Булимија (лат.bulimia nervosa) је патолошка потреба за храном, неконтролисана прождрљивост, праћена осећањем незасите глади. То је поремећај у исхрани код кога се патолошки прекомеран апетит смењује са епизодама пражњења – самоизазване мучнине лаксативима, пилулама за дијету и сл. Булимија обично почиње као врста дијете.[1] Подтипови укључују булимију са пражњењем или без њега или друга неприлагођена компулзивна понашања.[2]
Булимичне особе су најчешће нормалне телесне тежине или гојазне, али постоји и један број мршавих булимичних особа.[3] Око 95% булимичних особа пати од депресије, анксиозности и других психијатријских поремећаја.[4] Утврђена је и повезаност између појаве булимије и зависности од психоактивних супстанци.[5]Неуротрансмитери који се отпуштају у присуству хране вежу се за рецепторе и активирају исте регионе мозга као и психоактивне супстанце. Зависници који не могу да прибаве психоактивне супстанце често се преједају, док су изгладнеле особе склоније узимању психоактивних супстанци.[6]
Булимија обично укључује брзо и неконтролисано једење, које може престати када особу прекине друга особа или је стомак боли од прекомерних екстензија, након чега следи самоизазвано повраћање или други облици пражњења. Овај циклус се може понављати неколико пута недељно или, у озбиљнијим случајевима, неколико пута дневно и може директно изазвати:
Као и код многих психијатријских болести, илузије се могу појавити, заједно са другим знацима и симптомима, остављајући особу са лажним уверењем које други обично не прихватају.[13]
Људи са булимијом нервозом такође могу да вежбају до тачке која искључује друге активности.[13]
Људи са булимијом испољавају неколико интероцептивних дефицита, у којима се јавља оштећење у препознавању и разликовању унутрашњих сензација, осећања и емоција.[14] Људи са булимијом такође могу негативно реаговати на соматска и афективна стања.[15] Што се тиче интероцептивне осетљивости, хипосензитивне особе можда неће детектовати осећај ситости на нормалан и благовремен начин, па су стога склоне да једу више калорија.[14]
Испитивање са неуронске основе такође повезује елементе интероцепције и емоције; приметна преклапања се јављају у медијалном префронталном кортексу, предњем и задњем цингулату и предњем кортиксу инсула, који су повезани и са интероцепцијом и са емоционалном исхраном.[16]
Ово су најрањивија места за особу која има булимију.
Људи са булимијом имају већу вероватноћу од људи без булимије да имају афективни поремећај, као што је депресија или општи анксиозни поремећај. Једна студија је открила да је 70% имало депресију у неком периоду свог живота (за разлику од 26% одраслих жена у општој популацији), попевши се на 88% за све афективне поремећаје заједно.[17] Друга студија Краљевске дечје болнице у Мелбурну на кохорти од 2.000 адолесцената на сличан начин је открила да они који испуњавају најмање два критеријума DSM-IV за булимију или анорексију имају шестоструко повећање ризика од анксиозности и удвострученог ризика од зависности од супстанци.[18]
Неки са анорексијом нервозом показују епизоде булимичних тенденција кроз чишћење (било кроз самоизазвано повраћање или лаксативе) као начин да брзо уклоне храну из свог система.[19] Може постојати повећан ризик за дијабетес мелитус типа 2.[20] Булимија такође има негативне ефекте на зубе особе због киселине која пролази кроз уста од честог повраћања и изазива киселу ерозију, углавном на задњој површини зуба.
Истраживања су показала да постоји веза између булимије и нарцизма.[21][22] Према студији Аустралијског националног универзитета, људи са поремећајима у исхрани су у позитивној корелацији са рањивим нарцисима. Ово може бити узроковано детињством у коме су родитељи минимизирали унутрашња осећања и мисли, што је довело до „високог фокуса на добијање валидације од других како би се одржао позитиван осећај себе“.[23]
Студија Психофармаколошког истраживачког програма Медицинског факултета Универзитета у Синсинатију „не оставља никакву сумњу да су биполарни поремећаји и поремећаји у исхрани – посебно булимија нервоза и биполарни поремећај II – повезани“. Истраживање показује да већина клиничких студија указује да пацијенти са биполарним поремећајем имају већу стопу поремећаја у исхрани, и обрнуто. Постоји преклапање у феноменологији, току, коморбидитету, породичној анамнези и одговору на фармаколошко лечење ових поремећаја. Ово се посебно односи на „поремећену регулацију у исхрани, дисрегулацију расположења, импулсивност и компулзивност, жудњу за активношћу и/или вежбањем“.[24]
Студије су показале везу између утицаја булимије на брзину метаболизма и уноса калорија са дисфункцијом штитне жлезде.[25]
Тачне цифре преваленције је тешко утврдити због броја оних који не траже медицинску помоћ, недостатка података специфичних за земљу и укрштања са поремећајем преједања (БЕД).[28][29]
Породична историја поремећаја у исхрани (приказана висока херитабилност).
