Вагинална фотоплетизмографија

Вагинална фотоплетизмографија ( ВФП) је метода мерење вазоконстрикције у капиларима вагине.

Историја

Уређај за ВФП први су употребили Palti и Berovici 1967. године, причврстивши извор светлости и фотоосетљиву ћелију на врх спекулума. Потом су Sintchak и Geer 1975. године побољшали уређај користећи вагиналну сонду.^[1]^[2]^[3]^[4]

Метода

Вагинална фотоплетизмографија омогућава праћење вазоконгестије капилара вагине уз помоћ уређаја направљеног од провидног акрила, величине и облика женског санитарног тампона. Овај уређај поседује извор светлости (који осветљава капиларе у зиду вагине и крв која циркулише унутар ових капилара) и детектор светлости. Како се количина крви у вагиналном ткиву повећава, рецептор уређаја региструје више светлости.

Намена

ВПГ је најједноставнији начин за процену протока крви у вагини и широко се користи за мерење сексуалног узбуђења код жена.^[3]

Супротстављени ставови

У научној јавности, постоји дебата о поузданости ове технике, јер је утвржена слаба укупна корелација (р = 0,26) између пријављеног нивоа узбуђења код жена и мерења ВФП што сугерише да вагинални проток крви није поуздан показатељ узбуђења код жена и да је потребан бољи метод мерења. Плетизмографија пениса има бољу корелацију између мерења и узбуђења мушкараца, јер је ласерско доплер снимање гениталног крвотока техника са бољом корелацијом . ВФП је дизајниран да га учесници истраживања лако убаце; Међутим, неке жене убацивање сонде доживљавају као инвазивну методи. Претходна истраживања сугеришу да студије које користе ВФП користе мале, нерепрезентативне узорке. Међутим, новије процене учешћа жена у сексуалним психофизиолошким истраживањима коришћењем ВФП нису пронашле доказе о пристрасности узорка.^[4]

Види још

Фотоплетизмографија клиториса

Извори

^ Jannsen, Erick; Prause, Nicole; Geer, James H. (2007). „Chapter 11: The Sexual Response”. Ур.: Cacioppo, John T.; Tassinary, Louis G.; Berntson, Gary. Handbook of Psychophysiology (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 254. ISBN 9781139461931.
^ Molenkamp, Bert (2016). „SexLab - Equipment & Instruments - Vaginal Photoplethysmography”. Indiana University. Приступљено 10. 2. 2018.
^ ^а ^б Palti, Y. & Bercovici, B. [“Photoplethysmographic study of the vaginal blood pulse”], “American Journal of Obstetrics & Gynecology, 97, 143–53”, 1967
^ ^а ^б Sintchak, G; Geer, JH (јануар 1975). „A vaginal plethysmograph system.”. Psychophysiology. 12 (1): 113—5. PMID 1114202. doi:10.1111/j.1469-8986.1975.tb03074.x.

Спољашње везе

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).

[Jannsen2007-1] Jannsen, Erick; Prause, Nicole; Geer, James H. (2007). „Chapter 11: The Sexual Response”. Ур.: Cacioppo, John T.; Tassinary, Louis G.; Berntson, Gary. Handbook of Psychophysiology (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 254. ISBN 9781139461931.

[Molenkamp-2] Molenkamp, Bert (2016). „SexLab - Equipment & Instruments - Vaginal Photoplethysmography”. Indiana University. Приступљено 10. 2. 2018.

[:0-3] а ^б Palti, Y. & Bercovici, B. [“Photoplethysmographic study of the vaginal blood pulse”], “American Journal of Obstetrics & Gynecology, 97, 143–53”, 1967

[:1-4] а ^б Sintchak, G; Geer, JH (јануар 1975). „A vaginal plethysmograph system.”. Psychophysiology. 12 (1): 113—5. PMID 1114202. doi:10.1111/j.1469-8986.1975.tb03074.x.

[1]

[2]

[3]

[4]