Анатолиј Банишевски
| Анатолиј Банишевски | |||
|---|---|---|---|
.png) | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 23. фебруар 1946. | ||
| Место рођења | Баку, Совјетски Савез | ||
| Датум смрти | 10. децембар 1997. (51 год.) | ||
| Место смрти | Баку, Азербејџан | ||
| Позиција | нападач | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
| 1964–1978 | ФК Нефчи | 288 | (121) |
| Репрезентативна каријера | |||
| 1965–1973 |
 СССР | 50 | (20) |
| Тренерска каријера | |||
| 1981–1982 1984–1987 1987–1988 |
ФК Нефчи Автомобилист Буркина Фасо (олимп.) | ||
Награде
| |||
Анатолиј Андрејевич Банишевски (рус. Анатолий Андреевич Банишевский, азер. Anatoli Andreyeviç Banişevski; 23. фебруар 1946 — 10. децембар 1997) био је совјетски фудбалер и тренер.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен и одрастао у Бакуу, цео свој живот је остао у овом граду.[1] Придружио се локалном клубу Нефчи са 16 година и брзо се пробио у први тим. Они који су видели наступе младог Банишевског дивили су му се и препознали његов несумњиви таленат. Познати клубови у Совјетском Савезу понудили су му да дође у веће градове Москву и Кијев, али је наставио да игра у граду где је рођен. Са 19 година, селектор Николај Морозов га је позвао у тим Совјетског Савеза, где је постигао седам голова у осам мечева. Један од голова постигао је главом са 25-40 метара (извори немају консензус) против Бразилаца на Маракани.
Учествовао је на Светском првенству 1966. године у Енглеској, где је репрезентација стигла до полуфинала, заузевши 4. место. Исте године, Нефтчи је освојио треће место у првенству СССР-а.
После Европског првенства 1972. године на коме је репрезентација СССР-а заузела друго место, он је окарактерисан као један од главних криваца за пораз у финалу против Западне Немачке, престао је да буде позиван у национални тим. Ово је деловало депресивно на Банишевског, чак је желео да напусти фудбал и није играо неко време. Али се касније вратио и завршио играчку каријеру у Нефчију.
Неко време по завршетку каријере радио је као тренер у Нефтчију и тренирао омладинце у Буркини Фасо. Међутим, почеле су да га савладавају нове болести, панкреатитис и дијабетес и морао је да престане да тренира. Банишевском је дијагностификована дијабетичка кома 1991. године, пошто је преживео први напад 1987. године.[2] Доживео је церебралну атрофију као резултат другог напада, што је такође изазвало губитак памћења.[2] После тога, након лошег третмана од стране његове жене, изгубио је власништво над својом кућом, што га је навело да живи тешким животом у алкохолизму на улицама Бакуа.[2][3] Међутим, из ове тешке ситуације га је спасила његова стара љубав и животна сапутница Саида, која се бринула о њему у последњим годинама његовог живота и на крају се удала за њега. Банишевски је преминуо 10. децембра 1997. године.[4] Сахрањен је у Другој алеји заслужних у Бакуу.
Стадион у Масалију носи његово име. Године 2003. године, за 50. годишњицу УЕФА, фудбалске организације земаља чланица прогласиле су најбољег играча у последњих 50 година. Фудбалски савез Азербејџана прогласио је Анатолија Банишевског за најбољег фудбалера.[5] Издавачка кућа Пропаганда центар (Москва, 2008) објавила је књигу „Траг комете. Странице живота Анатолија Банишевског" (аутор Азер Џангиров).
Унук Банишевског, Али Бабајев, почео је да игра у омладинском тиму Нефтчија 2011. године.[6]
За репрезентацију СССР-а одиграо је 50 утакмица и постигао 20 голова.[7] Први меч је одиграо против репрезентације Бразила 0:3 (1965).[2] Последњи меч је био против репрезентације Западне Немачке 0:3 (1972).[8] Највећи број постигнутих голова на једној утакмици је 3 гола против репрезентације Грчке 4:1 (1965).[9]
Успеси
[уреди | уреди извор]
Репрезентација
[уреди | уреди извор]СССР
- Европско првенство друго место: Белгија 1972.
Индивидуалне награде
[уреди | уреди извор]- Један од добитника награде „Најбољи дебитанти сезоне“: 1964.
- Листа 33 најбоља фудбалера сезоне у СССР-у: бр. 2 - 1965, 1966; 1967.
- Међународни мајстор спорта СССР-а (1990)
- Заслужни мајстор спорта СССР-а (1991)
- Најбољи фудбалер Азербејџана за период 1954-2003 (јубиларна награда за 50. годишњицу УЕФА)
Признања
[уреди | уреди извор]- Орден славе (1996)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Беседа с Казбеком Туаевым”. Svoboda.org. Архивирано из оригинала 2020-03-27. г.
- ^ а б в г Анатолий БАНИШЕВСКИЙ:БАКИНСКИЙ ПИЖОН (језик: руски)
- ^ "Banişevski araq içməyi SSRİ yığmasında öyrəndi" Архивирано 27 фебруар 2010 на сајту Wayback Machine (језик: азерски)
- ^ Верность и мастерство[мртва веза] (језик: руски)
- ^ В Баку будет почтена память Анатолия Банишевского. Архивирано на сајту Wayback Machine (21. март 2012)Newsazerbaijan.ru
- ^ „Внук Банишевского в Нефтчи”. Архивирано из оригинала 2014-08-08. г. Приступљено 2013-07-30.
- ^ Anatoli Banishevski National Football Teams, 7. 6. 2024.
- ^ Matthias Arnhold (29. 2. 2012). „Anatoliy Andreyevich Banishevskiy – Goals in International Matches”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 29. 3. 2012.
- ^ Футболисты мира. Анатолий Банишевский. Архивирано на сајту Wayback Machine (24. новембар 2020)Footballplayers.ru
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Анатолиј Банишевски на сајту УЕФА (језик: енглески)
- Анатолиј Банишевски на сајту Transfermarkt (језик: енглески)
- Анатолиј Банишевски на сајту Soccerbase (језик: енглески)
- Анатолиј Банишевски на сајту National Football Teams (језик: енглески)
|
