Алфред Краус
 |
| Алфред Краус | |
|---|---|
 Алфред Краус | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 26. април 1862. |
| Место рођења | Задар, Аустријско царство |
| Датум смрти | 29. септембар 1938. (76 год.) |
| Место смрти | Бад Гоизерн, Нацистичка Немачка |
| Образовање | Терезијанска војна академија |
Алфред Краус (нем. Alfred Krauß; Задар, 26. април 1862 — Бад Гоизерн, 29. септембар 1938) је био аустроугарски генерал пешадије. Краус је касније постао председник националног удружења немачких официра у Бечу и посланик НСДАП и СА командант.
Биографија
[уреди | уреди извор]Након завршене школе у Вршцу и Шопрону као и у Тешину уписао је војну школу у Храници на Морави, а своје школовање окончао у Винер Нојштату. Дана 18. августа 1883. године је упућен у пешадијску регименту 11. Од 1886. до 1888. године похађао је војну школу у Бечу. У новембру 1888. постављен је за генералштабног официра 20 пешадијске бригаде. Године 1891. Краус је постављен као командант генералштаба 5. корпуса у Братислави. Године 1894. постаје наставник тактике на Терезијаниној војној академији у Винер Нојштату. 1897. године бива постављен за команданта генералштаба 2. пешадијске дивизије у Јасолаву а она 33. пешадијске дивизије у Коморну.
У новембру 1901. постаје командант батаљона а 1904. командант трећег сектора техничког војног комитета у Бечу. У октобру 1910. постављен је за команданте војне школе у Бечу.
Од августа 1914. командант је 29. пешадијске дивизије на српском ратишту. У септембру постављен је на чело комбинованог „Генреал Алфред Краус“ корпуса. У децембру постаје генералштабни командант балканских снага. У мају 1915. године постављен је на за генералштабног команданта југозападног фронта. Године 1917. постављен је за команданта првог корпуса, а 1918. Источне армије. Након рата бива пензионисан.
Године 1920. постаје председник националног удружења немачких официра у Бечу.
Од априла 1938. до своје смрти исте године био је посланик за Аустрију у Рајхстагу. У СА је имао чин бригадног команданта.
Објављење књиге
[уреди | уреди извор]- Moltke, Benedek und Napoleon, Беч 1901.
- Unser Deutschtum!, Салцбург 1920.
- Die Ursache unserer Niederlage, Минхен 1920.
- Die Wesenseinheit von Politik und Krieg als Ausgangspunkt einer deutschen Staatslehre, 1921.
- Die Bedeutung Österreichs für die Zukunft des deutschen Volkes, Хановер 1923.
- Die Ursachen unserer Niederlage, Минхен 1923.
- Das "Wunder von Karfreit", im besonderen der Durchbruch bei Flitsch und die Bezwingung des Tagliamento, Минхен 1926.
- Der Irrgang der deutschen Königspolitik, Минхен 1927.
- Führertum, Берн 1931.
- Gestalter der Welt, Минхен 1932.
- Gebirgskrieg, 1935.
- Theorie und Praxis in der Kriegskunst, Минхен 1936.
