Брумалија
Брумалија (грч. Βρουμάλια) је празник светкован у част старогрчког бога Диониса, а трајао је од 24. новембра до зимске краткодневнице. Овим празником се обележавао завршни циклус производње вина, када је сок добивен гњечењем гроздова за време септембарске бербе ферментирао и био спреман да се сипа у посуде ради потрошње. Празник је пропраћен лумповањем и весељем, уз призивање Диониса.[1]
У свом делу О месецима, Јован Лид сведочи о опстанку култа у 6. веку.[1] Виноградари би принели Дионису на жртву козу, зато што се та животиња храни лишћем винове лозе и тиме је уништава.[2]
Према 62. канону Трулског сабора из 692. г. поводом Брумалија и других паганских празника одлучено је следеће:
Kalendas quæ dicuntur, & vota, & bru- |
Такорећи Календе, и Воте, и такозване Бру- |
Међутим, и поред тога, празник Брумалија је слављен чак и на самом царском двору.[1]
Стефан, ђакон Аја Софије и аутор хагиографског списа Житије Стефана Новог, осудио је цара Константина V због узимања учешћа у овом празнику, назвавши га притом „пријатељем демона“ (грч. φιλοδαίμονα).[3]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ У смислу правоверан. Прим. прев.
Референце
[уреди | уреди извор]Одабрани извори
[уреди | уреди извор]- I. L. Lydus, Liber de Mensibus, ed. R. Wuensch, Lipsae 1898, pp. 174.11—31.
- Patrologia Graeca, 100, ed. J.-P. Migne, Paris 1866, pp. 1069—1186.
- Sacrorum Conciliorum nova et amplissima collectio, xi, ed. J. D. Mansi, Florentiae 1765, pp. 929. sq.
Одабрана литература
[уреди | уреди извор]- F. R. Trombley, »Brumalia«, in: The Oxford Dictionary of Byzantium, vol. 1, ed. A. P. Kazhdan, New York & Oxford 1991, pp. 327—28.
- Д. Антонијевић, „Византијске брумалије и савремене маскиране поворке балканских народа“, Balcanica 10 (1979), 104 сл.