каролиншком рукопису насталом између 831. и 840. у манастиру Фулда. Данас се чува у бечкој Аустријској националној библиотеци.

Алкуин (лат. Alcuin, око 732-804.) је англо-латински песник, педагог и духовник.[1]Рођен је око 732. године у Јорку у Енглеској. Један је од најважнијих представника Палатинске школе, коју је у Ахену основао Карло Велики.

У Риму је срео Карла Великог који га је позвао на свој двор. Алкуин је постао учитељ Карла Великог и деце франачких великаша у Дворској академији. Увео је традицију англосаксонског хуманизма у Западну Европу. Био је најистакнутији научник у време каролиншке ренесансе.[1]

Дела су му филозофског и дидактичког карактера. Написао је “О врлинама и манама”, “О службама”. Извршио је реформе у римокатоличком богослужењу и припремио ново издање Вулгате. Као историјски извор најзначајнија су Алкуинова писма.[1]

Алкуинов филиоквизам

[уреди | уреди извор]

У области хришћанске пнеуматологије, Алкуин је заступао филиоквистичко учење о двоструком исхођењу Светог Духа, од Оца и Сина.[2] То учење, које је током друге половине 8. века почело да стиче све више присталица у тадашњој Франачкој држави, разматрано је 794. године на Франкфуртском сабору, а потом и на Фурланском сабору, који је одржан 797. године у Чедаду.[3] Прихвативши то учење, Алкуин је извршио утицај на франачког краља и потоњег цара Карла Великог, који је потом озваничио уношење уметка Filioque у Никејско-цариградски симбол вере.[4][5] Алкуоново заступање филиквистичког учења извршило је значајан утицај на потоњи развој западног хришћанства.[6]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 36. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Siecienski 2009, стр. 95-96.
  3. ^ Siecienski 2009, стр. 93-94.
  4. ^ Siecienski 2009, стр. 98-100.
  5. ^ Чаировић 2016, стр. 533-543.
  6. ^ Siecienski 2009, стр. 105-105.

Литература

[уреди | уреди извор]