Бабинска буна

Устанак у Херцеговини (Невесињска пушка)

ПОЧЕТАК УСТАНКА Почетком јуна 1875. у околини Невесиња догодио се сукоб познатији као „Невесињска пушка“. Овај догађај означио је почетак подизања низа устанака широм Босне и Херцеговине, али и одређених делова данашње Западне Србије. Један од таквих устанака била је и Бабинска буна. У Бабинама селу, смештеном на самом крају тадашње Херцеговине, започет је устанак који ће за циљ имати стварање слободне територије између двеју српских држава, Црне Горе и Србије. Додатан утицај на подизање устанка имао је и Мићо Љубибратић који је при проласку за Херцеговину имао додира са архимандритом Прокопијем Бујишићем и вођом Бабинске буне Јевтом Поповиће. Устанак су увелико спремали емигранти са поментуог простора чекајући погодан тренутак за подизање устанка и повратак кући. Најистакнутији међу будућим устаницима био је поп Жарко Љешевић. Он је био веза између Србије и устаника у Бабинама. За устанак постојало је расположење већ у априлу, а практична акција, усаглашена је са устаничким вођама вођама и српском владом, у почетним данима лета 1875. године. Све је било спремно и чекао се само почетак.

Прота Јефта Поповић одржавао је пре устанка контакте са виђенијим људима. Његови одреди међу првима су у својим крајевима ступили у Херцеговачки устанак. Почетком јула на позив Петра Нешић из Фоче „чету из пријепољске нахје довео је прота Јевта Бабински и архимандрит Бујиша Бањски и други“. Због тога можемо рећи да су устаници проте Јефте Поповића међу привима устали против турске власти у делу Херцеговине који је обухватао пљеваљски, пријепољски и прибојски крај. Везе Петре Нешића са Невесињем биле су преко Пера Тунгуза који му је говорио да чека „наредбе од комитета са Невесиња“ и да „ништа не ради на своју руку“. Нема сумње да је сличну улогу у Херцговачком устанку, макар у његовом почетку имао и прота Јефта Поповић. Уочи Петровдана 1875. године, преко два сељака, проти Јефти Поповићу писмо је послао архимандрит Нићифор Дучић са препорукама „да устаје“, јер су Србија и Црна Гора за устанак који је већ почео у Херцеговини и Босни. Прота Јефта Поповић решио је да послуша савет те је организовао скуп првака. Овај догађај одиграо се на Св. Прокопија, 8. јула 1875. године, у протиној кући. Скупу су присуствовале највиђеније главе прибојског и пријепољског краја. Прота је окупљеним прочитао писма архимандрита Дучића, војводе Љешевића и попа Јосифа Поповића. Устанак народа у поменутим крајевима био је неизбежан и било је само питање дана када ће почети.

БАЊСКИ ПРОГЛАС На Илиндан, 1. августа 1875. године, у Бањи код Прибоја дошло је до скупа виђенијих људи са поменуте територије. По завршеној служби архимандрит Прокопије Бујишић задржава све попове и значајне људе на договор о устанку. Бујишић је био у сталној вези са емигрантима у Ужицу – Јованом Глушчвеићем, Жарком Љешевићем, Маринком Левцем, Дамњаном Кубуревићем, Ристом Михаиловићем, и другима који су га обавештавали о припремама устанка коју врше емигранти и о томе да ће Србија помагати устанике. Поменути устаници ранијих година четовали су на територији између Црне Горе и Србије, али због све већег притисака турских власти због значајности пута који је пролазио кроз Пријепоље и Пљевља, поменути устаници морали су да повегну или у Црну Гору или у Србију. Проглас којим се позива на устанак написао је прота Милан Ђурић.

„Српском народу у Босни, Херцеговини и Старој Србији поздрав. БРАЋО! Давно је било Косово. Од тада неоравде, глобе и велика безакоња трулих Османлија – Турака још трпи српски народ. Свака стопа земље је заливена сузама и крвљу наших прадједова. Још вјеру, слободу, образ, огњиште потомака Немањића и Обилића каљају копитама турски атови на стид и срамоту читавог народа српског. Време је да осветимо Косово. Време је да престанемо бити турска раја. Браћа наша на Неретви потоцима пролевају крв. Јуначка Крајина коље своје крвопије. Чуј народе све три вјере! Устај на оружје! Рат је ово за слободу и права читавог народа. Свака вјера, свачије право, образ и имање биће нам светиња. Ко буде непријатељ овоме рату за слободу, крстио се или клањао, главом ће као издајица свога народа платити. Зато устајте сложно – на оружје синови Босне, Херцеговине и Старе Србије. Зулумћарском крвљу прелијте огњишта ваших прадједова. Земља је ова старина наша, право је наше, Бог је с нама, побједа је на нашој страни, само јуначки и сложно ударимо браћо на наше крвнике. Живео српки народ, живела слобода, живели јунаци! Живеча слободна Босна, Херцеговина и Стара Србија!“ 3. (15) авгста 1875. Борци за уједињење и ослобођење српства у манастиру Бањи.

