БМ-14
| БМ-14 (8У32) | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Класификација | вишецевни бацач ракета | |
| Шасија | ЗИС-151, ГАЗ-63 | |
| Историја | ||
| Земља развоја |  СССР
| |
| Димензије | ||
| Тежина без муниције и прорачуна | 7000 кг | |
| Тежина у борбеном положају | 8200 кг | |
| Дужина у маршевом положају | 6920 мм | |
| Ширина у маршевом положају | 2300 мм | |
| Висина у маршевом положају | 2650 мм | |
| Клиренс | 260 мм | |
| Наоружање | ||
| Калибар | 140,3 мм | |
| Број цеви | 16 | |
| Минимални домет паљбе | 1000 м | |
| Максимални домет паљбе | 9800 м | |
| Максимални угао гађања | 50 ° | |
| Тачност (расипање) | 1/200 у домету 1/90 страна м | |
| Прелазак система из маршевог у борбни положај | 3,5 мин | |
| Трајање плотуна | 20 с | |
| Прелазак система из маршевог у борбни положај | 1,5-2 мин | |
| Трајање плотуна | 7—10 с | |
| Погон | ||
| Тип мотора | линијски 6-цилиндарски са карбуратором и течним хлађењем | |
| Снага мотора | 92 КС | |
| Максимална брзина на аутопуту | 60 км/ч | |
| Врста погонског система | на точковима 4 × 4 | |
БМ-14 (БМ – борбено возило) је совјетски вишецевни бацач ракета калибра 140 mm, који се обично монтира на камион. БМ-14 може да испаљује ракете М-14 са високо-експлозивно парчадном бојевом главом. Сличан је моделу БМ-13 Каћуша и у фазама је повучен из службене употребе и замњен савременијим моделом БМ-21 Град. Лансери су рађени у верзијама са 16 и 17 лансирних цеви. Ракете су биле максималног домета од 9,8 километара. Оруђе не одликује велика прецизност јер не поседује систем за навођење, али је изизетно ефикасно за наношење масовног артиљеријског удара. Из путујућег у борбени режим прелази за свега 1,5 до 2 минута. За испаљивање једног плотуна потребно му је од 7 до 10 секунди. Поседује 6x6 камионску шасију.[1]
Варијанте
[уреди | уреди извор]- БМ-14 (8У32) – модел са 16 цеви- (у два реда од по 8), са лансером монтираним на камиону ЗиС-151. Уведен у употребу 1952. године. Такође познат као БМ-14-16.
- БМ-14-17 (8У35) – са 17 цеви (8+9 лансирних цеви) лансер, монтиран на возило ГАЗ-63A. Развијен 1959. године . Лансер је такође коришћен на поморским бродовима, као на пример Пројекат 1204 патролним чамцима.
- РПУ-14 (8У38) – који носи верзију са 16-цеви, који поседује и митраљез калибра 85mm D-44 који су користиле Совјетске ваздухопловне снаге, док није замењен 122mm-ским БM-21В "Град-В".
Муниција
[уреди | уреди извор]БМ-14 лансер и остале његове верзије могу да испаљују ракете калибра 140mm под називом M-14 серија (који се такође користи за ракете које су произвели совјети M14). Њихов минимални домет износи 3,8 km, док максимални домет износи 9,8km.
M-14 серија састоји се од при типа:
- М-14-ОФ - једна M-14 ракета са високо-експлозивно парчадном бојевом главом опремљеном са 3,68 kg, ТНТ-а.[2]
- М-14-Д - једна M-14 ракета са димном бојевом главом која садржи бели фосфор.
- М-14-С - једна M-14 ракета са хемијском бојевом главом која садржи 2.2 kg бојног отрова сарин.
