Буњевачки говор
| Јужнословенски језици, наречја и изговори |
|---|
| Стандардни језици |
| Наречја |
| Изговори |
| Источноштокавски дијалекти |
| Западноштокавски дијалекти |
| Локални говори, социолекти, жаргон и остало |
Буњевачки говор (познат и као буњевачки језик) је назив за говор, односно језик Буњеваца у Бачкој. Базиран је на икавском изговору штокавског наречја. Буњевачки је четврти службени језик града Суботице.[1] У Суботици на буњевачком излазе Буњевачке новине,[2] док Радио-телевизија Војводине емитује део свог програма и на буњевачком.[3]
Историја
[уреди | уреди извор]Прва школа на буњевачком отворена је у Сомбору 1717. године, а потом су школе отворене и у Бачу (1734), Гари (1735), Бођанима (1741) и Суботици (1752).[4] Године 1745, град Суботица добија свој статут написан на буњевачком,[5] док је 1850. буњевачки озваничен и у службеној употреби у Суботици.[4] Угарским законом из 1868. године, немађарским народима су била загарантована права у школству, али је у пракси буњевачка настава била потискивана наставом на мађарском језику.[4]
Демографија
[уреди | уреди извор]Према попису из 1910. године, 33.247 грађана Суботице се изјаснило да им је буњевачки матерњи језик. Током постојања Југославије, говорници буњевачког су, у резултатима пописа, сврставани у говорнике српскохрватског језика.
У резултатима пописа из 2002. године у Србији приказани су само говорници већих језика, док су грађани који су се изјаснили да им је матерњи језик буњевачки, сврстани у категорију „остали језици“.
У резултатима пописа из 2011. године, 6.835 становника Србије се изјаснило да им је матерњи језик буњевачки.[6]
Оспоравања буњевачког
[уреди | уреди извор]Национални савет Буњеваца у Србији је 2004. године од просветних власти АП Војводине затражио да се у основне школе уведе наставни предмет "Буњевачки говор с елементима националне културе".[7] 2005. године је Педагошки завод Војводине одобрио план и програм овог наставног предмета.[8] Овоме се успротивио Демократски савез Хрвата у Војводини и објављено је "отворено писмо" у којем се тражи да власти "престану потицати подјеле хрватске етничке заједнице у Војводини, укључујући ту и потпору подјели јединственога књижевнога језика којим се служи хрватски народ свагдје у свијету".[8] У поменутом писму је такође наведено да "Буњевци, осим у Србији, живе и у Мађарској, Хрватској и Босни и Херцеговини те да се њихова припадност хрватскому народу у питање доводи само у Србији", да "Буњевци говоре новоштокавско-икавским дијалектом, који је опћенито најраширенији хрватски дијалект и на којем се темељио хрватски књижевни језик у XVIII стољећу", као и да је "књижевност бачких Буњеваца од својих почетака интегрални дио хрватске књижевности и да је њезин језик по свему (графији, правопису, лексику, морфолошким и синтактичким обиљежјима те најфреквентнијим начинима стилизације) хрватски".[8]
Након ових политичких реакција, Покрајински секретаријат за образовање и културу је суспендовао одлуку Педагошког завода Војводине и затражио мишљење од САНУ и ВАНУ о буњевачком језику.[9] У одговору који је стигао од САНУ, а који је потписао академик Зоран Ковачевић, наведено је да САНУ сматра да "буњевачкој националној мањини треба омогућити изучавање матерњег, односно буњевачког језика са елементима националне културе у институцијама предшколског, основног и средњег образовања и васпитања, што је у складу са законским прописима".[10] Међутим, од ВАНУ је, са потписом академика Јулијана Тамаша стигао одговор да ВАНУ сматра "како је усмену и писану језичку традицију Буњеваца као регионалне заједнице најбоље описивати неутралним називом ‘говор’, чиме би се избегла политизација статуса термина и појмова типа ‘национални језик’ и ‘дијалекат’".[10]
Након консултација Покрајинског секретаријата за образовање и културу са Националним саветом Буњеваца, донета је компромисна одлука да се у наставу уведе предмет "Буњевачки говор с елементима националне културе", како би се избегла употреба термина "језик".[11]
Види још
[уреди | уреди извор]- Буњевци
- Јужнословенски језици
- Српскохрватски језик
- Српски језик
- Хрватски језик
- Статут Суботице из 1745.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ URL=http://www.subotica.rs/index/page/lg/sr/id/14268 Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2022)
- ^ „Bunjevačke novine[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 08. 12. 2015. г. Приступљено 12. 05. 2011. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ Други Програм :: Радио-Телевизија Војводине
- ^ а б в „Хроника - други пишу, Изучавање буњевачке националне културе?, Буњевачке новине, Фебруар, 2006.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 05. 10. 2011. г. Приступљено 27. 08. 2018.
- ^ Етнолингвистичка и историјска истраживања о Буњевцима (Зборник радова), Матица српска, Нови Сад. (2008). стр. 19.
- ^ http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Knjiga4_Veroispovest.pdf (страна 16)
- ^ http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015) (страна 139)
- ^ а б в http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015) (страна 140)
- ^ http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015) (страна 140-141)
- ^ а б http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015) (страна 141)
- ^ http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015) (страна 142)
Литература
[уреди | уреди извор]- Antunović, Ivan (1882). Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, građanskom i gospodarskom (PDF). Beč.
- Иванић, Иван (1899). Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици (историја, етнографија, култура, друштво, бројно и привредно стање, етничке особине) (PDF). Београд.
- Ивић, Павле (1956). Дијалектологија српскохрватског језика: Увод и штокавско наречје (1. изд.). Нови Сад: Матица српска.
- Kordić, Snježana (2010). Jezik i nacionalizam (PDF). Zagreb: Durieux.
- Okuka, Miloš (2008). Srpski dijalekti. Zagreb: Prosvjeta.