БАБИНСКА БУНА Након Бањског прогласа прота Јефта Поповић почео је да искупља људе Бабина и околних села у планини Вису. Одмах су започети доласци некадашњих хајдука који су чекали прилику да се из емиграције врате кући. Међу устанике убрзо стижу и из Црне Горе Божо Томић и Лука Ђуровић са још 26 бораца. Током разговора проте Јефте Поповоћиа и устаника придошлих из Црне Горе десио се један занимљив догађај који описује проту као личност. Један од протиних устанкиа предложио је да узме од неког Турчина говече и закоље га, а на то му је прота Јефта Поповић одговорио: „Још се нисмо како треба спремили, а ти Митре хоћеш меса од турских говеди. Ето ти моје па кољи колико хоћеш, а не дирај турску говедину пре општег пламена, јер ће Турци рећи да су Власи жељни меса те зато праве буну. Јок у туђе! Ко преступи кубура му не гине у прса“. Устаничке снаге у логору повећавале су се сваким новим даном. За почетак буне узима се датум 10. август 1875. Прота Јевто Поповић послао је свог синовца попа Михаила са одредом људи послао је на Малишину караулу да преузме оружје из Србије, а Милисава Мартиновћа и Антонија Колџију са писмима да на виђеније људе по оклним селима. Ови устаници тада називани „усташама“ на свом путу да изврше задатак бивају ухваћени на Јабуци од стране Турака и убијени. Овај догађај није угасио устанак на самом зачетку, већ га је распламсао. Ускоро су почела да се бабинама придружују и околна села, а затим и већа устаничка места као што је било Бобово. Званичан почетак устанака означиле су пушке Вука Плескоњића и Ђерасима Лојанице. Они су 12. августа са четом од још двадесетак момака запалили хан на Јабуци и пресекли турски телеграф Пријепоље – Пљевља. Турска војска из Пријепоља није моглада смири ситуацију око Јабуке. Турска војска гоњена је до самог Пријепоља, али устаници нису имали ту снагу нити организацију да заузму и варош. Свакако су ови почетни успеси „усташа“ додатно пробудили народ, а самим тим и скренули пажњу на своју озбиљност. У овим бобрама погинуо је један од виђенијих устаника и становника Бабина Мићо Јањушевић. Све више расла је моћ устаника који су у борбама побеђивали Тирке. За Турке више није била безбедна територија између Србије и Црне Горе. Поред свега тога додатно је устанике растеретио поп Жарко Љешевић који је са својим „усташама“ упао из Србије и тиме растеретио пристиска устанике у Бабинама, а до Бабина је у последњем тренутку стигла и помоћ у виду оружја и муниције. Турци су убрзо схватили да мора силна војска ударитиц у један центара устанка, на Бабине, да би се он угушио. Бабине су се убрзо нашле у незгодној ситуацији. Са три стране кренуле су турске војске у жељи да угуше устанак. Једна колона кретала се под командом Дервиш-паше од Новог Пазара, друга од Пљеваља, а трећу су чинили Арнаути, од Колашина. Каква је ситуација била у којој су се устаници затекли најбоље говоре речи које је изговорио Прокопије Бујишић тражећи помоћ од Јована Ристића и српске владе а то су да:. „Народ је листом устао са секирама и кољем и бије се против Турака“. Устаници су покушавали безуспешно да потисну Турке на Рогушју. Развила се тепка борба 16. и 17. августа у близини Црнг врха. Устаници се повукоше у село, а Турци кренуше за њима да их јуре. До нове борбе је дошло 23. августа, код Црног врха, где устаници потукоше Турке, а од Срба нико није ни погинуо. Борбе устаника са турскм властима натерале су их да доведу појачања из већих центара како би угушиле устанак. Да би угушио устанак бригадни генерал Мехмед али-паша и приштински Осман-паша прикупише 8000 војника. До борбе у Бабинама дошло је 11. септембра 1875. Сила која је нападала ипак је била превелика за устанике. Прота Јевто Поповић видевши да је опао морал бораца извуче јатаган грдећи устанике: „Женске сукње обуците, па кад дође шумадијска војска нек не види јунаке и људе већ жене“. Устаници немавши другог излаза почеше да одступају ка Побјенику, а затим ка Прибоју.

• 

КРАЈ УСТАНКА

Повлачењем устаника ка Србији Бабине су остале на милост туској војсци. Она прма њима није имала милости. Цело село је спаљено, а колика је размера овог догађаја говори нам то да је овај догађај познат и под називом „Бабинска разура“. Када су устаници разбијени од стране турских јединица кренули су у повлачење ка Прибоју који су под комадном попа Жарка Љешевића и заузели. Бобре су настављене током септембра. Последњи жесток отпор пружен је од стране чета Јевте Ђуровића, Јована Глушчевића и Вука Јоловића 26. септембра 1875. Устаници из Бабина и оклоних села избегли су за Србију под командом Жарка Љешевића. Велики број устаника је са породицама остао у Србији до амнестије 1878. Након амнестије неке породице су се вратиле у Бабине, а неке остале да живе у тадашњој Србији. Устаници који су учествовали у Бабинској буни касније су учествовали као добровољци у Јаворскокм рату 1876. године. Ова краткотрајна буна оставла је велике последице у народу. Након ње било је јасно да до ослобеђња мора доћи и да је све то питање времена. Бабинци су учествовали и у Раоничкој буни између 1903. и 1906. године, а своје ослобођење дочекали су 1912. године. Бабинска буна опевана је у епској песми "Бабинска буна” продуцента Младена М. Томашевића, гуслара и потомка храбрих „усташа“ следећим речима:

„Док је Сунца и дана бијела

Причаће се за бесмртна дјела

Славних српских јунака и лава

Што с тромеђе српскијех држава

Оштру сабљу на Стамбол тргоше

И у вјечни живот отидоше

Да се прича докле је Србина

О витешкој буни из Бабина“.