Амерички мочварни храст
| Амерички мочварни храст | |
|---|---|
| |
| Стабло у Пионирском парку | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | Q. palustris
|
| Биномно име | |
| Quercus palustris | |
| |
| Ареал | |
| Синоними | |
| |
Амерички мочварни храст (Quercus palustris) научно име је добио 1770. године, а аутор је немачки ботаничар Минхаузен (Otto Freiherr von Münchhausen, 1716-1774). Назив рода можда од келтског quer = лeп u cuez = дрво, а можда и од старогрчког καρχαλέος = рапав, (због коре). Иначе овај назив је код Римљана био назив за храстове.[1] Епитет врсте palustris на латинском значи мочварни.
Опис врсте
[уреди | уреди извор]Средње до високо листопадно дрво, са конусном круном и претежно моноподијалним стаблом, гране су хоризонталне и широко одстоје. Са старошћу доње гране висе. Достиже висину 15-20 (25) m, понекад и више, ширину круне 8-15 (20) m и прсни пречник до 1 m. Годишњи прираст је 25 cm. Корен плитак, претежно хоризонталан, са много густих жиличастих коренова.[2][3][4] Назив на енглеском pin oak дат је због особине ове врсте да суве гране (pin) у основи круне остају на стаблу – не одбацује их.
Листови наизменични, са ободом који варира, 7-15 cm дуги и скоро толико и широки, са 2 до 4 режња са обе стране који су мање више под правим углом, зашиљени су и назубљени, сјајно зелени са обе стране, одоздо у пазуху нерава длакави. Јесења боја црвеносмеђа често сјајно шарлахцрвена. [3][5]
Цветови једнополни анемофилни: мушки у ресама са листањем, женски појединачни, неупадљиви на истој индивидуи.[3][5]
Плод је седећи или на краткој дршци. Купула тањирасто спљоштена, стипуле прилегле, црвенкастосмеђе, длакаве. Орашица улеже у тањирасту купулу само основом, 8-15 mm у пречнику, углавном лоптаста, светлосмеђа, са уздужним пругама и зашиљеним врхом. Почиње да плодоноси у 20. години, са периодицитетом плодоношења сваке или сваке друге године. Плодови сазревају у октобру друге године, у току октобра и новембра опадају са стабла, када их треба и сакупити. У једном килограму има 320–540 жирова. [6][7][5]
Ареал
[уреди | уреди извор]Ареал је југоисточна Канада и источни део САД између 34° и 43° северне географске ширине и 72° и 96° западне дужине, што је нешто уже од распрострањења црвеног храста. Тежиште ареала је у средњем току реке Мисисипи. Овај храст је дрво низија. У брда се пење до 600 m. над морем. Он није дрво мочвара, како би могло да се закључи из имена, али га има доста на поплавним подручјима.[4]
Биоеколошке карактеристике
[уреди | уреди извор]Хелиофилна је врста адаптибилна према земљишту, расте на нормалним, умерено сувим, влажним и мокрим алувијалним земљиштима. Преферира дубока, плодна кисела земљишта; на алкалним пати од хлорозе. Добро подноси ниске температуре, урбана станишта, посебно је отпоран на сумпордиоксид. Има тенденцију да развија суве делове у круни што се запажа и на природним стаништима. Гљиве га више нападају негo црвени храст.[4]
Значај
[уреди | уреди извор]Мочварни храст је један од најкоришћенијих храстова у пејзажној архитектури и вртном дизајну у оквиру природног ареала. У Европи се налази по парковима и дрворедима. У Немачкој има стабала старих и до 180 година. Тамо он достиже висину и од 30 m и дебљину од 60 cm.[4] Код нас је доста редак, за разлику од црвеног храста, иако заслужује ширу примену због лаке производње и пресађивања, као и због брзог раста, толерантности на загађења и естетских вредности (интензивнија црвена боја листа у јесен од црвеног храста). У култури је од 1770. године.[8]
Огледи и са шумским културама показала су променљив успех. У Немачкој га препоручују за поплавна подручја на којима поплава дуже траје. У Русији се препоручује за јужни део, јер се за северни, око Санкт Петербурга, није добро показао.[4]
У Америци дрво се употребљава за израду намештаја раније и за железничке прагове.[4] Нека индијанска племена користила су раствор живог дела коре да ублаже болове у стомаку[9]. Гале које праве инсекти богате су танином и користе се против хеморагије, хроничне дијареје и дизентерије.[10]
Размножавање
[уреди | уреди извор]Генеративно размножавање
[уреди | уреди извор]У расаднику се лако производи. Основна форма производи се сетвом семена које је микробиотичко и рекалцитрантно па сетву треба извршити у јесен уз обавезну заштиту од глодара, или у пролеће после чувања у влажном песку на 0-5 °C током зиме. Просечна клијавост свежег семена је 68%[11].
Вегетативно размножавање
[уреди | уреди извор]Унутарврсни таксони калеме се на генеративне подлоге основне форме. Показало се да копулирање има велику предност над, потпуно безуспешним, окулирањем. Од метода примењује се бочно и обично спајање, септембра-октобра и јануара-фебруара, на подлоге у посуди. Поред тога мочварни храст је добра подлога за већи број врста америчких храстова са којима се лако хибридизује. Одлично сраста са хибридним храстом (Q. virginiana x Q. lyrata) затим са клоном Q. coccinea ‘Splendens’, Q. borealis, Q. imbricaria, Q. kelloggii, Q. schottkyana, Q. texana[12].
Унутарврсни таксони
[уреди | уреди извор]Како је основна форма довољно декоративна због јесење боје листова, издвојено је релативно мало клонова углавном према хабитусу. У европским расадницима могу се наћи:
- Q. palustris ‘Green Dwarf’ – спорорастући калемљени таксон, мале лоптасте круне; у 20. години достиже 1,5 m.
- Q. palustris ‘Green Pilar' (syn. 'Pringreen') – уско пирамидална форма, спорт клона Q. palustris 'Crownright' откривен 1994.
- Q. palustris 'Crownright' пирамидална форма 15-20m висока са инсерцијом грана 30-60°.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
- ^ Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
- ^ а б в Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
- ^ а б в г д ђ Петровић, Д. (1951): Стране врсте дрвећа (егзоти) у Србији. Српска академија наука, посебна издања књига CLXXXII. Београд.
- ^ а б в Little, E.L. Jr. (1979): Checklist of United States trees (native and naturalized). Agric. Handbk. 541.Washington, DC: USDA Forest Service.
- ^ Burns, R.M., Honkala, B.H., tech. coords. (1990): Silvics of North America. Volume 2, Hardwoods. Agric. Handbk. 654.Washington, DC: USDA Forest Service.
- ^ Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
- ^ Smith, D.W. (1993): Oak regeneration: the scope of the problem. In: Loftis, D., McGee, C.E., eds. Oak regeneration: serious problems, practical recommendations. Symposium Proceedings; 1992 September 8–10; Knoxville, T.N. Gen.Tech. Rep. SE-84. Asheville, NC: USDA Forest Service, Southeastern Forest Experiment Station.
- ^ Moerman, D. Native American Ethnobotany Timber Press. Oregon. (1998) ISBN 0-88192-453-9
- ^ Grieve, A. (1984): Modern Herbal. Penguin ISBN 0-14-046-440-9
- ^ Vines, R.A. (1982). Trees of North Texas. University of Texas Press. ISBN 0292780206.
- ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 86-7602-009-4
