Антиминс
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/a3/Antiminis_1692%2C_Ra%C4%8Da_monastery.jpg/300px-Antiminis_1692%2C_Ra%C4%8Da_monastery.jpg)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/7c/%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9_%D0%90%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D1%81.jpg/300px-%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9_%D0%90%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D1%81.jpg)
Антиминс (лат. ante-mensa — уместо трпезе) је литургијско платно на којем су представљена страдања Христова и полагање у гроб, које се полаже на часну трапезу, у олтару Цркве. На њему се врши Света литургија.
Антиминс има део моштију светитеља или мученика и носи потпис месног епископа. По традицији, очуваној из првих векова, антиминс замењује освећени олтар, обавезан за Литургију. Канон 31. Четвртог васељенског сабора забрањује Литургију у обичним кућама или местима. Такође, канон 7. Седмог васељенског сабора забрањује освећење Цркве без моштију мученика. Уопште, мошти мученика, било да су стављене под олтарски престо, било да су зашивене у антиминсу, представљају небеску Цркву на којој почива земаљска Црква.
Свештеник прима антиминс од свога епископа, чији потпис гарантује не само постојање евхаристијске месне заједнице, него и светог заједништва које постоји између њега и свештеника. Освећени антиминс апсолутно је потребан за вршење Тајне Евхаристије, мада Пидалион помиње случај мученика Лукијана, антиохијског свештеника, који, будући у тамници, служи литургију на својим грудима. Теодорит Кирски употребљава руке свога ђакона уместо олтара, а Свети Јован Златоусти не устручава се рећи да су руке свештеника скупље од олтара (Свети Јован Златоусти, О свештенству, 3).