Историја тешких животних стресова и могућег сексуалног или физичког злостављања.
Родитељски и преморбидни психијатријски поремећај или злоупотреба супстанци.
Родитељски проблеми, као што су висока очекивања, ниска брига и претерана заштита, и поремећаји у детињству, као што су смрт родитеља и зависност од алкохола.
Рана искуства критика у вези са навикама у исхрани или телесном тежином.
Притисак да је танак (из културних или породичних извора).
Као и код анорексије нервозе, постоје докази о генетским предиспозицијама које доприносе настанку овог поремећаја у исхрани. Показало се да су абнормални нивои многих хормона, посебно серотонина, одговорни за нека поремећена понашања у исхрани. Неуротрофни фактор изведен из мозга (БДНФ) се истражује као могући механизам.[30]
Постоје докази да полни хормони могу утицати на апетит и исхрану код жена и на појаву булимије. Истраживања су показала да жене са хиперандрогенизмом и синдромом полицистичних јајника имају поремећај регулације апетита, заједно са угљеним хидратима и мастима. Ова дисрегулација апетита се такође примећује код жена са булимијом. Поред тога, студије гена на мишевима су показале да мишеви који имају ген који кодира естрогенске рецепторе имају смањену плодност због дисфункције јајника и дисрегулације андрогених рецептора. Код људи, постоје докази да постоји повезаност између полиморфизама у ЕРβ (рецептор естрогена β) и булимије, што сугерише да постоји корелација између полних хормона и булимије нервозе.[31]
Булимија се пореди са зависношћу од дрога, иако је емпиријска подршка за ову карактеризацију ограничена.[32] Међутим, људи са булимијом нервозом могу да деле рањивост везану за допамин Д2 рецептор са онима са поремећајима употребе супстанци.[33]
Дијета, уобичајено понашање код булимичара, повезана је са нижим нивоима триптофана у плазми.[34] Смањење нивоа триптофана у мозгу, а самим тим и синтеза серотонина, као што је акутна исцрпљеност триптофана, повећава булимичне нагоне код тренутно и раније булимичних појединаца у року од неколико сати.[35]
Абнормални нивои пептида у крви важних за регулацију апетита и енергетског баланса примећени су код особа са булимијом, али остаје непознато да ли је то стање или особина.[36]
Последњих година, еволуциона психијатрија као научна дисциплина у настајању проучава менталне поремећаје из еволуционе перспективе. Да ли поремећаји у исхрани, а посебно булимија, имају еволуциону функцију или су нови модерни проблеми „животног стила“ и даље се расправља.[37]
До 80% људи са булимијом се потпуно опорави третманом, иако се бројке увелико разликују. Ако се опоравак не догоди у року од пет година, већа је вероватноћа да ће прећи у хронични ток. Ризик од смрти је знатно мањи од оног код анорексије нервозе и процењује се на око 0,4%, што је последица благог пораста самоубистава.
^Hoebel, B. G., Rada, P. V., Mark, G. P., & Pothos, E. (1999). Neural systems for reinforcement and inhibition of behavior: Relevance to eating, addiction, and depression. In D. Kahnemen, E. Diener & N. Schwartz (Eds.), Well-being: Foundations of hedonic psychology.
^Joseph, A. B.; Herr, B. (1985). „Finger calluses in bulimia”. American Journal of Psychiatry. 142 (5): 655a—655. PMID3857013. doi:10.1176/ajp.142.5.655a..
^Carlson, N.R., et al. (2007). Psychology: The Science of Behaviour – 4th Canadian ed. Toronto, ON: Pearson Education Canada.
^Nieto-Martínez, Ramfis; González-Rivas, Juan P.; Medina-Inojosa, José R.; Florez, Hermes (2017). „Are Eating Disorders Risk Factors for Type 2 Diabetes? A Systematic Review and Meta-analysis”. Current Diabetes Reports. 17 (12): 138. PMID29168047. S2CID3688434. doi:10.1007/s11892-017-0949-1..
^Maples, Jessica; Collins, Brittany; Miller, Joshua D.; Fischer, Sarah; Seibert, Alana (2011). „Differences between grandiose and vulnerable narcissism and bulimic symptoms in young women”. Eating Behaviors. 12 (1): 83—85. PMID21184981. doi:10.1016/j.eatbeh.2010.10.001..
^Sivanathan, Danushika; Bizumic, Boris; Rieger, Elizabeth; Huxley, Elizabeth (2019). „Vulnerable narcissism as a mediator of the relationship between perceived parental invalidation and eating disorder pathology”. Eating and Weight Disorders - Studies on Anorexia, Bulimia and Obesity. 24 (6): 1071—1077. PMID30725304. S2CID73416090. doi:10.1007/s40519-019-00647-2.
. PMID 16815322. doi:10.1016/j.biopsych.2006.03.040..
