Пређи на садржај

Ангклунг

С Википедије, слободне енциклопедије
Ангклунг
Ангклунг
Класификацијаидиофони инструменти
Развијен7. век

Ангклунг је музички инструмент сунданског народа у Индонезији направљен од различитог броја бамбусових цеви причвршћених за бамбусов оквир.[1] Цеви су уклесане тако да имају резонантну висину при удару и подешене су на октаве. Оквир се држи у једној руци док се другом тресе инструмент. Сваки извођач у ангклунг ансамблу је обично одговоран за само једну тону, заједно производе комплетну мелодију.

Популаран је широм света, настао је у данашњим провинцијама Западне Јаве и Бантена, а Сунданци су га користили много векова. Ангклунг и његова музика су постали важан део културног идентитета сунданских заједница.[2] Свирање овог инструмента код оркестра захтева сарадњу и координацију и верује се да промовише вредности тимског рада, међусобног поштовања и друштвене хармоније.[3]

Унеско је 18. новембра 2010. званично признао индонежански ангклунг као ремек—дело усменог и нематеријалног наслеђа човечанства и охрабрио је индонежански народ и индонежанску владу да чувају, преносе, промовишу, представљају и подстичу прављење ангклунга.[3]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Реч ангклунг потиче од сунданског angkleung-angkleungan, што сугерише кретање свирач и ономатопејски звук који долази из инструмента.[4]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „"Indonesian Angklung", Inscribed in 2010 (5.COM) on the Representative List of the Intangible Cultural Heritage of Humanity”. UNESCO. Приступљено 5. 1. 2021. 
  2. ^ Spiller, Henry (2004). Gamelan: The Traditional Sounds of Indonesia, Volume 1. ABC-CLIO. стр. 140. ISBN 978-1-85109-506-3. „Angklung has become a veritable symbol of Sundanese culture 
  3. ^ а б „"Indonesian Angklung", Inscribed in 2010 (5.COM) on the Representative List of the Intangible Cultural Heritage of Humanity”. UNESCO. Приступљено 10. 10. 2014. 
  4. ^ „Angklung : Harmony in a Bamboo Orchestra”. Архивирано из оригинала 28. 9. 2014. г. Приступљено 2. 10. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]