Оружје
[уреди | уреди извор]Један блок БМ-14 садржи 16 лансирних цеви, са отворима на предњем и задњем крају глатке цеви калибра 140,3 mm и дужине 1370 mm код модела БМ-14/14М/14ММ или 1100 мм за модел БМ-14-17 , који се монтира на контактне полуге и предњем и задњем затварачу. Лансирне цеви које су распоређене у два реда и причвршћене на носач који се састоји од металних гредица које се пружају између ова два реда лансирних цеви и испод њих до носача који је причвршћен на возило. Основа је постављена на ротирајући рам, заједно са механизмом за вођење и механизмом за балансирање који формирају ротирајући део инсталације. Вертикални угао померања инсталације креће се у распону од 0° до +50°, по хоризонтали — ±70° за БМ-14/14М/14ММ и ±100° за БМ-14-17; дискови за усмеравање, зупчасти пужни пар и спирални пренос - су мануелни. Окретни рам на коме се налазе лансирне цеви, ослања се на своја три вертикална ваљка и шест хоризонталних ваљака. Навођење се врши помоћу панорамског телескопа, пуњење се може вршити даљинским отпуштањем калема које се може вршити на удаљености од 60 метара од бацача.[3]
| Муниција за систем БМ-14[4] | ||||||||
| Назив ракете | Индекс ГРАУ | Тип ракете | Дужина ракете, mm | Маса ракете, kg | Маса ВВ, kg | Даљина гађања максимална/минимална, m | Година пријама у наоружање | |
| М-14-ОФ | ОФ-949 | парчадно-фугасна | 1086 | 39,60 | 4,20 | 9800 / 1000 | 1952 | |
| М-14Д | Д-949 | димна | 1051 | 40,28 | 0,33 + 3,6 (бели фосфор) | 10060 / 1000 | 1955 | |
| М-14 | н/д | хемијска | 1050 | 39,60 | 2,14 (Р-35) | 9800 / 1000 | 1955 | |
У наоружању
[уреди | уреди извор]
СССР
Алжир- 48 примерака према подацима из 2010. године.[5]
Авганистан- непозната количина, према подацима из 2010. године.[6]
Вијетнам}}- непозната количина, према подацима из 2010. године[7], 100 система СССР је испоручио у периоду од 1965. до 1966. године.[8]
Источна Немачка- непозната количина[9], која јеповучена из наоружања.[10]
Египат- 32 система према подацима из 2010. године.[11]
Индонезија
- Поморска пешадија Индонезије-12 система према подацима из 2010. године.[12]
Јемен- 14 система према подацима из 2010. године.[13]
Камбоџа- 20 система према подацима из 2010. године.[14]
Кина- 500 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1955. до 1959. год.- повучено из употребе.[15]
Северна Кореја- 100 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1965. до 1966. год.
Република Конго- непозната количина, према подацима из 2010. године.[16]
Куба- непозната количина, према подацима из 2010. године[17], 100 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1966. до 1967. год.
Пољска- 50 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1961. до 1962. год. - повучено из упоребе.[18]
Сирија- 200 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1961. до 1962. год. - повучено из упоребе.[19]
Чехословачка- непозната количина, - повучено из употребе.[20]
Ратна употреба
[уреди | уреди извор]Овај систем коришћен је у могим сукобима као што су Алжирски грађански рат, Побуна у Дофару(Оман), и у рату у Авгансистану.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Military Balance 2010/ International Institute for Strategic Studies. — Abingdon: Routledge, 492 p. 2010. ISBN 978-1-85743-557-3.
- ^ „Projectile and Warhead Identification Guide”. US National Ground Intelligence Center. Scribd.com. 1. 1. 1997. Приступљено 29. 4. 2015.
- ^ Широкорад А. Б. Энциклопедия отечественного ракетного оружия 1817—2002 / Под общ. ред. А. Е. Тараса. — Мн.: Харвест, — С. 65—67. — (Библиотека военной истории). 2003. ISBN 978-985-13-0949-4.
- ^ Широкорад А. Б. Энциклопедия отечественного ракетного оружия 1817—2002 / Под общ. ред. А. Е. Тараса. — Мн.: Харвест, — С. 68. — (Библиотека военной истории). 2003. ISBN 978-985-13-0949-4.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 245.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 356.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 433.
- ^ Stockholm Internation Peace Research Institute — Arms Transfers Database
- ^ C. F. Foss. Artillery of the World. — Shepperton, Surrey: Ian Allan Publishing, — P. 160. — 192 p. 1974. ISBN 978-0-7110-0505-1.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 135.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 248.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 407.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 277.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 398.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 400.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 301.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 78.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 153.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 272.
- ^ The Military Balance 2010. — pp. 125, 159
Литература
[уреди | уреди извор]- Широкорад А. Б. Энциклопедия отечественного ракетного оружия 1817—2002 / Под общ. ред. А. Е. Тараса. — Мн.: Харвест, — С. 68. — (Библиотека военной истории). 2003. ISBN 978-985-13-0949-4.
- The Military Balance 2010.
