Аница Бошковић

Аница Бошковић
Датум рођења	(1714-12-03)3. децембар 1714.
Место рођења	Дубровник, Дубровачка република
Датум смрти	13. август 1804.(1804-08-13) (89 год.)
Место смрти	Дубровник, Дубровачка република
Супружник	неудата
Одликовања

Аница Бошковић (Дубровник, 3. децембар 1714 — Дубровник, 13. август 1804) била је дубровачки писац поезије (пасторала) и преводилац са италијанског језика.

Живот и каријера

Фрањевачки самостан у Дубровнику у коме је стварала своја књижевна дела и у коме је сахрањена Аница Бошковић

Рођена је у Дубровнику 3. децембра 1714. године, као најмлађе, девето дете по реду, од оца Николе дубровачког трговца пореклом из херцеговачког села Орахов До и мајке Павле, девојачко Бетера, из угледне дубровачке породице Бара Бетера, за оно доба даровитог песника и преводиоца.

Најближе Аничино окружење, и живот поред браћа Бошковић, Бара, Петра и Руђера, који су се бавили песништвом. деловало је да се и у њој развије жеља за писањем песама. На то је свакако ипак највише утица брат Руђер, према коме је Аница одмалена гајила изузетну блискост. Он је у сестри распламсао жељу да се и сама образује. Духовно формирање Анице Бошковић текло је и под снажним утицајем језуита, чији су истакнути чланови у дубровачкој комуни били породични пријатељи Бошковића, а и два Аничина брата – Баро и Руђер – припадала су њиховом реду.

Међутим један догађај из детињства дубоко се одразио на потоњу судбину Анице. Била је то очева смрти која ју је затекла у периоду адолесценције, и „приморао” да се замонаши, и да живот проведе уз мајку, као њен ослонац до дубоке старости коју је дочекала.

„ Тиме је Аница изабрала неку врсту интимног тиховања остајући у међупростору између породичног живота уз мужа и децу и манастира − двају социјално доминантних поља старога Дубровника којима су жене најчешће имале да припадну. ”

Тако је Аница, стицајем околности, прво образовање стекла у манастиру свете Катарине уз монахињу, сестру Марију. Савладавши сва искушења тешке судбине жене која се избором неуобичајеног начина живота у малој конзервативној средини нашла на удару „између социјално кодификованих модела понашања, временом је стекла високи углед у највишим друштвеним круговима Дубровачке републике”.

Непрестано је одржавала везе са представницима културне и политичке елите, и са високим црквеним достојанственицима.

„ У одржавању контаката између дубровачког културног круга и Руђера који је дуго година боравио у иностранству Аница је била својеврсни посредник између славног брата и представника домаће политичке и културне елите, удевајући у своја писма Руђеру вести из завичаја или преносећи из његових писама новине бираним суграђанима. ”

Преминула је у дубокој старости 12. августа 1804. године у Дубровнику. Сахрањена је са мајом у фрањевачкој цркви у Дубровнику. Године 1939. пригодном спомен плочом обележен је њен гроб. Њеним сенима почаст је одао својим стиховима знаменити латиниста Брно Џамањић, и још један анонимни песник из Дубровника.

Дело

Писању се посвећивала у тренуцима доколице, како сама каже – „за одахнут мало од инијех труда“ – што одговара уобичајеном схватању стваралачког чина у средини и времену у којима је Аница живела.

Сва дела написала је искључиво народним језиком или „нашким“ и „словинским“, како га је називала попут највећег броја књижевника старога Дубровника, у тренуцима доколице, како је сама говорила – „за одахнут мало од инијех труда“ – сходно схватању стваралачког чина у средини и времену у којима је Аница живела. Осим писања сопствене поезије, преводила је са латинског и италијанског религиозне песме, али и дела Руђера Бошковића.

Опус дела јој није опсежан, обухвата пасторални спев Разговор пастирски врху порођења Господинова, више песама пригодног и религиозног карактера.

Први суд о вредности Аничине поезије изрекао је њен брат Руђер Бошковић у једном писму упућеном сестри 9. јула 1755. године, истичући да су јој „прелијепе пјесни“ и да је „права поетеса“. Свој став према Анициној поезији Руђер је исказао преводећи њен „Разговор пастирски” на италијански језик. Разговор, изашао 1758. године у Венецији (1852, Дубровник; 1881, Мостар) прво је и једино дело женског аутора штампано у старој дубровачкој књижевности.

Религиозно песништво Анице Бошковић према савременим књижевним критичарима је:

„ Верска контемплација којс води епифанији и екстатичном заносу због осећања духовног сједињења са Исусом. Медитативно искуство отелотворено је у књижевности посредством укрштања поетичко-стилског регистра (топика, метафорика, фразеолошки фонд, стилизација слика и др.) Библије, средњовековне књижевности и дубровачког ренесансног и барокног песништва. Доминантно је, ипак, ослањање на баштину религиозног песништва дубровачке књижевности, при чему три гласа – Игњата Ђурђевића, Ивана Бунића и Ивана Гундулића – приметно одјекују у певању Анице Бошковић. Спољашње рухо чини традиционална версификација, о чему сведочи готово доследна, са врло ретким изузецима, употреба осмерца, укорењеног нарочито у дубровачком бароку. ”

Библиографија

• Пјесни на част Присв. Срца Језусова (1873) Италија. стр. 338—363
• Песме (1873), Виенац изабраних пјесама хрватских и србских, Хрватска.
• Превод песме Руђера Бошковића у славу безгрешног зачећа Девице Марије (фрагменти) (1881)
• Сатирични дистих о моралном стању у Дубровнику крајем 18. века (1904)
• „У довршењу својијех сто годишта на 3 ђен-а г. 1774. П.Б. пјесан“, „На час присветога Дјетешца Језуса“ (1912)
• Превод песме Руђера Бошковића у славу безгрешног зачећа Девице Марије (одломак) (1912)
• Кореспонденција са братом (1912)
• Писмо (1919), Бошковић (календар), Објавио Владимир Варићак.
• Писма Анице Бошковић брату Руђеру; писмо упућено Антуну Соркочевићу; 21 песма; "Разговор пастирски"; тестамент Анице Бошковић (1919)
• "На част Присветога Дјетешца Језуса пјесан", "Присветоме дјетешцу Језусу", "Светому Иван Крститељу * у недјељу уочи његове светковине" (1961/1962)
• Разговор пастирски (одломак) (1973)
• Разговор пастирски (одломци) (1994)
• Разговор с Исукрстом на криђу пропетијем Анице Бошковић дјевојчице дубровачке (1998)
• У довршењу својијех сто годишта (2010)

Литература

• Alexius Horányi, Nova memoria Hungarorum et provincialium scriptis editis notorum, Pestini: Typis Matthiae Trattner, 1792.
• S. Dolci, Fasti litterario-ragusini, Monografija, Italija 1767.

Спољашње везе

• Аница Бошковић Архивирано на сајту Wayback Machine (7. новембар 2017) — knjizenstvo.etf.bg.ac.rs