Бранко Шкундрић
| Бранко Шкундрић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 10. фебруар 1934. |
| Место рођења | Сарајево, Краљевина Југославија |
Бранко Шкундрић (Сарајево, 10. фебруар 1934) српски је хемичар, професор Технолошког факултета Универзитета у Бањалуци и члан Академије наука и умјетности Републике Српске.[1][2]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1934. у Сарајеву. Основну школу и реалну гимназију завршио је у родном граду. На Филозофском факултету у Сарајеву (Група хемија) дипломирао је 1958. године.[2]
Након тога изабран је за асистента на предмету Физичка хемија. Докторску дисертацију одбранио је 1964. на Природноматематичком факултету у Сарајеву. Исте године изабран је у звање доцента на предмету Физичка хемија.[2]На Хемијскотехнолошком одсеку Техничког факултета у Бањој Луци током 1968-1969. године хонорарно је предавао Физичку хемију.[3]
Током 1969. године три месеца боравио је на Imperial College-u у Лондону. Постдокторске студије обавио је на Хемијском одсеку Универзитета у Единбургу.[3]
Године 1973. изабран је за ванредног, а 1982. за редовног професора за предмет Физичка хемија.[2]
Учествовао је у извођењу постдипломске наставе на универзитетима у Сарајеву, Тузли и Бањој Луци.[2]
Један је од чланова савјета и истраживачког тима Урбанистичког завода Републике Српске, и учесник израде Просторног плана Републике Српске до 2015. године. Професор је физичке хемије на Технолошком факултету Универзитета у Бањалуци.[2] Био је члан Почасног одбора Савјетовања хемичара и технолога Републике Српске 2010, и организационог одбора Научног скупа „Идеје Николе Тесле“ Академије наука и умјетности Републике Српске 2009. године. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске је постао 27. јуна 1997, а редовни 21. јуна 2004. године.[1] Члан је Одјељење природно-математичких и техничких наука Академије.[1]
Уређивао је, до одласка у пензију, часопис „Гласник хемичара и технолога Републике Српске”. Један је од иницијатора организовања Савјетовања хемичара и технолога БиХ, које је после рата 1992–1995. прерасло у Савјетовање хемичара и технолога Републике Српске.[2]
Објавио је шест књига (уџбеника), преко 160 научних радова и излагао је реферате на бројним научним скуповима. Под његовим менторством одбрањене су четири докторске дисертације и неколико магистарских теза. Био је носилац осам научноистраживачких пројеката.[2]
Библиографија
[уреди | уреди извор]Важнија дела:[2]
- Збирка задатака из физичке хемије (коаутор), Сарајево 1991;
- Стехиометрија I (коаутор), Бања Лука 1997;
- Лабораторијске вјежбе из физичке хемије (коаутор), Бања Лука 1997;
- Стехиометрија (коаутор), друго, проширено издање, Бања Лука 2000;
- Основи хемијске термодинамике, Бања Лука 2006;
- Стехиометрија II (коаутор), Бања Лука 2009.
